СЛОМЉЕНИ ПЕЧАТ
поезија, ауторско издање, Лос Анђелос 2005, ћирилицом, 292 странице, $20
Поред тога што Вељко Бојић умије и хоће да пише лијепе књиге, он чини исто тако
напор да његове књиге, и као физички предмети, буду на нивоу његовог високог
схватања књиге. Свједочио сам већ доста пута када се оклапао око величине слова,
чинио је то десетак пута чак и "препирући се са мном, јер смо у основи око овога
питања имали подјељена мишљења. Упорно је инсистирао на највећим словима,
наслова и имена аутора на књизи, највећим под условом да могу стати на корице
књиге. Мислио сам да је то под утиском америчке рекламе и америчке ПОП културе,
које никад нисам прихватио. Бојић је посебно бирао тип слова, илустрације и
фотографије. Једна од књига на којој је до краја провео своја гледања на спољни
изглед књиге провео је баш на овој књизи, "Сломљени печат". На првој корици,
поред великог наслова и имена аутора, дата је панорама брда и планина у
измаглици из његовог родног краја, дат је прелијепи цвијет, дат је
недобронамјерни бик, а између њих се намеће један увјерљив напукли (сломљени)
печат, а испод свега још и српски симбол, двоглави сури орао. Задњу корицу књиге
украшава прекрасна Бојићева фотографија са црвеним капутом и црногорским грбом
на џепу, и својим потписом испод фотографије. Позадина на обадвије корице је
плавет, небеска или она изнад Бојићеве Свињавине, није ми познато, али знам да
је ријеч плавет у својим дјелима употријебио можда и свих хиљаду пута.
Има стално на дохвату руке све до сада објављене Бојићеве књиге, али ми је ова
некако најближа, како због њеног садржаја и дизајна, још и више због посвете,
најдуже посвете на књизи, коју ми је (и супрузи) ико написао:
Драгим пријатељима,
Данилу и Дани,
узорним брачним друговима,
родитељима
и преданим одгојитељима унучади,
који са истом том љубављу,
пожртвовањем и оданошћу,
њима својственом,
односе се и према пријатељима
и на исти неоибичан начин
чине им добра!
Треба много мисли исказати
и много лијепих ријечи
као сноп жита увезати,
да се нахрани та ревност и оданост,
која и мене срета раширених руку,
али кадикад и пјеснику
"клецају јуначка кољена",
да би стигао до узвишене мете,
само су моја осјећања чиста
и моје су намјере племените.
Хвала и срећно!
Вељко
2005
(Ову посвету написао је књижевник Вељко Бојић на својој књизи
СЛОМЉЕНИ ПЕЧАТ, поклоњеној 22. јуна 2005, у Цовина, Лос
Ангелес.)
"Сломљени печат" је роман у слободним стиховима, или је поезија, збирка поема,
тешко је одредити, јер је дјело за поезију сувише распричано а за прозу сувише
поетично. У њему се осликава живот човјека који се жени кћерком шефа, у једном
граду на истоку Америке, подземља и завршава на робији невин, да би се касније
доказала његова недужност, али он је тада већ био уништен човјек. Живот
бескућника, који се умијешао међу њих и дијели њихова страдања, размишљајући и
даље о животу. На крају је као ратни ветеран и човјек коректан, неправедно
осуден, захваљујући – пријатељу адвокату, доказао своју недужност. Али тада је
његов живот, његов дух и тијело уништено болешћу и он оставља имовину свом
унуку, који је такође постао бам, једном црнцу и једној лијепој жени која му је
често изјутра, идући у канцеларију, дала нешто новца да бар купи кафу. Није је
заборавио, кад се као бивши пилот подигао малим авионом изнад океана и извршио
самоубиство у широку пучину.
Овдје ћу навести неколико стихова која на вјеран начин презентују читаву књигу
(па и симболе на корицама).
ПОХВАЛА ЈЕДНОМ ВОЛУ
Имали смо једног бика
чистокрвног сименталца Галоњу
Треба са поштовањем писати
његово неокаљано име
Хиљаду килограма живе ваге
пун снаге и мирноће
Широк као поље засуто
цвјетовима
висок као планина на Балкану
Сам у јарму као кућа на путу
балване је вукао да нас угрије
Бразде широке за собом је
остављао
и амбаре пуне жита
За гладна уста испод убогих кровињара.
ТАМА У ДОМУ
СВЕТОВИДА
проза, ауторско издање, Лос Анђелос 2004, ћирилицом,
421 страница, $20
Још једна књига Бојићеве прозе која је пуна лијепих мисли, као што су и ове,
које цитирамо док је још књига окуса штампарске боје:
Јецаји неба будили су зору гласовима свјетлосних пјетлова који су од истока
махали пурпурним крилима, а тама нијема и трома, мислила је да се још гнијезди у
срцима људи, који бијаху свикли мучнини без знака новог почетка.
Човјек као идеја, убија другог човјека као другу идеју – то је у супротности
са законима свемира.
Хришћанство, као уосталом и друге религије, одрекле су човјеку право да тра‘и
самог себе, јер треба да тра‘и богове
Обичним људима је увијек лакше да пре‘иве него
интелектуалцима
Кад електрична струја путује ‘ицом, нема свијести да ће бити свијетло у
твојој соби.
Завјеса на игри ‘ивота и смрти никада се не спушта.
Ла‘ се не мо‘е сакрити колико ни искрпљене гаће.
Она централна позорница великих мисли и идеја, никада се не види док неко
вријеме не прође…
ВИЛИН ЛАЗ
проза,
ауторско издање, Лос Анђелос 2006, ћирилицом 461 страница, #20
Ова књига је проза од пет дугих приповједака: Вилин лаз, Окрвављено прољеће,
Очекивање ријечи, Машо и Црвени шал. Све оне имају исту потку, црногорски
амбијент и горштачки морал, као што се види из овога цитата: „Хришћанин је морао
да држи десет заповјести, а да је неко могао да буде сој, кућић, оџаковић или
Црногорац, морао је двадесет заповјести да испуни. Потежа је то школа била.“
(Д.М.)