Svaki put kada bi neki novi pacijenti pristizali sa reke, ljudi bi se sakupili na bolničkom pristaništu, što iz znatiželje, što da bi se eventualno našli pri ruci. Jednoga dana se od njih dole začula buka kao da od velikog meteža. Bila sam previše zauzeta da otkrivam šta je u pitanju, ali vest je brzo pronašla svoj put do moja konsultacione sobe, sa strahom kao pratiocem. Jer, ona je glasila: "Un lépreux, un lépreux" Lepra!

Uzbuđenje je raslo dok su ljudi jurili napolju ka novopristiglim. Žrtva lepre - bolesti koja je izazivala najveći zazor i gnušanje u istoriji ljudske vrste - je ovog puta bilo maleno dete. Pošto sam ja bila dečiji doktor, ljudi su se obratili meni. Njihova mala grupa je bacila svoje teške tovare na tlo i formirala polukrug oko mog stola. Pozdravili su me, i otac deteta je govorio Gistavu dugo vremena. Konačno se čekanje završilo, kada Gistav se okrenuo ka meni.

"Čovek kaže da su on i njegova porodica zlostavljani od ljudi iz njihovog sela. Ljudi kažu da je njihov sin proklet leprom, ali čovek kaže da ovo ne može biti tačno jer niko u njegovoj porodici nije nikakav tabu prekršio, nijednog duha nije uvredio, niti je prema precima pokazao nepoštovanje. On je doveo svog sina da bi spasio svoje ime od kaljanja, i vratio čast svoje porodice, tako što ćemo mi dati presudu ko je u pravu - on ili susedi koji ga optužuju."

Dečaka su naprosto gurnuli preda mnom. Bio je očiglendo uplašen i telo mu je treperilo, ali je na prvi pogled izgledao prilično zdravo. S obzirom na činjenicu da Afrikanci obično znaju i najmanje znake ove zastrašujuće bolesti, prilično česte među žiteljima džungle, ja sam bila skoro sigurna da stvarno ima lepru. U to vreme je u Africi bilo procenjeno oko dva miliona ljudi obolelih od lepre, i većina njih je živela u usamljenim selima tropskog područja.

Zašto se bolest pojavljuje u nekim populacijama ali mimoilazi druge, nauci nije još jasno. Možda su neki od uslova topla, vlažna klima tropskih šuma, pothranjenost njenih ljudi, prenaseljenost staništa, ili brojne kožne ranice stvarane ujedima insekata. Možda neki drugi uslovi dozvoljavaju patogenom organizmu mycobacterium leprae da se naseli u potkožnom tkivu. Nauka još ne poseduje mnoge odgovore, ali ono što se zna je da lepra nije uvek u istoj meri zarazna za svakog kako se ranije mislilo. Zdravi, dobro uhranjeni ljudi retko bivaju zaraženi - i čak je i u blizini bolesnika obično neophodan dugotrajan i intiman kontakt pre nego što se bolest prenese sa jedne osobe na drugu. Među ljudima gde je bolest česta, jedni je dobijaju, dok su drugi pošteđeni. Deca leproznih pacijenata izgleda da poseduju izvesan imunitet protiv bolesti; ali to ne važi za njihovu decu. Mehanizam infekcije nije poznat u detaljima.

Jednu činjenicu mi ipak pouzdano znamo, a ta je da moderni medicinski tretman može praktično lečiti lepru pod uslovom da lečenje počne u ranim fazama bolesti, pre nego što započnu teška oštećenja tkiva. Ipak, pacijenti moraju imati kontinuiran tretman praktično do kraja svojih života. Na žalost, pristup modernim metodama terapije ima samo mali broj bolesnika. Ostali žive svoje živote kao prezreni i odbačeni, ulivajući svima strah svojim izgledom kao da su bića stara hiljadama godina, sve dok konačno ti sami zastrašivači ne podlegnu posledicama bolesti ili gladi.

Pogledala sam bolje na dečaka. Oči su mu bile crvene. Kada sam upalila svetlo da ih pregledam, previo se i pokrio ih rukama. Upala konjuktiva je valjan indikator infekcije leprom. Okrenula sam nežno krhko telo da bi mu pogledala leđa. Santimetar po santimetar, ispitivala sam kožu. Eto je: skoro nevidljiva ali dovoljno jasna za one koji znaju šta traže - depigmentacija kože oko unutrašnjeg ugla njegove leve plećke. Blago uzdignuta ivica i ravno središte su mi govorili da vidim formaciju tuberkuloidne kožne infiltracije. Posegnula sam za nervom kod lakta. Dečak je zaječao i povukao ruku. Ali kratkotrajni pritisak mi je bio dovoljan da osetim otvrdljenje koje je govorilo o upali nerva. Nije bilo sumnje: dečak jeste stvarno, u ko zna kojim okolnostima, bio zaražen leprom. I bio mu je neophodan hitan tretman.
Objasnila sam ovo Gistavu, koji je zatim, sa puno takta, preneo porodici u isčekivanju lošu vest. Mala grupa oko stola se zaledila u iznenađenju. Sekunde su prošle pre nego što su apsorbovali ono što je bilo rečeno. A onda, svirepa realnost ih je gledala pravo u lice! Ranije nisu ni pomišljali na mogućnost, a sada se ona pretvorila u sudbonosnu činjenicu koja se nikada neće promeniti.

Nesvesni svojih sopstvenih pokreta, odrasli su se povlačili i tako stvorili prazan kroug oko deteta. Užasnuti dečak je pružio ruke ka roditeljima, ali, kada se on pomaknuo prema svom ocu ovaj je izbacio nekoliko oštrih reči. Zaprepašćen i slomljen, mali se momak spustio na kolena i briznuo u plač. u njegovom svetu Nije preostalo više ništa osim odbijanja.

Kada su rođaci konačno povratili moć govora, počeli su na njegovoj glavi da sipaju porugu za porugom. U pogledu ovih Afrikanaca, dečak je bio kriv zbog nekog neoprostivog greha. Njima je lepra označavala presudu krivice više od bilo koje druge bolesti. Prva reakcija na lepru je uvek bila ograđivanje od krivca i izbacivanje iz svoje zajednice.

U najboljem slučaju, oni bi dete uzeli i strpali ga u grupi ostalih prognanika. Ponekad bi dobro plaćeni vrač pokušao da leči leprozne rane, trljajući biljke preko otvorenih rana. Ali, iskustvo je naučilo ljude da postoji malo toga što se može uraditi, te bi ubrzo okrenuli leđa bolesniku i njegovoj tragičnoj sudbini.

Mali je dečak plakao i plakao. Njegova glavica je postiđeno pala, osećaj krivice bi rastao se sve više krivim, kao što mu je bilo i sugerisano. Pred njegovim kolenima se stvorila bukvalno barica od suza. Svet u kome je živeo je postao upropašćen. On, ponos svojih roditelja, iznenada postao prezreni izgnanik. Sva je prilika da je i on sam bacao kamenje na leprozne, jadnike koji su dolazili do njegovog sela moleći za hranu. A sada je postao jedan od njih!

Albert Švajcer, čitajući i pišući za svojim stolom, usred glasne uzrujavajuće atmosfere konsultacione sobe, neprestano je iznova bacao pogled u našem pravcu. Srceparajući plač koji je izražavao mnogo više mentalnu patnju nego fizički bol, ga nije ostavljao mirnim. Podigao se sa svoje stolice i probio put kroz smrknutu gomilu oko mog stola. Pogledao je na naramke koje su ljudi doneli sa sobom, i znao je da oni očekuju da ostanu duže vreme.

"U čemu je stvar?" - pitao je prilično oštro.

"Doneli smo ovog dečaka", otac je odgovarao, pružajući nogom ka pognutom detetu. "To što je bilo moj sin sada je prljavi gubavac."

Beskrajnom nežnošću, Dr. Švajcer je podigao jecajuće dete sa poda. "Dođi, mon petit, to ne može biti tako strašno." Dok je ispitivao uplašenog dečaka, produžio je da mu se obraća umirujućim glasom. Osiguravajući se da mali pacijent stvarno boluje od lepre, uzeo ga je za ruku i lagano rekao "Dođi, moj prijatelju, hoću da ti pokažem nešto".

Mali dečak je prigrabio pruženu ruku i očajnički je držao, dok je Dr. Švajcer vodio dete među iznenađenim ljudima, vani, kroz prolaz između bolničkih zgrada, i po putu ka selu leproznih. Gistav i ja smo ih pratili, a i detetova porodica se pridružila. Oko nas su ljudi posvuda pravili korak unazad, uplašeni od mogućnosti zaraze. Stvorili smo neobičnu povorku. Stari doktor je išao sa uplakanim detetom pored sebe, iza njih je sledila njegova porodica - spuštenih pogleda, idući polako sa svojim teškim džakovima, a na začelju smo Gistav i ja mahali rukama da bi odvratili radoznale pacijente koji su hteli da nas prate.

kada je Švajcer otvorio svoju bolnicu 1913, ljudi koji su patili od lepre su bili među prvim njenim pacijentima. Oni su uvek bili posebno teški za tretman. Terapija je u ranim danima, sa uljem šalmugra (chaulmoogra) iziskivala puno napora energije i vremena, kao što su to bili i hirurški zahvati i delikatan posao zavijanja leproznih rana. Za leprozne je uvek je među ostalim pacijentima nedostajalo razumevanje. Same žrtve, osećajući napetost koju su stvarali, su bili skloni da napušte bolnicu čim bi se osećali nešto bolje ali previše rano. Zatim bi se kao po pravilu vraćali u znatno gorem stanju od prethodnog.

Sa novim medikamentom protiv lepre na bazi sulfonamida, nazvanog D. A. D. P. S., koji je bio uveden ranih četrdesetih, lečenje je postalo toliko efikasno da je Švajcerova bolnica postala preplavljena sve većim prilivom bolesnih ljudi.

Na njih su ostali pacijenti često reagovali burno. Da bi smirio njihove strahove, Dr. Švajcer se osećao dužnim da zamoli leprozne da izgrade svoje kolibe na izvesnoj udaljenosti od glavne bolnice. Te kolibe, izgrađene od bambusove trske i lišća, bile su nestabilne i zahtevale su neprestane popravke, za koje njihovi stanovnici nisu bili kadri. Beda tih životnih uslova je predstavljala večni problem. Stoga je, konačno, Dr. Švajcer odlučio da izgradi trajno selo – i 1951 godine je počeo sa poslom.

Tada u 79-oj godini života, vodeći za sobom grupicu leproznih koji su bili u dovoljno dobrom stanju da bi obavljali radove, rasčistio je polje budućeg naselja usred džungle na dvadesetak minuta od bolnice. Iako je učešće obolelilh u poslovima usporavalo progres konstrukcije, Dr. Švajcer je instistirao na njihovom učešću u gradnji njihovih domova. Samo na taj način će se postići da se oni osećaju vrednima i da stvarno poštuju svoje kuće, objašnjavao je svojim kritičarima.

Međutim, on je poslao i poziv do starog Afrikanca drvodelje koji mu je pomogao da izgradi prvobitnu bolnicu, nudeći mu da ponovo zauzme ulogu glavnog majstora. Drvodelja mu je uzvratio porukom da je previše star za posao.

"Ako dođeš da radiš za mene, podmlađivaćeš se svakoga dana", Švajcer je odgovorio.

Stari stolar nije mogao ostati ravnodušan; došao je.

Nove kuće su imale betonske temelje, i bile su dovoljno prostrane da omogućavaju da svaki pacijent raspolaže sopstvenom sobom. Uz pomoć novaca od Nobelove nagrade i donacija Norvežana Dr. Švajcer je za krovove novih kuća mogao priuštiti nabavku talasastih gvozdenih ploča. Sada su bolesnici od lepre, posle mnogo dugih godina, konačno imali trajne domove u sopstvenom selu.

Dok smo koračali kroz džunglu putem ka tom selu, Dr. Švajcer je produžio da govori svom malom saputniku. Dete nije nije prestajalo sa jecanjem, ali i nije plakalo tako očajnički kao prethodno. Uskoro je gustu vegetaciju zamenila čistina na ivici sela. Sama naseobina je izgledala kao uobičajeno spokojno afričko mesto. Kuće prijateljskog izgleda su bile u redovima sa obe strane puta koji nas je doveo do seoskog trga.

Prolazeći pored njih, videli smo žene koje su obavljale domaće poslove i vešale isprano rublje. Ljudi su išli za dnevnim zadacima. Svuda je bilo dece. Čim bi nas videla, onabi dotrčavala i pozdravljala nas srećnim uzvicima. Mnoga među njima nisu izgledala bolesno. Nekolicina njih je trčala sa povređenom nogom ili je imala gomoljastu kožu, ali svi su izgledali živahno i srećno. Kada je mali dečak video njihova nasmejana lica i radoznale oči, plač mu je omekšao.

"Evo tvojih novih drugara", rekao je Dr. Švajcer dok su se deca sakupljala oko nas i posezala da bi ga dosegla.

Dečak je prestao da plače dok su nas deca pozdravljala, prijateljski i bez straha. Do trenutka kada smo stigli do seoskog trga, ljudi su već dolazili u rekama iz svih pravaca, uzbuđeni zbog voljenog Dr. Švajcera koji se našao među njima. Za nas, to je bilo uobičajeno, ali za dečaka i njegovu porodicu to je bio zastrašujući prizor hramajućih i šepavih ljudi. Neki od bolesnika su izgledali ružno, sa zaravnjenim nosom ili sasvim bez nosa, sa licima defomisanim od lepromatoznih tumora. Neki su imali obe noge u zavojima ili bi im jedna nedostajala, drugi su imali ruke koje su zbog deformisanih ili nedostajućih prstiju, bile nalik kleštima.

Mali dečak je počeo da ponovo plače i sakrio se iza svog zaštitnika. Užas je zavladao na licima njegovih rođaka. Dr. Švajcer je pažljivo objasnio zastrašenoj familiji da su većina ovih odraslih ljudi stariji pacijenti koji nisu bili u mogućnosti da dobiju isti moderni tretman u prvo vreme njihove bolesti kakav dečak može sada dobiti. Pozvao je nekoliko žena njihovim ličnim imenima. Upoznao ih je s gostima. Ove su žene sada bile zdrave iako su takođe patile od lepre, Dr. Švajcer je objašnjavao. Zahvalne zbog pomoći koja im je bila pružena, one su ostale u selu da bi pomagale manje srećnijim od njih.

Dok je dečakov otac nemo gledao u žene sa mešavinom sumnjičavosti i impresioniranosti, Dr. Švajcer je iskoristio priliku da bi ga pohvalio što je došao odmah, i zbog najmanje sumnje da je dete dobilo bolest. Uveravao je porodicu da će posle nekoliko meseci intenzivnog tretmana dečak moći biti toliko dobro da će se moći vratiti kući. U međuvremenu, roditelji i ostali članovi porodice su mogli ostati u prostorijama za goste u selu. Dete bi živelo sa jednom od žena, koja je znala da se brine o deci pod tretmanom.
Jedna mlada i devojka zdravog izgleda je istupila napred i prijateljskim gestom ponudila dečaku da je prati. Dečak se nasmejao stidljivo a onda je pogledao ka svojim roditeljima. Otac je klimnuo glavom. Pošto se dečak i dalje ustručavao, devojka je čvrsto uzela njegovu ruku i povela ga dalje. Svi smo bili zadovoljni što ga vidimo kako deluje srećno dok ide ka svom novom prebivalištu. Njegovom ocu je bilo očigledno laknulo - ne samo zbog toga što će dete biti dobro zbrinuto, nego i zato što je verovao da će njegov sin imati izvesan prestiž u selu, pošto ga je Albert Švajcer lično doneo i pohvalio njegovog oca pred meštanima.

Ispunjena zahvalnošću i novom nadom, mala grupa rođaka je ponovo podigla svoje naramke i produžila nazad, ka kućama gde su trebali ostati.
Mi ostali smo na odlasku bili ispraćeni brojnim ljudima. Pokušavajući da se približe Dr. Švajceru što moguće više, pacijenti su hramali pored nas, takmičeći se za njegovu pažnju dosetkama i upadicama. Svaki put kad bi uspeli da mu otmu osmeh, oni bi se razvedrili. Ali kada se glavna bolnica našla na vidiku, pozdravili su nas i vratili se svojoj zajednici. Bila sam duboko dirnuta dok sam ih posmatrala kako odlaze. I pored izobličenih lica i invalidizovanih tela, ovi ljudi su mi izgledali divno svojim prijateljskim odnosom i neizveštačenom srdačnošću.

Dok su dani prolazili, često sam se pitala kako je moj mali pacijent. Nedelju dana kasnije, Dr. Takahaši, japanski lekar koji je tokom mnogo godina vodio brigu o leproznim pacijentima Švajcerove bolnice, je išao u svoju redovnu posetu selu.. Ja sam zatražila da pođem s njim, i bila primljena. Tako sam se našla u grupi sastavljenoj, pored nas dvoje, i od njegove supruge, jedne medicinske sestre, i dvojice afričkih pomoćnika.

Kada smo stigli do seoskog trga, pacijenti su već bili sakupljeni. Drvene kutije i nekoliko stolica su bile postavljene ispred velikog skladišta čiji je krov bacao dragocenu senku. Nestrpljive ruke su sada otvorile vrata svojevrsne apoteke i napolju izvukle čiste zavoje, hirurške instrumente, i ostale potrepštine za tretman.

Tome je sledilo nešto što nikad neću zaboraviti. Kada su stari, prljavi zavoji bili skinuti, tamo, ispod otvorenog neba, sjajno sunce je otkrilo patnje ovih pacijenata. Njihove rane su bile ispunjene smrdljivom, gnojnom materijom koja je trebala biti izbačena. Na nekim mestima, ispod crvenkastih gnojeva se video beličasti sjaj golih kostiju. Mrtva koštana supstanca i takođe mrtvo meso su se trebali odstraniti struganjem i grebanjem. Na sreću nekih bolesnika, nervi su u tolikoj meri bili infekcijom uništeni, da ih operacije uopšte nisu bolele. Ipak, povremeno bi se desilo da pacijent zastenje od boli, i uroni lice u pomagačevo krilo. Mirisi karbolne kiseline i kamfora, pomešani sa neprijatnim mirisima rana su upotpunjavali užas doživljaja. Osećajući se bolesno i ošamućeno, pitala sam se kako ću ovde izdržati satima.

Dr. Takahaši i njegovi pomagači su efikasno i naizgled sasvim neometano produžavali svojim poslovima. Bilo je tu rana za čišćenje, čireva koje je trebalo iscediti, i tumora koje je trebalo ispitati pre nego što bi se naneli novi zavoji. Trebalo se takođe zbrinuti sporedne svrab kože, iritacije i druge sporedne efekte sulfonamidnog tretmana; bolne infekcije nerava su trebale biti razmotrene, ispitane i medicinski tretirane.

Količina zavoja je bila zapanjujuća. Pošto je njih bilo uvek u nedostatku, umrljani gnojem i prljavštinom stari zavoji su bili umotani i sklonjeni na stranu, da bi kasnije bili očišćeni i sterilizovani. Ubrzo bi se kao beli duhovi vejali na konopcima za veš izvan naseobine, sušeći se za sledeću upotrebu.

Svako je u selu pomagao. Mogli su se osetiti nežnost, saosećanje i empatija koje su leprozni pacijenti gajili jedni prema drugima. Stajali su spremni da uteše one kojima je to bilo potrebno. Nije bilo mnogo reči izgovorenih, ali kada bi se neko lice zgrčilo od bola i očaja, neko bi se našao pored i pružio utehu fizičkog dodira. Dete koje bi gledalo pacijenta u bolovima otrčalo bi da napuni vodu za žedne; dečak bi držao za ruku svoju malu sestru koja je jecala sa dubokom ranom u podnožju stopala; majka bi brisala znoj sa čela njenog sina u drhtanju.

Kada je bolni posao konačno bio obavljen, i poslednja rana bila pokriven čistim zavojem, izdah olakšanja je prešao kroz ljude. Pre nego što su se pacijenti počeli razilaziti oni su pomogli da se mesto očisti i oprema i materijali se uskladište do sledeće intervencije.

Duboko pod utiskom svega viđenog, otišla sam do mesta gde su se deca igrala. Tamo je moj mali pacijent sedeo, posmatrajući ostale. Verovatno se nije osećao dobro, što je bilo za očekivati. U prvim nedeljama tretmana, verovatno će patiti od neprijatnih sporednih efekata medikamenta; ali je ipak delovao smiren i zadovoljan. Kada me je video, njegovo se lice ozarilo u širokom osmehu, i odmah je ustao da me pozdravi. Razumela sam iz njegovog jednostavnog francuskog da su njegovi rođaci već napustili mesto i otišli kući, osim ujne koja nije imala svoju porodicu. Njegov otac je bio poslednji koji je otišao.

"Da li ti je žao zbog toga?" pitala sam.

Odgovorio je odrečno glavom. "Ovde smo svi sestre i braća" rekao je konačno.