Veljko Bojic, knjizevnik

17-57
поема, ауторско издање, Лос Анђелос, 1991, ћирилицом, 281 страница, цијена $15

�У дугачкој поеми 17-57, аутор је поставио себи у задатак, да нам представи наизглед рационалне јунаке у овом ирационалном свијету. ( О престали смо да слушамо јецаје / у које се наш живот претвара.), каже пјесник у самом почетку. Сам овај стих могао би бити узет као мото за читаву књигу. Без сумње, наглашена је читава трагична природа нашег времена, а његов протагониста је један изгнани пјесник, спотичући се од једне несреће према другој, од разорачења, до очајања, да заврши на избоченом ребру историје, издат од народа, али утјешљив и праћен до краја љубављу једне необичне жене.
     Ова �једноставна� прича свакидашњих трагичних збивања, уклесана је у нарочити луксузни декор надахнуте поезије гдје је већина стихова изречена несвакидашњим језиком, и гдје су карактери, мисли, предмети, слике, сукоби и све остало што даје комплексну слику, мора бити у тој цјелини и виђено кроз пјесничку имагинацију. На примјер, учесници Бојићеве поеме-драме, нису названи именима већ бројевима и знацима, што ме подсјећа на роман руског писца Јевгенија Замјатина ЊЕ. Њихови сусрети и дијалози су дати у садржини монолога и исповијести, да нам прослиједе што их највише боли и узнемирава. На овај начин Бојић је, ефективно и снажно, приказао шта највише мучи наше доба у ком су личности изгубиле њихово људско обиљежје и постали бројеви и знаци. Сам проблем потиче од чињенице, да се испод бројева и знакова крију бића, која се подижу и падају, воле и пате, највише у ркама сирајаца и испод туђег неба. То је разлог да је ријеч изгон највише употребљавана у поеми.
     Многи од дијалога у поеми 17-57 могу да стоје као пјесме за себе, нарочито она о краљу папагаја, која би се лако могла протумачити као виспрена пародија на Титов живот, или једна друга о изгону, која има више наговјештаја древности, наглашавајући безвремену природу искуства. У сличним поемама пјесник досеже врхунац артистичког стварања и оргиналности.
     Српска књижевност у емиграцији дала је неколико имена вриједних помена звања пјесника, и Вељко Бојић је један међу њима, поема 17-57 представља снажан примјер наше трагичне ере у којој пјесници несразмјерно другима сносе терет страдања.�

СТРУНЕ СА ЛУМЕРА
пјесме и поема, ауторско издање, Лос Анђелос, 1991, ћирилицом, 281 странице, $15

     У �Америчком Србобрану� од 27. октобра 1993. Васа Костић је дао подужи приказ ове поезије под насловом �Нови стихови Вељка Бојића� (приказ је овдје нешто скраћен):

НОВИ СТИХОВИ ВЕЉКА БОЈИЋА,
Васа Костић у �Америчком Србобрану, 27 октобра 1993.
     Из �кофера� који је Матија (Бећковић) поменуо Бојић је у ову посљедњу збирку унео само неколико песама. Објављене песме углавном су настале 1988. и 1989. године, па их Матија није могао тада ни да прочита. Песме су настале око времена песникове прве и једине посете Отаџбини после добровољног изгнанства.
     Читалац који одвоји мало, свима нама прешег времена, имаће задовољство да открије једну оргиналну поезију, која вуче корене из Његошевог стабла. То наслеђе, а можда и "проклетство" за ствараоце, који у ово непесничко време опште стиховима, заслужује нашу пажњу. Бојићева збирка подсећа на један каледиоскоп скица, које се као у једном мозаику допуњују показујући унутрашњост једне мислене личности, коју прогоне сећања од изласка сунца на Лумеру, (брду на Сињајевини), коме се радовао мали чобанчић оваца, будући песник, па до џунгле на асфалту, која га данас окружује. Ту су записи о Подгорици, престолном Београду, сужњима из Кочевја, Голог отока, подужи записи о Милићу од Мачве, принцези Симониди, дисидентима�
     Бојић је речит песник дугих стихова, пун сликарских запажања, што му као и сликару приличи. Његово сликарство пуно суреализма налази своје рефлексије у песмама.
     Навешћемо мали потпури стихова да би будући читаоци збирке знали шта их очекује:

     *
     Пали смо ливадо за кошење
         али поражени нијесмо
     Добро сјеме крили смо у кремењу
         у њедрима тврде вјере
     *
     Пјесник је ратник у вјечном рову
     Битка је непрестана
         нација увијек угрожена Вјенцима љепоте овјенчана
     *
     Краљице у мозаику њежно ткана
         сјети се руку неимара
     Рујних зора са Препрана
     Кад се сунце рађало изнад Лумера
     *

     Он пише слободним стихом као наши модернисти, без интерпункције, захтевајући од својих читалаца један напор, али и доживљај уживања у музикалности набијених мислима пјесничких редова. Биће и оних, који ће се пожалити да им зато песме нису разумљиве, ако их сувише брзо читају. Али оних који ће у овој реткој збирци уживати биће далеко више.
     Бојић је и ову збирку, као и две последње књиге издао о своме "руху и круху". Он је и издавач и дистрибутер. То је одраз нашег времена.

ДАМА У БЕЛИМ РУКАВИЦАМА
роман, ауторско издање, Лос Анђелос, 1994, ћирилицом, 838 страница, $35

ДАМА У БЕЛИМ РУКАВИЦАМА,
Данило Марић, Лос Анђелос 1999., осврт на Роман Вељка Бојића.
     Једна угледна калифорнијска дама прочитала је роман "Дама у белим рукавицама" и одушевила се. Помислила је да би било добро да се дјело интерпретира филмском техником, па је од аутора затражила синопсис. Аутор, Вељко Бојић, желио је да ја напишем тај текст, а како се ради о веома драгом пријатељу, прихватио сам се посла и не размишљајући колико ће ми за то требати времена, нисам ни помислио да би то дјело могло бити у тој мјери обимно.
     Након прве прочитане странице, у којој је описан мени добро познати небодер у Лос Анђелосу, књигу сам прихватио и наставио да је читам са задовољством. А Бојић је, успут да кажем, на томе небодеру радио грађевинске послове двије године, поставио је на десетине хиљада гранитних громада, али и био у прилици да у њему види све ликове које овај обиман текст обухвата.
     Писац је у животу, али и у умјетности, стално у размишљању куда иде савремена цивилизација, која би се могла назвати и америчка. Као шапом, војно, економски, културно�, нарочито поп културом и холивудском упитном индустријом, загосподарила је планетом, а поробила је све вриједности, да би валоризовала просјечност и неспособност, од којих прави национално херојство. Бојић непоправљиво вјерује у традицију, морално насљеђе, одрицање и мисленост, које се одбацује и приклања нераду, дрогирању и паушалном лагодном животу � разуларености.
     Дијана Добрић, дама у белим рукавицама, јунакиња романа, оличење је жене како је замишља и нуди аутор. Замамне је физички љепоте, живи на граници егзистенције, нуде јој се огромна богатства само за једну сладуњаву ноћ, али она има своје схватање свијета, љубав и срећу са изабраним супругом, Бранком Беном Добрићем, и тај однос не може промијенити ни најмоћнија америчка економска империја.
     Мулти милионер, Томас Тед Кинг, моћни индустријалац, који је навикао да га слушају најмоћнији политичари свијета и да му се подају најљепше дјевојке планете, случајно је сусрео жену која га је подсјетила на бившу супругу, која је погинула у удесу. Рутински, као што је придобио и све друге љепотице, кренуо је да освоји и Даму у белим рукавицама. Ангажовао је приватног агента, који је убрзо открио Дијанино сиромаштво и мужевљеву неспособност да јој обезбиједи нормалан практичан живот, што је богаташу било довољно за наступ.
     Дијана је тридесетшестогодишња љепотица, са седамнаестогодишњом кћерком, Оливером, и мужом са два факултета, на граници биолошког опстанка, али стамена у схватањима привржености мужу и породици, и нема тог блага који би то могао да доведе у питање, а раскалашени индустријалац Тед то ни у визији не може да схвати. Он живи у увјерењу америчких схватаха односа, гдје је почетни и коначни резон изражен у доларима, а он их има колико год захтијева ситуација.
     Дијанин супруг Бен је научник који је у себе уложио све што је имао, чак и голему трпњу супруге, и постигао је изуме о којима је дуго сањао. Вјеран је муж и Дијана му је највредније до чега се дочепао у животу, али дугогодишњи рад на изумима су га удаљили од дневног живота, па се за прост свијет доимао као да је стално одсутан и туђ, неспособан да прехрани породицу. У томе је било истине, човјек са два факултета остао је без посла и није умио да нађе нови. Суочен са неимаштином, продаје аутомобил и запошљава се на пумпној станици, али ни тако не може да издржава породицу.
     У такву породичну ситуацију уклињује се моћни Тед, и у свему оскудној Дами у белим рукавицама нуди све вриједности тога доба. Слиједи породична драма, Бенова сумња у себе и страх од способнијега. И на Дијану заскаче кушња, али једном темељито постављени морални надзори нису се могли тек тако развалити.
     На Дијану почиње да утиче необично успјела пријатељица, Вера Вандел, која је у основи Дијаниних надзора, али и нешто слободнијег понашања попримљеног од савременог свијета, на основу којих је успјела да се наметне америчким угледним круговима и да се обогатити. Бен је несретан што имају такву пријатељицу, која Дијани може постати идол, и удаљити је од њега. А госпођа Ванден није то што мисли Бен, она је само успјела да сретно споји старокрајски племенски морал и непосредност савременог свијета. Она напада Бена због сиромаштва у којој држи породицу, али она њега високо цијени, јер је, заиста, човјек од сваког реда, човјек и по њеној мјери.
     У роману је дато више ликова насталих као производ поп културе, а предводи их двадесетседмогодишњи Адриан, Тедов синовац. Физички изгледан, веома виспрен и образован, максимално дрзак и неосјећајан, из породице са богатом традицијом и богатством, усмјерен је у политику, у којој постиже метеорски успон. И онда долази до пада у блато, у познатој афери Вотергејт издаје све своје приајтеље да би олакшао себи, сво прљаво рубље на сокаку је, а то жели савремена америчка омладина, ставља се на његову страну и чини га националним херојем. Нико као покварењак не умије носити барјак славе, Адриан га је развио на све стране, и више ни један дан не може да прође без обожавалаца, лијепих дјевојака и ТВ камера.
     Шездесетогодишњи Тед подједнако је опсједнут индустријском империјом и младим љепотицама, којима поклања многа богатства. За насљедника одабира популарног Адриана и враћа га из Вашинктона у Лос Анђелос, да га уведе у посао. Адриана то не привлачи, али су му примамљиве двије најљепше Тедове симпатије, Дијана и Елен, и он их бескрупулозно салијеће.
     Да би добио код Дијане Тед улаже у Бена, откупљује његове изуме и запошљава га, тако да породица Добрић нагло мијења стање и на велика врата улази у високо америчко друштво.
     Крај романа је драматичан, у којем доминира чистота и способности Дијане, даме у белим рукавицама, као и трагедија Адриана и Елен, као представницима модерног схватања свијета.
     Како су сви позитивни ликови Американци српскога поријекла, а негативни су Американци са заборављеним поријеклом, јасно се намеће порука писца, да је: �јунаштво и чојство� филозофија која ће наџивјети материјализовано америчко друштво.

     Вељко Бојић је романсијер епске ширине и наглашеног лирског шарма, који је остао вјеран идеалима свога племена, а у томе су му помогли многи појединци, поступци и догађаји у савременом америчком друштву, све их је сусрео и успјешно приказао у роману, гдје се судбине, обичаји, навике и карактери разних етничких група срећно мијешају, али олако и не напуштају прадједовске јуначке и моралне поуке.
     Писац описима околине и ликова, а посебно понирањем у људске судбине, подсјећа на оне велике руске романописце, и написао је роман који сам доживио као најбољу литературу међу Србима.
     Вељко Бојић је веома богат српским ријечима и америчким фразама, а реченице су му као избрушен дијамант. Нажалост, као и свим писцима из дијаспоре, и Бојићу не достаје је искусна рука уредникова, лекторова и коректорова, која би овом дјелу крунисала већ завидну висину. ***

ЦРВЕНИ КЛОБУК
роман, ауторско издање, Лос Анђелос 1994, ћирилицом, 192 странице, $15
ЦРВЕНИ КЛОБУК osvrt Danila Marića
     У овој књизи на дјелу је доста необичан и �кратак� Бојић, роман тек на непуних двије стотине страница. А и тема је нова, породица, која је у успону и којој је на реду да поради на представљању свог педигреа, те је истраживање поријекла у пуном залету. И онда показује се да је то поријекло знатно замагљено, врши се помак на нови угао стремљења, и породица се уздиже и издигла се у примитивној средини, а и сама примитивна.
     И онда слиједи већ позната прича богатих, муж крчи политичке путеве ка успону, супруга болесна али предузимљива, а љубавница (секретарица), живи у истом дому (шатору), устаљује се брачни троугао, љубоморна супруга ставља отров у каву секретарице, али каву не пије она већ муж�

     **
     О роману Црвени клобук писао је Васа Д. Михаиловицх 1994. године у Њорлд Литературе Тодаy, гдје каже да је ово на извјестан начин нови Бојићев талас у односу на претходна два романа: �Као што је било очекивано, да је Бојић у својој поезији био преокупиран, врло разумњиво, са личним ставовима и бригама, у новелама он наставња своју непомирљиву борбу са својим старим непријатељем , комунистичким системом. Радња је смјештена на једном малом острву на Јадрану�
     Мање-више, сва копља романа уперена су против диктатора, комунистичких екцеса, луксуза, сплетака, раскоши, па и страних имена која одабирају за себе. Присутна је деканденција не само карактера већ и хране, пића и забаве, као и у њиховој сталној негацији грађанских права својим поданицима. Посљедице таквог понашања могу свакоме бити јасне, нова класа нема бриге, интереса ни љубави за остале, али и сама због таквог рада ближи се трагичном крају.
     Композиција слика, зацијело, несрећна је и поразна. Сада је то све на неки начин познато, али кад је Бојић писао ову новелу, свијет није имао представе о том тајном животу. У ауторовој моћи свакако лежи његова визија будућег тренутка. Аутор је велики умјетник да не би лако избјегао политичке трактате и празне расправе, како се често срета, он ствара поуздане карактере, увјерљиве, живе, различите, супротне једна другима, заокупљени личним интересима да немају времена ни за кога. Одмјерени дијалози, брза и лака конверзација, духовита, ствара врло драматичне сцене и призоре. Роман се брзо и лако чита са великим интересовањем и задовољством. И поред тога што је ово наизглед мистична новела, са својим мучним личностима, аутор даје велико остварење.

МАТ У РАЈУ
драма, издање аутора, Лос Анђелос, 1994, ћирилицом, 162 stranицe, $15
Двије породице су у традиционалним добрим комшијским односима, да би њихове двије дјевојке завољеле једнога младића и запријетиле распаду пријатељства. Рјешење је у договору да дјевојке одиграју партију шаха и добитница добива право на спорног младића. Партија ће потрајати педесетак година, колико је Бојићу било потребно да прикаже повој, развој и разголићивање комунистичке идеје у балканским релацијама.
     У драми �Мат у Рају� Вељко Бојић алегоријски, путем шаховских фигура, препричава људске драме и народне судбине, јер то са фигурама и може, ако су промјењиве, и бијеле и црне и црвене, и чине их прости и важни људи, и Стаљин и Хитлер�

     **
     Васа Д. Михаиливић је у �Serbian studies� о овој драми дао мишљење:

     Мат у рају је траги-комедија или алегорија на живот у Југославији у дужем временском периоду, прије, током и послије Другог рата. Сигурно, то је трагедија о страдању народа, јунака, протагониста под стегом црвених, а са друге стране је комедија пуна сатиричних и комичних ситуација властодржаца, а нарочито како је аутор одабрао да постави главне карактере и догађаје. У овим карактерима, безмало се препознају сви који су играли неку улогу у страдању народа и разарању земље. Ту су нацистички генерали, комунисти, националисти, познати генерали, свјетски лидери, да који пут није лако препознати све у алегорији, али ту су знани и незнани. Наравно, свијет који живи у земљи лакше би то све препознао, јер је у току догађаја. Писац је желио да напише драму, добија се утисак, више за читање (леседрама), него за извођење, али режисер увијек може од тога да направи што му одговара. Било би занимљиво видјети те ликове у њиховим улогама, а нарочито би било изазовно за публику. Прије свега, Мат у рају је у линији модерних драма, какве се пишу по читавом свијету и наравно изводе. Необичан је и исто толико привлачан амбијент и постава, замисао је вриједна помена. br>

ДРАМЕ
драме, ауторско издање, Лос Анђелос, 1995, латиницом, 383 странице, $15
     Васа Михаиловић је, након ових драма, мислио: �Са овим драмама Бојић је заокружио свој литературни профил, али није још стигао да објави сва своја књижевна дјела. Међутим, он је већ заузео истакнуто мјесто у српској литератури у дијаспори. Његово мјесто у цјелокупној српској књижевности треба још да се одреди, као и код других писаца који стварају далеко од матице.� Васа Михаиловић је дао и конкретне осврте о овим драмама:

     **
     ОЛИВЕР: Друга књига драма је много амбициознија, не зато што садржи четири драме, већ због њихове разноврсности и предмета обраде. Прва драма Оливер сличи Мату у рају, јер поново има алегоријског, темпераменте и моде, слика комунисте у Југославији послије Другог рата, док је у Мату у рају нагласак на политички аспект и различите прикривене спекулације и пут да се дође на власт, у Оливеру је нагласак на корозији моралног ткања као неопозив резултат комунистичке владавине. Умјесто политике, главни карактер, припада �новој класи�, интелектуалцу, који је напустио раднике, којима је много горе него прије револуције. Није случајно да је најчешћи објект мртвачки сандук, који једни другима краду, јер је смрт непрекидно присутна на сцени.

     **
     НЕ ГАСИ МИ СВЕТИЉКУ: Ова атмосфера опадања и деканденције, (у Оливеру), још је снажније изражена у драми Не гаси ми светиљку. Проницљиво употребљавајући Диогенов поступак протагонист носи са собом свјетиљку куд год иде, симболично, за човјека, Бојић указује на основни проблем, подвлачећи промашаје новог друштва � недостатак поштења и достојних грађана. Метафора свијетла превладава у Бојићевом концепту, логор, страдање, уништење, али � свијетло остаје.

     **
     КОЛАШИНОВИЋИ: Једина драма која није постављена у наше вријеме је Колашиновићи. И поред тога што радња није савремена већ обрађује историјски догађај из шеснаестог вијека, Црна Гора, њена суштина садржи исте узвишене циљеве, понос и заслугу, морал и храброст. Колашиновићи су били црногорско племе које је нестало са лица земље у њиховој јуначкој борби против Турака. Старо, вјечно питање � борити се против тираније без милости, до страшног свршетка или се прилагодити зулумћарима и спасити што се може спасити? Карактери, сукоби, постава� све заједно дају једну од најснажнијих слика у читавој српској драматургији. Колашиновићи су одабрали да се боре и нестали су, али је њихова слава наџивјела. Остављено је сваком појединцу да слободном вољом одабере свој пут. Колашиновићи ће бити зацијело класична драма.

     **
     ИЗЛАЗАК ИЗ СУМРАКА је више на земљи од осталих драма, смјештене радње шесдесетих у приморском граду, дато је врло сликовито и узбудљиво. Бојић је приказао породицу бивших богаташа, који су затворени у једном дијелу подрума. Немају природног свјетла, само сјене свијета, који пролази изнад њих. Необична борба за преживљавање, не само економски већ и емоционално, трпећи опресивни режим који га своди на ништа. На крају је ипак триумф за људе који су издржали, налазећи поштење и пријатељство у људима, чак и у оним који су једном помагали режим. Ово се збива и превире у свим Бојићевим драмама, понос и заслуга, моралност и храброст ће побиједити и са њима је све могуће, без њих живот је, одиста, пуст и празан.

ЖУБОР МЈЕСЕЧЕВЕ ВОДЕ
пјесме, ауторско издање 1996, латиницом, 329 страница, $15
     Могло би се рећи да је ово збирка првих Бојићевих пјесама, махом писаних у Загребу, можда још и у гимназијским данима у Пећи, гдје је у центру збивања војнички пораз породичне идеје, црногорско јунаштво и лична љубавна искуства. Књига је замишљена као прва из циклуса од шест књига.
     ПОЕЗИЈА МЛАДОГ ВЕЉКА БОЈИЋА
Васа Костић, о књизи Жубор мјесечеве воде
     Пред нама је нова књига данас најплоднијег српског ствараоца у туђини. Не само најплоднијег по броју објављених књига, а �Жубор� му је девета књига, него и по разноврсности. Поред четири књиге поезије Вељко Бојић је објавио три романа и две књиге драма.
     У напомени у књизи �Жубор мјесечеве воде� Бојић каже: �Ова збирка је настала у студентским данима, прије више од тридесет пет година. Пренио сам је преко границе, далеке 1963. године� Ово је прва књига песама, од укупно шест припремљених за штампу.�
     Као што видимо поезија младог Бојића није емигрантска збирка песама, иако је он као изданак побеђене стране у нашем грађанском рату био нека врста емигранта у својој земљи.
     Школован на �периферији� српске књижевности, у Загребу, где су се �крили� и други снови побеђене стране, Вељко Бојић није у земљи објављивао песме, нити је суделовао у књижевном животу. Студирао је право.
     Песме је писао за себе, као хронологију својих младалачких размишљања и доживљаја. Ту је он хроничар својих љубавних �победа�и �пораза� у песмама у којима су јунакиње остале анонимне. Љубавне песме су иначе биле реткост у Црној Гори. Наш велики научник Јован Цвијић је на једном мјесту записао: �чак и неписмени (у Црној Гори) често цитирају стихове о људском животу и судбини. Нема интимног живота, никад се не говори о љубави, осим ако им се та реч у сну омакне. Сањари се најчешће о јуначком животу.�
     Можда је и то разлог зашто су неке песме тако дуго чекале на објављивање, а неке нису могле у земљи да се објављују и због �злих мисли�, према онима на власти. Последњи део књиге, који представља посебну књигу има мото: �Народним ливадама: младе мајке родите дјецу здраву и задојте их вином божуровијем да цвјета земља Србинова.� То је хроника предака, родбине, родног завичаја. Многи од блиских и драгих оставише своје кости у грађанском рату, да им се ни гроб не зна. Да поменемо неке песме: Успомени предака, Стријељанима на Похорју, Нови лелек, Лијевче поље, Стопама светитеља, Грешно племе.
     Да поменемо опет мудрог Јована Цвијића, који каже: �Сви Црногорци старе Црне Горе сматрају Милоша Обилића као свог духовног претка, и не само да мисле о њему, и да му се диве, већ га и сањају.� У тој патријахалној традицији народних песама и владике Његоша школовао се и Вељко Бојић у чијим се песмама, као рефрен провлаче косовски симболи: божури, јунаштво, Милош Обилић.

     Отворите старе епове да препознате јунаштво
         без њихове крви нема божура

     Реци посестримо из старих стихова
         гдје ће божури процвјетати

     Тешко је издвојити посебно стихове из ове значајне збирке, иако упућујемо читаоце на топли �Епитаф рано умрлим родитељима.�

     Гдје да сложим мозаик успомена
     Кад не знам гдје ти је хумка
     Легао си међу хиљаде ратника
     На крају нашег изгубљеног пута

     Као што песник није пронашао очев гроб тако је и туговао за браћом од стричева у песмама: �Млади лавови� и �Хумка покрај пута.�
     Један стих песме у којој мајка нариче за синовима:

     Корјење вам се осушило од јуначке крви
         коју наша прса отхранише
     Проклињу Милица и Мара горе Похорја
         гдје су им стријељани синови

     подсећа на песму Растка Петровића �Сећање на младог сестрића�, који је исто тако као млади четник оставио своје кости у шумама Јахорине:

     Горо, ти си их издала
     Ти их ниси скрила у своје ледене ноћи
     Горо моја дивна безмерна, јахоринска

     Поред тужбалица за судбином својих милих и драгих и многобројних жртава грађанског рата Вељко Бојић, који се прославио романом �Орловска гнијезда� писао је тужбалице плачући за судбином Црне Горе. Држао је он тај бол, овековечен, у сад објављеним песмама, преко четрдесет година, заједно са својим најинтимнијим стиховима. Да ли је бол био већи од осећања срамоте за оним што се десило у својој земљи није ни потребно истраживати. Песме треба читати:

     Угашен је говор у брдима
         велики народни епос у сликама
     Коју су мачеви подигли под небо
        kад су синови усправно расли
         (нови лелек)

     Када је нова власт почела да прекраја �књиге старосавне� огласио се песник у стиховима:

     Моје грешно племе одриче се историје
         одриче се славе и части
     И поразе џелата у заносу слави
         за гробове својих отаца и не пита (грешно племе)

     Одузели су нам снове о чојству
         одузели су нам иконографију врлина
         (Одрођавање)

     Али чаша жучи превршила је меру кад су нови господари одлучили да уклоне из памћења најдражи симбол Црне Горе, да уклоне Његошеву капелу.
     Блажо Јовановић је у име владе Црне Горе упутио писмо 1952. године вајару Ивану Мештровићу најављујући рушење капеле: �Споменик Његошу ми замишљамо у виду дивног и величанственог маузолеја� Тај маузолеј поставили би на врху Ловћена, тамо гдје је сада капелица.�
     На ту варварску помисао написао је тада Вељко Бојић песму Умрла је стара Црна Гора. Са зачуђујућом мирноћом за своје године изрекао је песник тешке речи:

     Са цетињског манастира
         свето звоно Иваново
     Оглашава мир на брдима
         умрла је стара Црна Гора
     И са њоме јуначка љепота

     Црвене војске кроз ноћ језде са мамузама
         да лише Ловћен небеске висине

     А ти упокојена земљо скрштених руку плачи
          у паганском маузолеју
     Који ће бити твоја вјечна тамница

     Овај комунистички гест, рушења капеле, био је далеко богохулнији него гест окупатора Аустријанаца, који су 1916. године оскрнавили Његошев гроб, због чега је песник Милош Црњански написао: �Али је звер у аустријској униформи, желела још више. Хтела је да уништи и ону гробницу, муњама бијену, што је као неки анђео од камена клечала под небом, у облацима на врху Ловћена.�
     Вељко Бојић је и на 330 страница књиге објавио 280 песама, које иако писане у младости, за себе, одишу зрелошћу. А о квалитету песама најбоље говори чињеница да је професор Васа Михаиловић из ове збирке уврстио шест песама у антологију заграничних песника �У туђем пристаништУ.� То су песме: Наша вјера, Липово, У јесени, Камено доба, Пред зору и На саркофагу.
     Вељко Бојић је своје песме певао у слободном стиху, у духу надреализма. А надреализам је био погодан у послератно време да се �сакрију� отворене мисли од режимских цензура. Режимска критика је ту поезију сматрала �декандентном� , непријатељском.
     Песме младог Бојића су издржале временску раздаљину и са задовољством се и данас читају.

СУДБИНЕ
проза, ауторско издање, Лос Анђелос, 1997, ћирилицом, 346 страница, $20
     Књига се састоји од девет приповједака, различих обима, од најкраће десетостраничне, Грко, до преко стотину страница дуге Старац Рашко. Вељко Бојић је још једном у Старом крају, међу брдима, у сиромаштву и човјештву, тамо је све грко и против човјека, па су дошли и колхози да докусуре и оно мало што је преостало, као што је дато у причи Грко.
     И са Путаром је Бојић у мислима и сјећањима са сиротињом свог краја, који: �Живјели су као да им се није милило.� А живјели су у кућама поред путева којим се није радо ишло: �Зими, кад све оголи, стара кућа се појави као старица погрбљена на путу, а нова, са својом бјелином се стопи са пејзажом, па ни са променом годишњих доба слика биједе се не мења, осим што се нешто више драматизује.�
     А Бојићеви старокрајски људи су увјерљиви, у сјећању носи их снажно, онако како их је понио као чобанче ограђено планинским недовидом. У Захвалност пљуску, овако је понио сјећања о Мирку: �Зна само да је био висок, црна брка, крупних црних очију, а бијел као креда у лицу.�
     У приповјетци Крсна, као да је обиман роман, Бојић се присјетио и старих сретних времена, из којих је остао душек и у њему благо, присјетио се бојева и четничких страдања на аустријској граници, без лијепих дјевојака ни овдје није могао, мада је све тужно, опоро и опасно, као што је, по њему, увијек све опасно уз �црвене�. Прича описује прве дане комунистичке владавине, страх, пљачку, лажи, батињање, а све дато кроз убогу старицу Крсну, која са душеком под собом, под руком и на себи, путује путевима који воде у црвени пакао: �Премишља, лупа расте, крици, пас режи, кроз плавичасту измаглицу у коју све потања. Никаква одлука у њој не може да сазрије да поремети тај унутрашњи мир у равнотежу ћутања и трпљења на мукама.�
     У истоименој причи Танкоса живе два тешка земана, турски и комунистички: �Сједи у врлети као вила у запећку и гледа на ужас што се слива у кањон Мораче. Блискају сабље и јатагани на сунцу, као ројеви кријесница у ноћи, а поклич гору салама, што у облаке дима потања, попут лађа са катаркама, као да их узбуркано море гута.� Љепотица Танкоса је преварена, покрадена јој је љубав и љепота остала у јаловини: �Сједи као и раније пред прозором, али не шапуће стихове. Занијемила је од бола. Лице јој је попримило израз туге, али ни сузе нема. Испунила је живот спјевом, а сада треба да га испразни.�
     И у Старац Рашко писац Бојић ретроспективно казује садашња и стара времена, стара превлачи бојама образа и одбранбених хандџара, а нова посрнућима до посрнућа. Смјењују се ликови, пејзажи, дијалози, заплети� заиста, има све елементе романа, а Вељко Бојић умије да описује ликове, тка радњу и лијепо приповиједа, и читаоца држи са својом књигом у руци. br>

ЗА КРОВОВИМА ИЗНАД ЗВИЈЕЗДА
поезија, ауторско издање, 1997, ћирилицом, 345 страница, $15
     Дочитавајући књигу Бојићеве поезије, За крововима изнад звијезда, закључио сам да је ово најзрелије Бојићево пјевање, дато најмање кроз осам поема.
     Поема: За крововима изнад звијезда, по којој је и књига добила име, је трагање за свјетовима који рађају, оваплођују и хране љубав посрнулог младића и пјесника:

     9. У потрази сам за високом страницом
     За крововима изнад звијезда
     За сводовима гдје се творе тајне
     За недирнутим соковима љепоте
     За вјечном игром вазнесења
     Јер смо уморни од превара
     Јер смо уморни од ћутања
         затворени у мрачна робовања

     Поема: Сав живот љубио сам звијезде, пуна је звијезда, језера, шумских окрајака и набреклих дјевојачких груди, али пјесник, поријеклом славних предака, јунака, опет не може да се не присјећа племенске таме, устајања на оружје�

     На твојим златним увојцима
         старице склапају руке
     И моле небо да ти буде милостиво
     Кад минеш поред мене са буктињом у руци
         срчани заточници из Брда
         спремају се да устану на оружје
     И то је што сам очекивао
         кад си са смијешком пролазила
         у пурпурном сутону поред мене

     Поема: Сјети се чаше из које смо плавет пили, је пуна љубави и запитаности, али ненадмашна је и стално изазовна ПЛАВЕТ љубави � плавет.

     Мили
         шапуће она на рубу океана
         са боковима у пјени
     Сјети се чаше из које смо плавет пили
     Сјети се наше љубави
         њен се цвијет небом котрља
     Била сам твоја ријека
         била сам твоја азбука
         била сам твоја љубав Поема: Плавет у цвјетању, и опет та ријеч, тај појам, тај свијет плавети, је чудесна творевина свијета заљубљених, свијета свјесних међу несвјесним, свијета плавети: Ударих челом у плавет ко звекиром у капију града
     Али Астарта не отвори њедра
     Неко чува сазвјежђа
     Као што оклопници чувају утврде
         својих земаљских господара

     Поема : Испружих руке дуж пруга плавети, и опет те плавети, опет те чудесне љубави без трагова прошлости, без помпе садашњости, без вјечите и неуништиве плавети:

     56. Слободо
         Крви палих
     Перје ти се позлатило у смијеху маја
     Хајде
         Устани из мртвих
     И пјевај док не оздраве људи
     И ударе барјацима у плавет
     Како би се зауставио крвави карусел
         виловито коло лажи и обмана
         да се смире сјене предака
     Које прогоне из њихових гробница бољшевици крваве њежности

     У поеми: Шта је човјек без кипа у срцу, аутор је пун алузија, исповијести и порука, које и јесу то и нису, а почињу са:

     На огледалу воде
         без старинске помпе
     Биљежим немир душе
     Не очекујте у томе
         да пронађете пјесму

     У поеми: Жута ружа из Тексаса, све започиње и свршава са искреностима љубави, оне непостојеће, сновиђене, оне стварне у пјесничким свјетовима, оне из свијета слободе и јунаштва, оне која то и јест и није:

     31. Не треба ми обзорје без вапаја
     Ни велики народи који живе у страху
     Ни камен који није подесан за кип
     Ништа ми не треба што није више од неба
     а много мање од земље

     У поеми: Морски гавран прати моју сјену, још једном показује Бојића љубавника, пјесника али и сљедбеника племенских јунака, који никад не могу одлутати предалеко:

     Нација ко ливада за кошење
     Божур јој цвјета поред тврда чела
         крунице ликови предака
     Кипови оклопника стасали за жетву
     Сијачи ватре
     Који су долазили из даљина
         да се накосе моје ливаде
     Оградише је властитим костима
     А мој народ још живи
         Божур му цвјета поред тврда чела

НЕОТЕТА
роман, ауторско издање, Лос Анђелос, 1998, ћирилицом, 1283 страницее, $35
     НЕОТЕТА, Невенка Димитријевић
професор француског језика из Лазаревца, о роману Вељка Бојића Неотета, у �Са путовања по Америци�, Лос Ангелес 8/1998.

     Књижевник Вељко Бојић је познат српским читаоцима у расејању, нарочито у Америци. Нажалост, није и у Отаџбини. Имала сам дивно задовољство да лично упознам г. Бојића и с њим разговарам, како о његовим разноврсним уметничким остварењима тако и о делима наших и страних писаца.
     Насушна је Бојићева потреба да пише књиге, у стиху, прози и драмском изразу, у којима доминира изузетна стваралачка снага. Аутор је са големим животним искуством, уман и мудар саговорник, објективан и нема афилиације према било коме ко се не налази у кругу лепоте и уметности. Кроз поезију, лирику истанчаних нити, прозу која је опет зачињена поезијом и лирским осећањима, на волшебан начин износи своја размишљања, виђења људи, њихових судбина, успеха и падова, и све то са пуно љубави и објективности. Објавио је 6 обимних књига поезије, (свака преко триста страна), 5 драма, 1 књигу приповедака и новела, те 4 романа од којих су 2 двотомска. Ово је тек негдје око половине онога што је аутор написао. Подвиг је то како је без ичије подршке успио оволико да публикује, сам изврши све оне големе радње у припреми и току штампања, и још да то све и лично исфинансира.
     Роман НЕОТЕТА (написан 1995) носи симболичан и поетичан наслов по богињи лепоте Неотети, кћери бога Зевса и богиње Јуноне, симболу младости и крчмарици неба.
     Главни јунак романа, Никола-Ник Дражен родом из Крајине, покушаће да дође до Неотете, лепе и младе жене из суседства, где живи искључиво богат свет и где се повремено воде разговори о сукобу у Босни и Крајини. Висока уметност није дозволила да радњу предузме неправда према Србима, али је жаока укомпонована у диалоге и многе ствари су испливале на површину. Никола Дражен је сликар који се не бави интензивно својим лепим занимањем; он не смишља како ће уновчити своја велика
    остварења, јер ће се тиме бавити други. Удобно живи јер се сместио код богате тетке Ане Дражен у вили на обали океана. Повремено излази на протесте и митинге са својим земљацима и због тога сноси последице, но он је јак и упоран, премда и свестан да ће остати без родног огњишта.
     У роману је много личности, судбина и испреплетених збивања, љубави, а што је занимљиво и много поезије коју пишу поједини јунаци ромада да себи дају одушка. Они се међусобно добро познају, воле и мрзе, али остављају о свему томе трагове на папиру и тако се стил романа обогаћује. Врхунац лирских осјећања достиже се када је Ник �ушао у крчму неба и напио се нектра�, судбина се не мења али обогађује се искуство, а тиме и сама приповест епске снаге и ширине. НЕОТЕТА је написана са пет различитих стилова који делу дају посебну драж и вредност. Као и друга Бојићева дела и ова се књига мора читати без предаха.
     Ника не може који пут ни Неотетина ненадмашна лепота да завара и да заборави на своје родно село, где је сада само кућиште и сагорела вишња, под којом је растао.
     Са сцене најприје нестаје Ана Дражен, али убрзо и неки њени пријатељи, сви су жртве пожара и разарања, рата и неправде. Роман је врло обиман, али је снажан и са великим зналачким искуством аутора написан, фасцинира сценама, ликовима, дијалозима и појавама.

     Други том романа пренеће радњу два века напред, али због филозофске, уметничке и поготово сликарске вештине аутора, неће бити Сциенце фицтион већ преснажна карневалска епопеја проткана друштвеном сатиром, иронијом и подсмехом на многа савремена кретања, кад олигархија покушава да завлада човеком, његивим мишљењем и животом, клонирајући људе и стварајући врсте које искључиво служе њиховим интересима. У том хаотичном поремећају света, живота, мисли и осећања, остаје уметност и уметник, �хомо сапиенс�, који неда да се подјарми, и све то када људи више и не служе основној животној сврси, ближи су белим мишевима произведеним за експерименте.
     Кроз тај хаос већина јунака, чак и по други пут рођених, завршавају трагично. Биће тако и са Николом Драженом, убиће га плаћени убица, када крене са својом првом љубавницом са добровољцима у Крајину. То је и симболично и потресно, јер се и олигархији срушио град од похлепе и снова, а клонирана бића падала су на земљу као упљувци мува.
     Главни јунак Ник по свему је снажна личност, сликар, песник, сањар нових димензија, он је и богат захваљујући Неотети док је била заљубљена у њега, али он је и оно што се никако не уклапа у модерни западни свет и њену скандалозну штампу, политички је независан и стамен, због тога је нужно и нечија мета. Кад се срушио један лијеп сан и настало свеопште отрежњење од многих заблуда, Ник је узео један дио своје имовине да понесе са собом, како би и то припало убици.
     Прекинут је Ников сан о повратку у своје село, али остала је лирска песма у прози: �Босоноги пешак из каменитог села�. Окончало се једно отрежњење од сна и јаве, у јутру када се подношљива карневалска фантазија преобратила у бруталну стварност, време где влада оружје; �а свет ће и даље мислити да је добар и да поступа по својој савести�.
     НЕОТЕТА је дело са универзалним порукама, али је и веома актуелно и говори о узроцима и последицама рата у Босни и Крајини, најављује га и на Косову, и показује како су сви светски потреси са једнога извора и теку према заједничком увору. Пропаст у Отаџбини оживљава на другом крају света висок уметнички домет, реалну визију учинка народних вођа, који су се стропштали у провалију под заставама истине, правде и морала, под заставама којима тада нису допухивали добри вјетрови, и у вријеме када је мудрост (нарочито превртљивост) снажније одјекивала од граната.
     НЕОТЕТА је заиста обимно уметничко дело, од читаоца захтева времена и смирености да га прочита и разуме, и да ужива. Ово дело тај напор завређује и топло га препоручујемо.
     Ових дана поново сам срела г. Бојића, поклонио ми је најновију књигу поезије: АЗБУКА ЉУБАВИ, која је одштампана два дана прије овога сусрета. Тридесетак љубавних доживљаја главног јунака, на око 400 страна у стиху�, али о томе другом приликом.

АЗБУКА ЉУБАВИ
поезија, ауторско издање, Лос Анђелос, 1988, ћирилицом, 411 страница, $20
     Вељко Бојић је при крају седме деценије богато проживљеног живота, и може се говорити и о предвечерју његовог интензивног интелектуалног стварања, и три су му књиге биле важне да их заокружи и објави: Азбука љубави, Неотета и Косорићи, једном приликом ми је ово рекао.
     Бојић је предавно, �босоноги пјешак�, отпутовао из колашинског �каменитог� села, али се никад духовно није одмакао од њега, са својим сликама, пјесмама, драмским текстовима и прозом, стално је мислима и душом тамо, а како су почеле да га опхрвавају године и болести, та потреба је и расла, и он је почео да се побојава да је остао дужан, да није рекао све, па је драмом Косорићи желио, коначно, да свом јуначком крају одужи дуг.
     Одмах иза љубави према завичају, Бојићева љубав према лијепим женама била је незајазива, волио их је колико и оне њега, свака нова љубав за његово срце узвишена је. Живот је замишљао у топлом дому, уз њежну жену и здраву дјецу, а приводи га са Азбуком љубави, свако слово по једна дјевојка и љубав, а сва слова и особито здрело пјевање, су Бојићеви потомци, и било му је важно да их остави као биљег свог постојања.
     Поред тога што је веома образован човјек, и што га красе манири високог друштва, нарочито стил облачења и здраво изговарање мисли, на заласку стваралачких узлета, заплашио се да га је преварио ток времена, задњих година текао је брже од наданог, и доведен је у опасност да неће написати све што је мислио, неће имати времена да остави трагове својих знања из поезије, прозе, драме, сликарства, живота у отменом свијету, љубави са крчмарицама неба, раскалашеност америчког посусталог друштва, несрећу српског племена дог губи рат�, и Бојић је пожурио да то напише и покаже у великом роману Неотета.

     Нема друштвеног живота, кроз који је пројездио Бојић, а да га у Азбуци љубави није опјевао. Дјетиљство је несретно због војничког пораза и губитка живота најближих, стасавање у младића текло је у сиромаштву и друштвеној одбачености, да би са студентским данима у Загребу, у већој средини, млади Бојић успијевао да се прикрије од �црвених� и примакне високом друштву, и упетљава у друштво лијепих жена и добрих литерата. Није престајао да се осјећа као прогнаник у својој земљи, па је отишао у право прогонство, и тамо наставио да се мучи са сваким и свачим, а нарочито са љубавним уздасима и топлим креветима. У Азбуци љубави, као код алхемичара, све је састављено од жене, цвијећа и бијеле птице. Љубав је увијек завршавала са жељом за породицом:

     О како је то било давно кад си шапутала
     Да ћеш се удати за мене
         родити дјецу
         бити мајка
         жена
     Мој највећи пријатељ
     Кад смо се умотавали око стожера пролетера
         као узапћена марва

     Наводимо неке стихове, без нарочитих критерија, тек да се дочара Бојићево пјевање у Азбуци љубави:

     20. Очајна Медејо усмртила си будућа рађања
     Цвјетови пурпурне виоле још се отварају
     И мој видик на рубу пустиње тамни
     Али се моје ријечи никада неће предати
     Крила су им направљена од бијелог перја
     Што је једном било на кацигама оклопника

     8. Живот се и даље пијан тетурао
         између сумрака и понижења Рђа је отпадала од костију
     Које су закивали црвеним клинцима за небо
     Неће никада сванути из гробне таме
         Мјесечина је довикивала
     Узбуђени младићу ти си сјеме са хучног бора
         у крваву земљу засијано
     И тебе неће петољетке развијати

     13. Вајар твојих снова био сам вјешт
     Према циљу среће једро подизао
         облике твоје љубио
     Мистична магио вјечних слутњи
     Колико ћу дуго на твој благослов чекати

     7. Неко ће да стави браве на изворе
         који су сијали тугу
         који су сијали лаж
     Срце ми је тешко од многих бродолома
         феникс се рађа из гроба
     А она шапуће
     Доста дуго си тражио оно чега нема

     28. Изагнаше нас из дјетињства
         ручним бомбама
     Мислим да сам прије постао човјек него што сам био дјечак
         И сад не знам како да остарим
         љубећи те заносна бића

КОСОРИЋИ
трагедија, ауторско издање, Лос Анђелос, 1999, ћирилицом, 140 страница, $10
осврт Градимира Хаџића
     Косорићи спадају у историјске драме. Време догађања пада пред крај 17-ог и сам почетак 18-ог века, у доба црне турске владавине над српским народом. Јунаци драме су последња три народна трибуна Косорића, војвода Илија, његов син Оташ, те рођак Илија, са којима се завршава и потпуно исчезава ово некад славно име. Порекло Косорића пада у најдаљу, најнепознатију прошлост, у време кад се српско име појавило у историји, било као дошљака са севера и истока Европе и Азије, било као староседелаца Балкана и Подунавља, који су ту одувек били.
     Обрада овакве историјске теме, у било ком књижевном облику, а поготово у драми, захтева одређен поступак, који се састоји у пишчевом потпуном транспоновању у време догађања, у тадашње карактере његових јунака, у обичајну, моралну, верску и другу праксу тога времена. А то је било време када су земљом ходили будући јунаци народних песама и предања, будуће легенде.
     Због свих ових услова Бојићева драма има шекспировски карактер. Међу живим учесницима равноправно учествују у радњи и надземаљска бића из народне митологије, виле и вештице, сабласти и утваре. И као Хамлет са духом свог оца, и војвода се Илија састаје са духом свог претка, са родоначелником Косором, који му, на услован начин, прориче судбину и узалуд даје савете. Јер, доћи ће што доћи мора, човек не побеже од своје судбине.
     Моралне вредности јунака ове драме, а и свих осталих учесника, јесу оне које се налазе у свим делима народне књижевности тог доба, а то су чојство и јунаштво. Вреди овде поновити оно познато објашњење ових појмова. Јунаштво, то је изићи на мејдан свакоме без изузетка, и бољем од себе, не уплашити се већ бити јунак � чак иако се плашимо � и победити, или главу изгубити. Чојство, то је победа над самим собом, угушити мржњу и освету, бити праведан, бити човечан.
     Оваква етика је присутна у свим чиновима трагичних јунака ове драме. Ни по коју цену не одступити са пута поштења, дате речи, истине и правде, дакле сам ограничити своје могућности у борби за своје идеале. Онда наравно да је борба оваквих јунака без мане и страха, против сила мрака, лажи и подлости, где је све дозвољено � изгубљена битка. И поред изузетних успеха постигнутих мудрошћу и јунаштвом, сила мрака ће увек и поново наћи начина да било како остваре свој циљ, и своје противничке погубе. И то је углавном судбина сва три јунака ове драме, три последљња Косорића, са којима се завршава повест ове славне породице. Данас у Дробњацима не постоји више ниједно породично име Косорић.
     После свега реченог, сама радња ове драме има мањи значај, служи више као објашњење како је до погибије дошло. А до погибије се долази увек на исти начин: подвалом и обманом, провидном замком, у коју јунаци срљају, чак тврдоглаво, и у поновљеном случају, све ради очувања свог морала, своје вере у људе, у поштење, у дату реч. И ту своју веру не оскрнаве, они плаћају животима. А лаж је врховно зло, од кога сва остала потичу. Како то народ каже: Ко лаже тај и краде. А ко краде тај и убија.
     Негативне личности у комаду � а има их подоста � углавном су потурице. Дакле, домаћи издајници. Прави Турци су чак часнији и мудрији у односу према свом непријатељу. Ипак, све није црно-бело, и међу потурицама има часних изузетака, као на пример бег Љутовић. А и код Срба има превртљиваца и издајица, без обзира на њихове побуде, као што је кнез Љубовић, кмет Гашо и поп Ђоко.
     Занимљиво је указати и на улогу жене у овој �херојској� драми. Жене јунака су и саме јунаци. Оне су наравно лепотице, добре мајке и верне љубе, али кад њихови јунаце плате главом своју лаковерност, оне продужују њихово дело и постају � осветнице. Оне и саме поседују моралне вредности својих изабраника, њихову храброст, чврстину карактера итд, али и још нешто: имају женску лукавост, коју до тада нису испољавале. И њихове освете увек успевају, макар и саме платиле животом.
     Поред драмске вредности дела, треба истаћи и његов историјски значај, а све је то дато у предговору и поговору књиге. Стога га најтоплије препоручујемо српском читаоцу, јер до позоришног извођења још нисмо дошли.

ТРАГИЧНИ ОПТИМИСТ
драма, ауторско издање, Лос Анђелос 1999, латиницом, 125 страница , $10

     У поговору ове књиге одштампан је осврт Данила Марића под насловом:

ПОРОДИЦА ДВАДЕСЕТОГ ВИЈЕКА
     Трагични оптимист, позоришна драма у три појаве, као и сви претходни Бојићеви драмски текстови, обилује описима радњи и сцена, и читајући је, просто понесе као да у рукама имамо прозно штиво, и то може бити предност при читању драме.
     У Трагичном оптимисти Вељко Бојић је, један истраживач више, о великим историјским промјенама двадесетог вијека, са идејом да освјетли историјске рефлексије на такозване обичне људе и обичне породице.
     Стамена и стасита горштачка жена, млада удовица Петра, са четворо дјеце, након погибије мужа у Првом рату, допала је свих могућих недаћа које су пратиле и све друге српске сеоске породице, које су биле без домаћина и мушке тежачке руке. Одговоран и њежан ротитељ, тек је успијевала да прехрани дјецу, а касније доћи ће до преокрета. Њен врли пријатељ, доктор Ранко Рогоз, посавјетоваће је како да приђе Краљу, представи се и приговори да би и она, супруга погинулог редова, требала да има пензију као и супруге умрлих официра. Краљ је, не само што јој је додијелио државну пензију, већ је наредио да јој се исплати и дванаестогодишњи заостатак. Било је то довољно новца да у граду купи стан и отпочне посве нов начин живота.
     Поред пријатеља Рогоза, Петра се спријатељује и са младим и неодговорним умјетнииком Дарком Докићем, којега прима и за подстанара, па ће ова два човјека пресудно утјецати на опредјељења њене дјеце, која ће се идеолошки подијелити и страдавати на разне начине.
     Дјецу је усмјерила у добре школе, а најстарији син Вукан достигао је врх породичних очекивања, завршио је војну академију, и постао одан краљев официр. Жени се са Дивном, богатом и присталом дјевојком, и они ће до краја остати вјерни монархији, он ће и погинути на тамошњој војничкој страни, а она ће допасти великих мука под непри-јатељском комунистичком владавином. Његова браћа, Зуко и Зеко, као и сестра Дуња, снажно се вежу за комунистичку идеју, и постају и популарни међу својим вршњацима, и преопасни за полицију. У њихов дом залазе многи млади људи и нове идеје, те породица брзо стасава у грађанску србијанског паланачког типа, а гостију све је више; доктора, пјесника, револуционара, музичара, анархиста� комуниста. И, наравно, из тога само по себи долази до различитих схватања и тумачења свијета, долази до заплета и драмске радње.
     Како је Први рат пресудно опредијелио каснији живот породице Петре Петриславић, Други рат је породицу довео на ивицу затирања. Иако су Зуко и Зеко завршили рат на побједничкој страни, они ће бити погубљени од својих сабораца, у миру, да би животима платили прикривање туђих злодјела. Мало вајде биће од тога што ће та два брата бити подсхумно рехабилитована.
     Сиромаштво породице досеже дно као и послије Првог рата, и опет се поправља на сличан начин, Петра успијева прићи Маршалу, који јој, слично као и раније Краљ, одобрава партизанску пензију.
     Драматичност носе и четири нијеме баке. Оне �ћутњом� свједоче људе и догађаје, из три генерације, а то је практично читав двадесети вијек, у почетку развој марксистичке мисли, револуција и диктатура пролетеријата, те посткомунистичко доба.
     Двије дјевојке, Тања и Тара, непознатих су родитеља, одрасле су у домовима за сирочад, касније ће сазнати да су им мајке Дивна и Дуња, Петрина кћерка и невјеста, али чија је која не могу да разјасне, и тиме се драмска радња запетљава. То питање истражује поета Дарко, окривљује комунистичког идеолога доктора Рогоза, касније високог државног руководиоца, који се унесрећио на Голом отоку, и понижен мора да слуша једну пјесничку луду која се окитила свим могућим признањима, за малу писанију, али која је била на линији владајуће партије.
     Прочитавши ову Бојићеву драму, човјек не може а да се не запита, да ли су сва српска страдања у овоме вијеку била посве неизбјежна, да ли се подјеле и братоубилаштва, по дубини све до рођене браће, могу ичим правдати. Мислим да је и ова драма умјетнички покушај тражења универзалних истина из прошлости за потребе будућности.

ТАЈНА СВАДБА БОГИЊЕ СЕЛЕНЕ
роман, ауторско издање, Лос Анђелос 1999, цирилицом, 667 страница, $20

У ПОТРАЗИ ЗА ЛЕПОТОМ, Милош Д. Луковић
     Роман Тајна свадба богиње Селене Вељка П. Бојића нуди читаоцу четрнаест занимљивих прича, исказаних у исто толико поглавља, у којима ћемо често препознати себе или ликове из свог окружења, без обзира на то да ли смо рођени у Калифорнији или на Балкану, или можда негде другде у свету. То су аутентични одломци живота (отуда и симболично насловљени као цхаптер-и), које само ту и тамо повезују исте личности, а много више исте људске тежње, жеље и поруке. Посебну метафорику има последње поглавље, у којем се на необичан нажин укрштају судбине свих јунака и открива њихов смисао, наговештен насловом овога романа. Тако нас је писац још једном затекао изненађене открићем да све појаве око нас, и у нама, имају неке тајне везе, дубље корене и вечите путање. Можда би се све то могло сажети у једној синтагми: У потрази за лепотом.
     Разуђено приповедање на почетку романа, натопљено сажецима живота неколико ликова и многим реалистичким сценама, повезује нит која следи лутајућег репортера, каквог можемо срести на улицама и у забитима сваке америчке метрополе. Он јури аутентичну причу, хоће да буде херој најновијих вести, а саплиће се о онеспокојавајуће дијалоге и мисли случајних пролазника и познаника. Зато репортеру пада на памет и ова мисао давног искуства: �Ниједна се животна прича не завршава како је очекивано.� А Он из брачног пара у пролазу каже: �Никада се није мање говорило о свијести и љубави према ближњем или Богу.� �Зашто те то узбуђује?�, пита Она. �Јер сам забринуто људско биће�, одговара Он. Један кандидат за место конгресмена вели лутајућем репортеру за столом у скупом ресторану: �Ја сам против једног новог мишљења који тежи да направи једнообразни тип човјека, неку врсту безбојне скупине, покорних платиша пореза� Поједе нас Фаст фоод, а ти окрећеш главу на другу страну, али да ти кажем: Прошло је вријеме када је слободну штампу требало бранити од непоштених влада. Сада треба владу бранити од корумпиране штампе.� А затим свом случајном саговорнику упућује загонетне речи: �Ако будеш добро обавио посао, надај се позивници за Селенину свадбу.� На представи футуристичке драме, којој лутајући репортер случајно присуствује, где су глумци личности који ће у радњи каснијих поглавља имати важну улогу, наговештавају се кључни мотиви целог приповедања у овоме роману. �Мој проблем није љепота него зло�, каже један од главних ликова у драми, нашто присутни песник додаје: �Јединог савезника кога ја имам у борби против зла јесте љепота.� А на другом месту један други, седобради песник, коме су лепотице увек биле на памети, признаје: �Присуство жене или љепотице у мом животу неоспорно води гријеху, али ја то видим као бесмртност� ја сам дозволио себи да будем опсједнут љепотом, како бих се заштитио од сваког зла.� За то време улицама репортеровог града већ лута необични дошљак, који зна и од куд иде и зашто је дошао, али поставља питање које ће се касније стално узнемиравајуће понављати: �Да ли знате гдје је Хеавенљоод Статион (Станица Небеска шума)?�
     Усуд лепоте, иза које подрхтава ерос, не мимоилази ни једног јунака овог романа: ни сиромахе, који животаре у сред америчког обиља, ни усамљене емигранте, углавном �досадне романтичне Европејце�, ни несуђене политичаре, ни свештенике. Тако и сиромах смогне снаге да представницима једне верске секте призна ад �не може успети ни у чему ако нема додир с љепотом�, мислећи на нежно женско тело. Свештеник, који сања да сагради храм у прашуми, Храм љубави лепоте и сазнања, исповеда се пријатељу: �Кад сам открио да сам схватио своје биће, опсједнуто љепотом, обреди у цркви постали су ми апсурдни. Сам сам себи био смијешан, а исповиједања нисам могао смислити. Није се могло више тако међусобно лагати.� Већини је тих јунака такође заједнички необичан животни обрт, који их води у смрт, али спокојне, уверене да се лепотом ипак треба супростављати злу и насиљу.
     Приповест о жртвовању тих јунака за животу доживљава кулминацију на потресним страницама о судбину емигтраната с оне стране некадашње �гвоздене завесе�. Случајан сусрет наочитог младића у возу са странкињом, која га је очарала лепотом, домаћи полицајци доживели су �више као свој параноичан страх од губитка власти� него што су у њему видели нечији шпијунски подвиг. Међутим ова полицијска �неспретност� била је за несрећно заљубљеног младића животна прекретница која га је непланирано одвела у емиграцију и свештенички целибат, у дуго и болно трпљење, током којег је схватио да је �свет пун злочина, али и да има добрих људи� и да се, ипак, �не може увек победити лепотом�. Ипак, човек, како је записано, �такве природе и састава и однегованог укуса и сјајног образовања, никад није изагнао из себе боемске надзоре, јер су они били праузрок свих животних искушења. � Зато се и у сам смирај живота сећа жена које је давно срео, а нарочито девојка из воза, �с њеним дубоким очима, као да је изашла из Зевсове главе�. Од туда и жеља да готово непознатој девојци, која га је неодољиво подсећала на младалачке љубави, завешта сав иметак �пун воље да умре за лепоту�, да �то буде његов задњи час�. С истим побудама други старац оставља свој иметак сиромашној жени из сусества с �двоје тако лепе деце какве нема ни у краљевској палати� уместо жени која му је пружила телесно уживање, али крајње срачунато.
     Ликови емиграната испуњавају флуидну фабулу романа у више поглавља. Ту је смештена и прича о две емигрантске породице истог етничког порекла, а различите плодности и успеха. Потомци једне од њих узели су чак три различита презимена и разишли се својим путевима, тако да је њихова мајка и бака �била срећна што је то презиме ишчезло с породичног стабла.� При том она, бивша удовица једног хитлеровог војника на Источном фронту, није престала да �тупо гледа у слику коњичког капетана са сабљом�, свога потоњег мужа, за кога није била сигурна којој је краљевини служио.� Из тако насталог, на овом тлу, породичног стабла израста, како потврђује и ова прича, и изузетни изданак. Зато се од човека таквог кова, младића обдареног лепотом и мудрошћу, очекује да �учини нешто велико велико и достојно помена, да буде лидер.� А усамљеним појединцима међу досељеницима, на другој страни, остаје вечна мучнина и недоумица шта су учинили са собом. Измождени потресима и ломовима свога живљења, у стању су да понекад сами себи кажу: �Буди поносан на све своје промашаје, ако тај удобни живот презиреш.� А потом и: �Сам си одабрао емиграцију, мислећи да је овдје Мека и немој рећи да те нисам одвраћао од тога.� Они емигранти истог етничког порекла као и писац ове књиге у свом унутрашњем дијалогу у стању су да размене и ове мисли: �Не заборави да припадаш народу којин је опсједнут демоном.� �Имам свој сентиментални разлог да то никад не признам. Ништа нисам заборавио, јер времена биједе никад нијесу пресушила. То је због обилног присуства народне душе у мени� Још у логору, кад су те нацисти пребројавали сваке вечери као марву, рекао си себи да је примарни циљ слобода. И сва величина твог духа произишла је из тог опредјељења.� Припаднику те емиграције амерички домородац, и кад је добронамјеран, зна рећи: �Каква је та ваша религија да вас због тога мрзе?� �Па зар није иста као ваша?�, узвраћа емигрант. �Хришћанска�?� �Једна је библија, зар није?� �Доврага, али ми се нешто код вас не свиђа�� И мени се доста тога не свиђа код вас�, каже емигрант домороцу.
     Иза пера писца овог романа, који је пун драматуршког набоја, често назиремо кичицу сликара. У сценама и збивањима чести су ликови, поред песника и визионара, и сликари и други људи склони сликарској имагинацији. Тако један старац, који је свој радни век провео зидајући облакодере у земљи рођења снова, у којој, међутим, није било путоказа према срећи, доживљава трг између тих грађевина као велику сцену с десетинама хиљада људи. Он је могао сав свет да скупи у једну прегршт, а у часу узбуђења рекао би као неки одрешит човек: �Ситне душе никада нијесу имале потребе да виде свијет онаквим какав је уистину био. Оне су налазиле утјеху у обмани чула, а ја сам ту нешто друго. Ја правим огромно платно.� Зато се овај старац искрено може дивити платну правога сликара, земљака по рођењу и човека сличних афинитета, који за своје дело каже: �То ће бити Други чин трагедије коју не могу да напишем. Открио сам да ју је боље представити бојама. Неко други биће бољи писац од мене. �При том сликар наглашава да су �у суштини сва времена заједно� и да можемо саосећати с људима свих времена�, а старац га храбри да не губи наду у људску природу и да мисли о великим стварима јер �све је таштина�, а �човјек је, као и Бог, идеја и концепт�. Други сликар, такође један од емиграната из истог краја Европе, који никако да пронађе пут успеха до америчког чуда о којем се радо слуша, а тешко открива, у свом студију, на импровизованој сцени, режира драму из озбиљне историјске тематике свог народа и оргиналној костимографији: сваки костим је једна одређена туба боје из које вире руке и ноге, а поједини јунаци уместо мачева носе кичице, а уместо штитова сликарске палете. Одабране боје дочаравају ранг и особине личности у драми и оне су често упечатљивије од њихових кретњи и речи. У тој драми историјска реторика бледи пред порукама боја и њихових нијанси.
     Завршна поглавља романа представљају бриљантно огледало и површине и дубине изборних игара на амерички начин. У судару интереса моћних из сенке и идеала јавности реторичност на сцени открива дух правог лидера и даје шансу за искупљење онима који су се заглибили у себичлуку. Зато један од учесника у том политичком ритуалу смело тврди за изборног кандидата да га је веза са изузетном женом уверила да се лепотом може супроставити злу, а лепоте има јако много у свету; она је једина видљива.� Кандидат се не либи да и главном наручиоцу његове политичке каријере, од чије финансијске подршке зависи, каже у лице: �Господине, кад ме доведете пред суд, онда ми одредите како ћу да говорим, а док сам слободан човјек, с принципима и слободном вољом, не може нико да ми одреди оброк мишљења. Но, господо, сваки човјек мора у себи да пронађе одговор за своје лично спасење. Ја сам открио свој завјет, своју бесмртну љепоту и уз њу ће моћи да пристане свако друго племенито осјећање. Ако вам није јасно, морам подвући да је и мени љубав јача од сваке страсти да владам.� Одустајући на крају од свих стереотипа у обликовању изборног кандидата, предводник изборне конвенције на крају је приморан да узвикне: �Свакако, ви ћете се сложити да срећа једног народа који пут зависи и од срећне руке њеног владара. Тај ми се момак свиђа, а у истом часу сам и против њега. То ми говори да има квалитета и порока.� Тако је хомо поетицус надвладао хомо политицус-а.
     Последње, петнаесто поглавље открива нам сасвим нову перспективу збивања у фабули романа. То је скуп изван живота којем су до тада припадали јунаци претходних цхаптер-а, где се, како рече један од њих, престаје бити биће и постаје његова чежња. Претходни цхаптер-и јунацима изгледају ту као једночинке нечега минулог и неповезаног, што тек ту испод озвезданог, бескрајног плафона, на Хеавенњоод Статион, добија прави облик и прави смисао. Све њих окупља свадба прелепог пара, девојке Селене, чија се божанска нарав тек на крају схвата, и младића, несуђеног политичара, коме је љубав била јача од страсти за влашћу. Код њих се осећа �нека забуна, неки несклад, свет помешаних осећања, свет веселости, олакшања, свет предаха после великих мука и необичне текобе и свет жалости, због остављених радовања, сласти и задовољства�. Ту дефилују јунаци свих цхаптер-а, измењеног изгледа, тако да више неки нису лепи као што су били, а неки нису више тако ружни. Та спољашност сада зависи од њиховог унутрашњег садржаја, од личне доброте, љубави и милосрђа. Пред њима је један универзум и један створитељ, једна истина и једна вечност, све њих зближава нада с којом улазе у ново савршенство. Ту, на свадби богиње Селене, сви на крају схватају вечну истину, за коју један од јунака рече: �У животу се као и у љубави почини хиљаду глупости, па ипак се срећа не може задобити, јер онај који управља нашим судбинама све то види на други начин. Овдје, на свадби, неке ствари ће вам постати јасне. Наградиће само честити живот. Знам ја њену природу.� А други, песник у претходном животу, закључује: �Ми смо сакупили овдје све које је требало сакупити са других страна. Свадба је изгледа била њихов избор и треба да се види куда иде људски род.� Селена, богиња месеца, држаће у коми за сва времена свога изабраника, који је тако упорно трагао за лепотом не марећи за своју будућност. И даље оптерећени својим жељама и сновима из ранијег живота, јунаци претходних цхаптер-а, �нису ни приметили кад је Селена, у мрклој ноћи, легла поред свог драгог, да га милује и љуби светлосним додирима, који нису ништа до вечна љубав, пронађена у запису на воштаним таблицама.�
     Роман Тајна свадба богиње Селене читаће се с узбуђењем на различитим мердијанима, и у пишчевој садашњој домовини, и међу Србима у Отаџбини, и свугде где публици буде доступан. У њему ће читаоци српског језика препознати сву надареност и вештину епског приповедача, тако својствену људима црногорског поднебља, а сви читаоци пажљивог посматрача животне збиље, сјајног психоаналитичара и оргиналног фантасту, кога муче вечне људске бољке.
     Можда ће се неки читаоци ове књиге, нарочито на енглеском или неком другом страном језику, коначно запитати где су корени такве пишчеве рафинираности.

ОРФЕЈ У ПАКЛУ
поезија, ауторско издање, Лос Анђелос, 2000, латиницом, 434 странице, $20
     Ова књига састоји се од три књиге поезије. Прва је испјевана још у Паризу 1965. године, и готово да је презентују стихови на њеном крају: 33. Музика Ријечи
     О како је било блиставо то свануће
     Били смо први пјешаци на улицама
         засутим свјежим снијегом
     Један пијанац је ишао из пред нас
         проливајући вино из флаше
     И пурпур је плануо из бјелине
         Историја
     Слике су се свечано пресвлачиле
     Слике живота
     Са којим смо се састављали
         мислећи да се растајемо
      И то је била љепота једне вечери у Паризу

     Другу књигу, коју је објединио у Лос Ангелесу 1966. године, аутор нас уводи овим стиховима:
     Вечерас ћу искрцати своју пустош
         на твоју недирнуту бјелину
     Хиљаду ликова дивље крви лећи ће
         на један пољубац сна
     И ти ћеш дрхтати пред непознатим
         веома удаљена од мене

     Пјесник је још из Загреба, а тек из Париза, понио више стотина цртежа, као подсјетнике и идеје будућих слика, а њихове пјесничке интерпретације дате су у овој другој књизи, која носи наслов: Дневник уклетог сликара.
     Пјесник, сликар, приповједач и писац драмских текстова, Вељко Бојић, прошао је веома тежак дио америчког живота, нарочито у почетку седамдесетих година када је и настала ова књига, кад није имао посла, новца и није знао енглески језик, а умјетничка зов била је баш тада најгрлатија. Да би преживио морао је да ради тешке послове (он их је волио, јер су били везани за камен), морао је да путује и коначи по свакаквим америчким свратиштима, и док су колеге с посла ноћи проводили по задимљеним баровима, умјетник Вељко Бојић исцртавао је слике и пјесме на комадима папира, и а ова књига је управо тако настала. Ова књига, Голд харт хат је трећа књига књиге Орфеја у паклу, и аутор је најављује ријечима:

     Сакупљамо са комадића папира како је што записано на радилиштима без стварне жеље да се напише било каква пјесма осим да се задржи у памћењу једно стање и атмосфера као ожиљак на души изгнаника
И завршава:
     Моја самоћа пада покошена сутоном
     Међу маске људи из прашума
     У новом граду престаће пулсирање мог срца
     А вјечне сеобе ће и даље да жуборе
         између фантазије и реалности

ВАЗНЕСЕНА САМОЋА
поезија, ауторско издање, Лос Анђелос 2001, ћирилицом, 390 страница, $20
     Још једна обимна књига поезије Вељка Бојића, и она је настајала у предасима напорних послова, углавном по калифорнијским мотелима: Састоји се из 12 поема. У првој: �Између два сусрета са тобом� аутор износи многа своја гледања настала на изгнаничком искуству, као што је и ово:

4. Позваћу све људе на окуп
Треба повести велике разговоре
Прије него наше жене
Сасвим сађу с ума
Али гдје су ти људи који смију доћи на састанак
     мудраца без одобрења својих жена

     И поема �Почео сам књигу без имена�, која је написана 11. маја 1974. године у Монтереy Парку, као и прва пуна је искуствене филозофије, пјесник позива из безумља на повратак у умље:

6. Скините оклопе са глава мислилаца
     у хладу неке комете
     да видимо како дише космос
     како сазријева васиона
     како се умножава живот

     Трећа поема: �Тхе цанопy оф хеавен� настала у Лос Ангелесу, такође 1974. године, најављена је овим стиховима:

     Објасниће ме зора
         записи међу твојим грудима
     Гдје ће навраћати покољења
     да пронађу надахнуће

     И тако до посљедње дванаесте поеме: �У сеобама�, која је испјевана 1986. године у Мобиле, Алабами, и у којој пјесник најављује свој повратак у живот, повратак из изгнанства, повратак у своја орловска гнијезда:

Ми се заједно враћамо са југа у спортским колима
     Ми се са смијехом враћамо
     као прегршт бијелог перја
     као прегршт бијелог цвијећа
     као прегршт бијелог памука
На којем је искрвавио изгнаник
И то је све што ће се икада вратити
     У далека славна брда отаца.

АРИСТОМАХА
роман, ИНТЕРПРЕС, Београд, 1988, ћирилицом, 494 странице, #30
     У Удружењу књижевника Србије, 7. октобра 2003. године, представљене су двије књиге Вељка Бојића, романи "Принц" и "Аристомаха". На промоцији су, о књигама и аутору, говорили: академик Матија Бећковић, Др Драго Ћупић, Милош Луковић, Едвард Дајч и Димитрије Јанчић.

     Матија Бећковић је рекао:

     Поскитани народ има и своју поскитану књижевност. Вељко Бојић из Липова код Колашина, у огромном америчком граду на обали тихог океана, редак је и као писац и као човек. Ту сам чуо речи које више тешко могу да се чују у његовом родном Липову, поготово не у Колашину, али ту, у том туђем, милионском граду, у клисурама од облакодера, чуо сам причу о тужилици Анђуши и њеној тужбалици. Подсетило ме је то на умирање језика. Посезали смо најчешће за оним речима које се више не чују ни тамо одакле је Вељко Бојић давно отишао. Нестаје сваког дана по један језик, а то што нестаје и један народ, то се и не помиње. Вељко је сачувао језик, он је живио и стварао језиком свога завичаја. Отишао је преко границе у време у којем није хтео да буде туђин у сопственој земљи. Језика се није одрекао, то му је био завичај од кога се није одвајао. Као да је са собом у далеки свет понио и брдо изнад куће у Липову, па са тог брда гледао живот и свет у далеком Лос Анђелосу и стварао чврсто се држећи тога корена.
     Вељко Бојић пише и слика. Комбинација која се код њега срећно допуњава. А то што наши људи на страни пишу није ништа чудно. Они се на тај начин, мало необичан, свете својој судбини. Вељко је међу њима изузетак, он не може да се заустави. Он сваке године изнедри по једну књигу. Добру књигу. Готово у свим књижевним родовима је подједнако успешан. Он је рођени писац. Судбина га је одвела далеко од народа и од читалаца, па је тешко ускладити корак са његовим књигама. Наша књижевна наука је доста равнодушна и према књигама које излазе овде, а поготово према онима које се појављују широм планете. Ствара се једна паралелна библиотека коју још нико није простудирао и оценио, нити смо о њој чули меродавне реч. То не обесхрабрује Вељка Бојића. Напротив, то као да му даје снаге да истраје. Ја ту снагу једино могу да објасним његовим стваралачким даром. Објавио је доста и овде и тамо .
     Судбина књиге ни овде ни тамо није ружичаста. Али, књиге имају свој пут до читалаца, оне проналазе тај пут, имају своју судбину и оне ће живети и кад нас не буде, тако да ће и богато и вредно дело Вељка Бојића наџивети писца а он остати једна од највреднијих уметничких, у првом реду књижевних појава не само у нашем расејању", закључио је академик бећковић."

     На промоцији у Београду, о роману "Аристомаха" говорио је Едвард Дојч. Он је посебно инсистирао на Бојићевој надахнутости хеленизмом, а Дојч је добар познавалац грчке историје, филозофије и митологије, па је магласио хеленистичку суштину и савремену форму Бојићеве "Аристомахе", схватајући их као слободно дјело слободног човјека, који ће засигурно наћи своје читаоце и поштоваоце.

     На промоцији романа Принца и Аристомахе говорио је и књижевник Димитрије Јанчић, који је рекао између осталог и ово:
     "Имао сам прилику да прочитам Принца и Аристомаху. Аристомаха је књига која ће се појавити на овогодишњем Сајму књига и којеме је говорио господин Едвард. О Принцу је било доста речи, па ћу да вам као читалац представим роман Аристомаха.
     Роман Аристомаха је интересантна прича из времена старе Грчке. Бродовласник, трговац, заљубљује се у кип богиње који види у Херином храму. Пошто сазна да је модел према коме је израђен кип � Аристомаха, жена једног богаташа са Крита, он маестралним аегументима и подебелом кесом злата убеди Лакона, победника Олимпијских игара, кога су Грци сматрали херојем, полубогом, и одавали му почасти, да ту жену отме за њега. Лакон је млад, јак и леп, истовремено и образован, учесник у многим расправама грчких мудраца, али се, уз сву своју мудрост, под навалом хормона, заљубљује у Аристомаху. На Криту долази до револуције, демократи побјеђују, а патрицијама је остављен избор да се саме убију, како нова власт не би имала велике трошкове око њихове ликвидације, па се тако Лакон без напора ратосиља мужа, али не уме да се трси своје заљубљености, не оставља му се жена која је у њему пробудила сумњу да су идеје стварни свет, да је физичко тело само љуштура у коју су богови сместили те идеје. У све то умешала се љубомора несуђене Лаконове веренице, гусари, пијаца робова на којој Аристомаху продају једном сликару (да вас подсетим и аутор јер сликар)� То је део онога што ће површни читалац наћи у књизи.
     Читалац који тражи нешто више срешће у књизи интересантне, мудре, (и дугачке) разговоре о разним животним проблемима, описе живота старих Грка, сјајно приказане филозофске расправе, описе гозби, срешће дивотне говорнике и приказ жене према којој ни богови не могу да остану равнодушни.
     Још захтевнији читалац наћи ће између редова и алузије на савремени свет, глобализацију, натурање демократије�
     Значи, ми читаоци у Србији срели смо једно ново ауторско лице које обимом свога рада, стваралачком и тематском разноврсношћу, а посебно приповедачком вештином и стилском дорађеношћу заслужује нашу пажњу. Ви који се бавите писањем, преко ових књига срешћете колегу који, по мом мишљењу, заслужује и ваше поштовање, човека који би, да је овде, вероватно био у вашем џет-сету, а који се овим двема књигама, од двадесетак, колико их је до сада написао и штампао, тек почиње озбиљније јављати и у сопственој земљи.

БАКРОРЕЗ ЉУБАВИ
поезија, ауторско издање, Лос Анђелос, 2004, ћирилицом, 194 странице, $20
     Марко М. Ручнов, из Лас Вегаса, након што је застао у новој Бојићевој домовини, упознао је књижевника вељка Бојића и одушевио се његовим дјелом. У поводу објављивања Бојићеве поезије "Бакрорез љубави", 4. децембра 2003. године, написао је шири осврт о Бојићевом књижевном стваралаштву.

     ДОЋИ ОВАМО ДА БИ СЕ ОСТАЛО ТАМО, Марко Ручнов
осврт на Бојићево стваралаштво, посебно на "Орловска гнијезда" и "Бакрорез љубави".

     "Песник је чуђење у свету" � стара је сентенца коју поприлично дуго носим у својој попутнини и у којој се још дуже огледам и покадкад препознајем. Међутим, песник, драматичар и романсијер Вељко П. Бојић је много више од тога. У далекој Невади и у, ништа ближем Лас Вегасу, сведском окупљалишту и забавишту, мојој новој сталној адреси, добих од пријатеља ненадан и драгоцен поклон � Бојићев двотомни роман ОРЛОВСКА ГНИЈЕЗДА. О аутору сам знао врло мало, али већ са првим прочитаним страницама био сам посве сигуран да ме чека изузетно узбудљиво романескно остварење и несвакидашња литерарна реализација на тему комунистичке инсталације братоубилачког рата на окупираном црногорском простору у већ постојећем глобалном рату, познатијем као � Други светски рат.
     Дубину те моралне провалије коју су у ратним и катаклизмичким неприликама са собом донели комунисти и све трагичне импликације које ће потом у послератним условима следити у овом делу српског народа (земљорадничке задруге са злогласним "откупом", Голооточки мартириј,...) Бојић је, с једне стране, веома вешто и веома моћно осликао, а с друге стране, и веома Тачно измерио. Фикција и стварност су тако комплементарно помешане, готово по старогрчком златном резу, а "херојска резигнација" (Руђер Бошковић) била је једина и једина могућа сопственост Бојићевих литерарних и историјских актера, суочених са страшном и непознатом епидемијом онељуђа, коју су са собом Однекуд донели комунисти. Ко је онда могао да препозна стара библијска
     упозорења � "Чувај се лажних пророка, који ти долазе у овчијој одјећи, а изнутра су грабежљиви вуци" (а ко их је препознао и на време упозорио, њега је прогутала ноћ). Дошли су као гости и били угошћени како доликује дуговека светосавска традиција на овим прастарим српским просторима. Госту се не може ништа рђаво десити у правој домаћинској кући, без обзира и ако су "прочитане" веома погибељне задње намере тог и таквог госта, таквог путника и намерника и таквог несојника.
     Ту, под тим самим кровом српства и православља, како је с правом владика Николај Велимировић гледао на Црну Гору, српску Спарту са дуговеком златном тријадом � 1. Вером у Бога и бесмртност душе � 2. Родољубље � 3. Прослављање витештва изнад свих других вредности, Бојићеви јунаци се налазе у чуду шта се то одједном десило са тим златним мајданом морала и главним благом Црне Горе. Чојство и јунаштво се свело на то да су одважни и часни људи проглашавани издајницима и убијани маљевима као пси и затрпавани по пасјим гробљима; несебични родољуби су стизали чак и иза Америке да се боре � "за крст часни и слободу златну", мрцварени су на најнељудскије начине и завршавали по јамама безданкама и масовним гробницама. Иза њих није смело остати, ни гроба, ни мрамора. Нешто је комунистима недостајало да буду као и остали људи, а шта је то � Бојићеви јунаци нису могли наћи одговора, као ни сам живот до дана данашњег. "Опоганише нам историју", каже резигнирано за комунисте један од протагониста у ОРЛОВСКИМ ГНИЈЕЗДИМА. Дакле, црвена куга, као неко висмајорно зло, коме су у тим кошмарним условима није видело правог лека. Ко је био за краља и отаџбину, тај је остао и без краља и без отаџбине, а већини се изгубио сваки траг од пасјих гробаља, преко Вучјака, Требаве, Лијевче Поља, Јасеновца, Старе Градишке и бројних Брозових убилишта подно Караванки. И потомци жртава црвене авети нису много боље пролазили ни у ткз. мирнодопским условима. Међу њима био је и сам Вељко П. Бојић. По завршеним студијама правних наука у Загребу и након пет година правничког радног искуства отиснуо се почетком 1963. на далеки и неизвјесни пут и стигао тако до Калифорније. Једини пртљаг биле су оловно тужне успомене из завичајног Диворада и Липова код Колашина, рукописи и претужне и бескрајно онеспокојавајуће приче о сурово умореном интелектуалном цвету Васојевића, Морачана и других крајева Горе нам Црне, вековном стожеру витешке одбране српства и светосавља.
     Након дугих и тешких година, овде, на крајњем западу нашег шара, Бојић је све до 1988. године чекао на своју прву објављену књигу. Био је то песнички атлас "Изгнаник", који је врло брзо показао код пробране публике да је српска књижевност (посебно она загранична, како се обично каже за нашу књижевност у расејању) добила ново име и нов и зрео поетски рукопис. Ако је Бојићев животни усуд одредио тако да се морало мало дуже чекати на печатање прве књиге (а животни усуд је као "водопад који оклијева", како каже Бојић у свом "Изгнанику"), онда је следила права ерупција нових Бојићевих књига: збирке песама, поема, драме. После ОРЛОВСКИХ ГНИЈЕЗДА, он објављује још седам романа. Посљедњи који је објављен је АРИСТОМАХА, роман о пелепонеском рату, који је у Удружењу књижевника Србије у Београду представљен крајем 2003. Укупно двадесет и једна књига. Цела једна библиотека. Најновије Бојићево остварење, које чека да уђе у штампарију, својеврсни је поетски паноптикум у пет слика � БАКРОРЕЗ ЉУБАВИ, написан заправо још 1988. године и као одлежано добро старо вино дошло је недавно до аутора ових редака. Реч је заправо о Бојићевим ремоинисценцијама из његових загребачких студентских дана које се помало отимају адекватној жанровској идентификацији. У тим дојмљивим и живим поетским сликама, провученим кроз драматуршку матрицу и датим у слободном стиху, Бојић је остао на трагу оне старе истине да писац мора да прати своје јунаке, чак и тамо где нема трагова. Бојић не само да брижљиво прати своје литерарне јунаке, него и њихове потомке.
     У ОРЛОВСКИМ ГНИЈЕЗДИМА могли смо да видимо шта се дешавало са нашим очевима испод небеског Ловћена у време када су самозванци покушали да лаж прометну у истину, док у БАКРОРЕЗУ ЉУБАВИ пратимо у потпуно камерним условима шта се дешава са децом наших очева, дакле, са нама самима. То је већ време када је окађена лаж била увелико окићена гримизом и кад су шегрти били добрано засели на трон. Олако обећана срећна будућност у којој ће се јести златним кашикама, међутим, никако није стизала (и у међувремену је постала прошлост, а државнике и академике � бивше браваре, абаџије и несвршене учитеље, сада су одменили седи почетници и искусни балавци). Куд се денула истина, пита се песник. "Јер тамо где је истина, тамо је и добро" и тамо "На врху сваке влати / једна свјетиљка гори". Да би остао Тамо, песник Бојић је морао да се отисне у непознато и стигне Овде. Јер Тамо, уз лимун жут, почело је у орвеловским условима (који још увек трају) да буја и друго "цвеће", најближа родбина оном Бодлеровом "цвећу".
     У веома занимљивој атмосфери са гамеом шездесетих година прошлог века Бојић је у свом БАКРОРЕЗУ ЉУБАВИ остварио необичну галерију ликова. Централно место заузима свакако сликар Јазон, тражилац вечите среће (попут оног првог Јазона који нам је стигао златоруним Дунавом из старе Хеладе), али, Ту, на својеврсном Рту Добре Наде било је све више обезнађеника, док су се дани, како каже песник, окупљали у погребну поворку, јер требало је сахранити � "мртву искру правитељства". На крају да се каже да, ако је Бојићев БАКРОРЕЗ ЉУБАВИ и чекао оволико дуго (четврт века) до свог појављивања у јавности, имао је и рашта. Чак, напротив, како приличи сваком аутентичном бакрорезу, патина времена га је учинила занимљивијим и изазовнијим. Посебно, што поезија, свакако, она аутентична, нема у суштини ни адресанта ни адресата. Песник н�та, снатри и снује своју причу али кад песма угледа светло свога дана, онда је она ушла у свој живот у коме је песник само брижни родитељ. Тако је и са овим Бојићевим веома изазовним поетским паноптикумом који је у условима једног латентног живота дочекао и своје пунолетство. У Бојићевом случају ништа ново, јер је као књижевник богатог опуса потврдио и оверио ону прастару латинску истину � "Пер ангуста ад аугуста" (кроз уске путеве до узвишених места).
     Остаје на самом крају тањушна нада да ће се Тамо, у родном крају ове поетско-драмске "Мртве искре правитељства" наћи "даске које живот значе" и дати нови живот Бојићевом БАКРОРЕЗУ ЉУБАВИ.

ИСКУШЕЊА ВАСИЛИЈА ВАСИЉЕВИЋА
роман, ауторско издање, Лос Анђелос, 2005, ћирилицом, 495 страница, $20
     И роман Искушења Василија Васиљевића, као и готово сва Бојићева досадашња дјела, одликују се обимом и опширношћу, галеријом добро описаних ликова, епским надахнућем у опису историјских догађаја и лирском тананашћу у закорачивањима у одаје заљубљеника, и наравно, патриотским осјећањима која њедре сви горштаци, и они писменији и мање писмени.
     Радња романа догађа се у Пећи у првим годинама иза Другог свјетског рата, када касабом харају глад, незапосленост, страх од Удбе, подла политика исељавања Срба са Косова, и незаобилазна љубав младих. Главни јунак романа је гимназијалац Василије, који је несто старији од својих школских сапутника, јер је због рата каснио са поласком у школу, али је за ту старост био мудрији и искуснији од вршњака. Василије је по много чему сличан аутору Вељку, обојица су без очева који су пострадали током рата, обојица су заклети непријатељи комуниста који снажно владају, обојица сањаре о сличним женама, обојица имају јасан крајњи циљ � емиграција у Слободни западни свијет, и обадвојица ће емигрирати, и обојица ће на крају бити разочарани и тамо.
     Највише простора у овоме роману посвећено је љубавима Василија са три жене, које су вршњакиње његових родитеља. Те љубави су приказане на такав начин да су нетипичне за мале учмале средине каква је у то вријеме била пећка, па ипак, захваљујући надареностима Бојића да ситуације дочара веома увјерљиво, и ове љубави ће читалац прихватити као вјеродостеојне, иако ће, нарочито добри познаваоци прилика, на почетку читања, бити на другој страни од писца.
     Посебно поглавље романа је лик Аранђел, старац са премного дјеце, са премного грубости према њима и супрузи, што је типично за крај у којем се радња збија, али и доживотни зов неостварене и недостижне љубави из комшилука, којој деценијама, сваки дан, на трему у вом дворишту, свира и пјева тужне пјесме, показује љубав према несуђеној жени, љубав са којом ће, изговарајући јој име и дозивајући је, испустити душу.
     Десетак година Косово је, као не развијено подручје у Југославији, добијало помоћ од осталих грађана Југославије, којима је од плате одбијан неки проценат за ту намјену, а о расподјели тих срестава на Косову било је разних критика и спекулација. Бојић је у овоме роману инсистирао на томе, да су помоћу ових срестава, кроз сумњиве облике кредита, Шиптари вршили притисак на Србе, погонили их на исељавање, и при том имплаћали имања по високим цијенама, и новцем којега на Косову није било. По Бојићу, практично, на овај начин су Срби протјерани са Косова, дакле, организовано и системски од шиптарских сепаратиста и комунистички дволичних руководилаца.
     На крају, уморни су и аутор Вељко и његов јунак Василије, обојица из Америке тужно гледају на свијет иза себе и своје животе у њима, и отварају посве нова питања, а уистину, то су питања са којима су се једнако тако носили и стари грчки мислиоци:

     Желио сам да поживим толико дуго, да дан освете уклешем у бијелу скулптуру, да се зна да водим поријекло од племства, које је умирало стојећи. Стајао сам уз њено бедро од плаве свиле, као цар поред заставе и хладно гледао у смртни тренутак. Био сам витез своје пропале круне, а њене руке су ме тражиле мртва на разбоју, да ме залије бокалом вина. Ја знам да ме она тражи, а нисам мртав и тога се стидим као онај Грк, који је једини преживио код Термопила. Страшно је бити жив, кад се има прилика да се славно умре. Свака моја слутња је затворена у камењу, које је мраморје мојих предака, а ја сам жив и не знам шта сам тражио у животу, а још мање шта очекујем у смрти. Да ми нисмо штампали књиге, прије него је стигао глас да је овај континент откривен, а сада смо неписмени, заљубљени у идеје, које су свуда презрене, само се код нас уврштавају у божанства. Докле ће то сљепило да пљује по скерлету и челенкама, умашћеним плавом крвљу? br>

СЛОМЉЕНИ ПЕЧАТ
поезија, ауторско издање, Лос Анђелос 2005, ћирилицом, 292 странице, $20
     Поред тога што Вељко Бојић умије и хоће да пише лијепе књиге, он чини исто тако напор да његове књиге, и као физички предмети, буду на нивоу његовог високог схватања књиге. Свједочио сам већ доста пута када се оклапао око величине слова, чинио је то десетак пута чак и "препирући се са мном, јер смо у основи око овога питања имали подјељена мишљења. Упорно је инсистирао на највећим словима, наслова и имена аутора на књизи, највећим под условом да могу стати на корице књиге. Мислио сам да је то под утиском америчке рекламе и америчке ПОП културе, које никад нисам прихватио. Бојић је посебно бирао тип слова, илустрације и фотографије. Једна од књига на којој је до краја провео своја гледања на спољни изглед књиге провео је баш на овој књизи, "Сломљени печат". На првој корици, поред великог наслова и имена аутора, дата је панорама брда и планина у измаглици из његовог родног краја, дат је прелијепи цвијет, дат је недобронамјерни бик, а између њих се намеће један увјерљив напукли (сломљени) печат, а испод свега још и српски симбол, двоглави сури орао. Задњу корицу књиге украшава прекрасна Бојићева фотографија са црвеним капутом и црногорским грбом на џепу, и својим потписом испод фотографије. Позадина на обадвије корице је плавет, небеска или она изнад Бојићеве Свињавине, није ми познато, али знам да је ријеч плавет у својим дјелима употријебио можда и свих хиљаду пута.
     Има стално на дохвату руке све до сада објављене Бојићеве књиге, али ми је ова некако најближа, како због њеног садржаја и дизајна, још и више због посвете, најдуже посвете на књизи, коју ми је (и супрузи) ико написао:

     Драгим пријатељима,
     Данилу и Дани,
     узорним брачним друговима,
     родитељима
     и преданим одгојитељима унучади,
     који са истом том љубављу,
     пожртвовањем и оданошћу,
     њима својственом,
     односе се и према пријатељима
     и на исти неоибичан начин
     чине им добра!

     Треба много мисли исказати
     и много лијепих ријечи
     као сноп жита увезати,
     да се нахрани та ревност и оданост,
     која и мене срета раширених руку,
     али кадикад и пјеснику
     "клецају јуначка кољена",
     да би стигао до узвишене мете,
     само су моја осјећања чиста
     и моје су намјере племените.

Хвала и срећно!
Вељко
2005
(Ову посвету написао је књижевник Вељко Бојић на својој књизи СЛОМЉЕНИ ПЕЧАТ, поклоњеној 22. јуна 2005, у Цовина, Лос Ангелес.)

     "Сломљени печат" је роман у слободним стиховима, или је поезија, збирка поема, тешко је одредити, јер је дјело за поезију сувише распричано а за прозу сувише поетично. У њему се осликава живот човјека који се жени кћерком шефа, у једном граду на истоку Америке, подземља и завршава на робији невин, да би се касније доказала његова недужност, али он је тада већ био уништен човјек. Живот бескућника, који се умијешао међу њих и дијели њихова страдања, размишљајући и даље о животу. На крају је као ратни ветеран и човјек коректан, неправедно осуден, захваљујући � пријатељу адвокату, доказао своју недужност. Али тада је његов живот, његов дух и тијело уништено болешћу и он оставља имовину свом унуку, који је такође постао бам, једном црнцу и једној лијепој жени која му је често изјутра, идући у канцеларију, дала нешто новца да бар купи кафу. Није је заборавио, кад се као бивши пилот подигао малим авионом изнад океана и извршио самоубиство у широку пучину.
     Овдје ћу навести неколико стихова која на вјеран начин презентују читаву књигу (па и симболе на корицама).
ПОХВАЛА ЈЕДНОМ ВОЛУ
     Имали смо једног бика
         чистокрвног сименталца Галоњу
     Треба са поштовањем писати
         његово неокаљано име
     Хиљаду килограма живе ваге
         пун снаге и мирноће
     Широк као поље засуто цвјетовима
         висок као планина на Балкану
     Сам у јарму као кућа на путу
         балване је вукао да нас угрије
     Бразде широке за собом је остављао
         и амбаре пуне жита
     За гладна уста испод убогих кровињара.

ТАМА У ДОМУ СВЕТОВИДА
проза, ауторско издање, Лос Анђелос 2004, ћирилицом, 421 страница, $20
     Још једна књига Бојићеве прозе која је пуна лијепих мисли, као што су и ове, које цитирамо док је још књига окуса штампарске боје:

     Јецаји неба будили су зору гласовима свјетлосних пјетлова који су од истока махали пурпурним крилима, а тама нијема и трома, мислила је да се још гнијезди у срцима људи, који бијаху свикли мучнини без знака новог почетка.

     Човјек као идеја, убија другог човјека као другу идеју � то је у супротности са законима свемира.

     Хришћанство, као уосталом и друге религије, одрекле су човјеку право да тра�и самог себе, јер треба да тра�и богове

     Обичним људима је увијек лакше да пре�иве него интелектуалцима

     Кад електрична струја путује �ицом, нема свијести да ће бити свијетло у твојој соби.

     Завјеса на игри �ивота и смрти никада се не спушта.
     Ла� се не мо�е сакрити колико ни искрпљене гаће.
     Она централна позорница великих мисли и идеја, никада се не види док неко вријеме не прође�

ВИЛИН ЛАЗ
проза, ауторско издање, Лос Анђелос 2006, ћирилицом 461 страница, #20
Ова књига је проза од пет дугих приповједака: Вилин лаз, Окрвављено прољеће, Очекивање ријечи, Машо и Црвени шал. Све оне имају исту потку, црногорски амбијент и горштачки морал, као што се види из овога цитата: �Хришћанин је морао да држи десет заповјести, а да је неко могао да буде сој, кућић, оџаковић или Црногорац, морао је двадесет заповјести да испуни. Потежа је то школа била.� (Д.М.)