Stajali smo oko kreveta umiruće žene. Glasno jecanje žalosnih rođaka je pojačavalo naše osećanje nemoći i razočaranja. Svi smo se vremenom zbližili sa ovom nežnom i dopadljivom mladom ženom. Velika grupa rođaka i prijatelja koji su je pratili iz njenog udaljenog sela je govorila o njenoj omiljenosti. Pored osećanja jake glavobolje, koje ju je onesposobilo tokom nekoliko sedmica, nije bilo drugih simptoma ozbiljne bolesti. Testovi krvi su, međutim, bili abnormalni na veoma neuobičajen način. Pre nego što smo imali vreme da istražujemo dalje, nepoznata bolest se pokazala kobnom.

Ovoga jutra, prijateljska bolesnica, visoke i krupne pojave, toplo nam se zahvalila za sve naše napore da spasemo njen život, a onda je zatvorila svoje oči da ih nikada više ne otvori. Nažalost, to se događalo dok smo mi trpeli ruganja njenih tužnih rođaka. Kao i obično kada bi stvari pošle nizbrdo, Afrikanci su sumnjali da mi nismo stvarno hteli da pomognemo.
Albert Švajcer nam se pridružio pored kreveta. Videći našu potresenost, stari je doktor pokušavao da olakša naše osećanje neuspeha. Rekao nam je da nikada nije video ovakav slučaj ranije. Znali smo da bi trebali produžiti traganje za uzrokom njene smrti. Diskutovali smo i došli do zaključka da je autopsija nezaobilazna.

Dr. Švajcer je imao dobre veze sa medicinskom laboratorijom u Evropi gde bi mogao preneti uzorke tkiva na analizu. Nisam mislila da će to doneti korist, jer, zbog tropske vreline gde je raspadanje veoma brzo i dužine putovanja, tkiva su u Evropi obično stizala bila previše oštećena da bi se mogao izvući ikakav konkretan rezultat.

Odluka je stavila težak kamen oko vrata za mnoge od nas. Trebalo je proći sate i sate brižljivih pregovora sa povučenim rođacima da bi se dobila njihova dozvola za autopsiju. Zatim, ko bi se onda poduhvatio neprijatnog zadatka obavljanja autopsije? Pogledala sam na napeta umorna lica oko mene, i na njima sam pročitala odbojnost i na samu pomisao. Prizivajući u sećanje demonstracije tehnika autopsije sa univerziteta, osetila sam ssposobnom da zadatak mogu uraditi. Prekinula sam atmosferu kolebanja prijavljujući se kao dobrovoljac. Dočekala me je tišina; Albert Švajcer je gledao ka meni sa nesigurnošću i upitno.

"Ti si najmlađa među nama", rekao je. "Obavljati autopsiju ovde u tropima nije isto što i raditi isto u mrtvačnici evropske bolnice. Da li si sigurna da imaš snage za to?"

Prostodušno, i uz izvestan ponos, ponovila sam da sam spremna. Ostali su mi zahvaljivali i onda se sa olakšanjem vraćali njihovim dnevnim obavezama. Albert Švajcer je zatražio od svog poverljivog pomoćnika, Žozefa, da mi bude asistent, kao što je to bio njemu samom mnogo puta ranije.

Bili su potrebni ceo jedan dan, i deo sledećeg, plus snažno uveravanje od samog Alberta Švajcera u finišu pregovora, da bi se rođaci saglasili i dozvolili autopsiju. Prema njihovim shvatanjima, radilo se o odvratnom sakaćenju mrtvoga. Telo je, zatim, bilo dovedeno u maloj kolibi koja je bila specijalno izgrađena za ovu namenu i locirana na rastojanju od bolnice. Kada smo rano ujutru Jozef i ja došli tamo, zatekli smo sakupljene rođake i prijatelje preminule. Žene su plakale, deca su plakala, a od muškaraca sam slušala mrmljanje neprijateljskih reči.. Moja uravnoteženost je tako postala prilično poremećena još pre nego što sam ušla.

Telo je bilo postavljeno na uskom, metalnom stolu. Spreman je bio pribor - bočice sa formalinom za uzorke organa, par hirurških rukavica, skalpel, i nekoliko drugih instrumenata. Leš žene je kao planina bio naduvan pred mojim očima. Uvek je zastrašujući doživljaj dodirnuti leš. Koliko je to još više obavljati operaciju na njemu! Sa gomilom koja je jadikovala napolju, pomoćnikom čak više uplašenim od mene, i živom slikom živog pacijenta još uvek u mom umu, ovo je izgledalo pretežak i užasan zadatak. Moje su ruke počele da trepere dok sam se približavala stolu i stavljala rukavice. Znoj je curio niz moja leđa, ali sam prisilila sebe da uzmem skalpel. Obećala sam da ću to uraditi, rekla sam sebi. Stoga je bolje početi.

Čvrsto držeći njegovu ručku, skalpelom sam pritisla na kožu i povukla klasični zasek od brade, preko grudi, oko pupka, i preko abdomena. Na sparnoj je vrelini raspadanje tela već zavladalo, i istog trenutka kada se abdomen otvorio, vrelo tečnosti je provalilo napolju i malu prostoriju je ispunio užasan smrad. Ovaj talas raspadanja me je udario kao čvrsto telo. Iznenada sam postala preplavljena panikom koju nisam mogla kontrolisati, osećala sam. Napola ošamućena, stavila sam ruke u otvoreni abdomen. Prebirajući naslepo unutar mase, nisam mogla raspoznati nijedan od organa. Ovo je bila Smrt u svojem najbrutalnijem obliku, i celo moje biće je protestovalo protiv onoga što sam morala da učinim. Žalila sam se samoj sebi: moj je posao bio sa živim ljudskim bićima - da bi sprečila smrt! gde bi jednom život otišao, tamo ne bi trebala imati posla!

Strah zgrabljuje srce pred mirisom smrti; instinkt vam govori da pobegnete. Moje srce je lupalo glasno, hladan znoj je goreo u očima. Panika me je uhvatila u novom talasu, dok mi je neka odvratna tečnost ušla u rukavici. Znala sam - ako imam i najmanju ranicu na toj ruci, ovo bi moglo biti fatalno. Povukla sam ruku unazad, užurbano.

Sunce je sjalo bezmilosno na tankom krovu zatvorene male kolibe, praveći vrućinu nepodnošljivu. Talas mučnine mi je prevrteo stomak; bila sam spremna da odustanem. Dok sam išla ka vratima, zvuci jadikovke ljudi napolju su ponovo doprli do mene, i pokolebala sam se. Šta bi oni mogli pomisliti ako bi ja otvorila vrata i oni videli scenu unutra? Doživeli bi je kao da sam je ponovo ubila. Nisam nikako smela prekinuti u ovom trenutku. I, zar se nisam razmetala pred Švajcerom i ostalima da mogu uraditi ovaj posao? Da li je moj strah bio jači od moje volje?

Ništa nije još krenulo na loše. Ali ako ne požurim, vrućina i zagušljivi odvratni miris bi me verovatno onesvestili i onda bi sve otišlo dođavola. Pokušala sam da se saberem i razmišljam jasno na način da bi mogla isplanirati posao. Ali, panika koja me je uhvatila nije popuštala. Polako ali sigurno sam prelazila u polusvesno stanje.

Onda, kao da je deo mog mozga posao gonič robova, za mojom voljom kao bičem; moje ruke su bile sluge kojima se moglo naređivati. Pokreti su mi postali namerno spori, dok je gonič robova zahtevao od ruku da tragaju za skalpelom - kojeg sam ispustila u utrobi. Nije bilo potrebe obaviti punu autopsiju, gonič robova je odlučio. Trebalo nam je samo malo parče jetre, bubrega, srca, i pluća. Naravno da su ruke poslušale, i jetra je bila nađena. Sada je naredio mojim rukama da odseku deo, i ubace krvavo tkivo u jednoj od bočica sa formalinom.

Moje su se ruke vratile u unutrašnjost mehanički. Preturale su u mraku, dok su bivale bezmilosno bičevane, sve dok nisu nabasale na nešto čvrsto: bubreg. Bilo im je naređeno da ga slobodno odseku da bi došle do onog dela koji je bio potreban kao uzorak. I to je završilo glatko u boci. Deo plućnog tkiva nije bio problem, iako sam ja onda jedva bila svesna pokreta svojih ruku.

Izgledalo je da soba ne postoji, izgleda da nisam bila kadra da čujem, vidim ili pomirišem bilo šta. Gonič robova je podigao svoj bič - A šta sa srcem? Nekoliko odvažnih odseka, i ono je, takođe, bilo podignuto iz krvave unutrašnjosti.

Gledala sam netremično u ovaj veličanstveni organ. Kako je čudno držati čovečije srce u rukama! Ja imam srce takođe, osećam ga kako lupa ispod krajeva prstiju. Juče je ovo hladno i tiho srce bilo takođe toplo i bubnjajuće. 'Oprosti mi, sestro, za uzimanje tvog srca. Moram ga oštetiti zbog...' - oh, dobro ne sećam se zašto, ali moj um preporučuje mojim rukama da preseku ovo arhitektonsko remek-delo. 'Sestro, otvaram tvoje srce sa poštovanjem!' Vidim kako se u njemu strune povezuju u svod kao mermerni lukovi gotske katedrale. Vidim snažne snopove mišića koji oblikuju šupljinu srčane komore u neverovatnoj harmoniji, i povezuju se praveći vrh srca. Oni daju snagu i izdržljivost pumpi koja ne zastaje nikada dok je života u telu.

Duboki uzdah i kašalj Žozefa su me najednom vratili u stvarnost. Hitro stavljajući delić srca u formalin koji je čekao, stupila sam u stranu. Saznanje o vrelini i nepodnošljivom smradu su me ponovo udarili punom snagom. Udahnula sam i dala znak Žozefu da preuzme rad. Njegov je posao bio da ušije telo. Videla sam ga kako baca srce u abdomen a bubreg u grudi, ali progutala sam protest. Svakako da bi Tvorac oprostio naše ljudske slabosti; a rođaci neće nikada ništa saznati.

Nestrpljivo sam čekala da Žozef završi; izgledalo je da je prošla večnost pre nego što je telo ušio, oprao, i uvio ga u ćebe. Čim mi puna koncentracija i volja više nisu bili potrebni, snaga je sasvim iscurela. Sa jednim poslednjim naporom, izvukla sam ljigave rukavice. Onda se sve pomračilo pred mojim očima; zadržala sam se za Žozefa. On je brzo otvorio vrata i svež vazduh mi je pomogao da se priberem i suočim se sa prekornim licima rodaka. Sporo smo se udaljavali sa scene.

Nikada pre nije vazduh mirisao tako divno. Jasno sam razabirala arome trave, cveća, i drveća. Hladni vazduh je nežno milovao moje upaljeno lice. Uzela sam nekoliko dubokih udisaja da izbacim zadah smrti iz svakog ugla mojih pluća. Koliko je dugo vremena prošlo od poslednjeg puta kada sam uživala u ovom svetu sjaja i boja, koliko je neizmerno bogat bio vazduh izmedu neba i zemlje. Ponovo sam bila usred kiptućeg života, sa celom njegovom vitalnošću i lepotom.

Temeljno oprana i očišćena, ali i dalje nesigurnih okreta, i krhka, i bleda, sa zakašnjenjem sam se pojavila na popodnevnom obedu. Sa druge strane stola me je posmatrao Dr. Švajcer. "Da li se osećaš dobro?" - progovorio je zabrinuto. "Da li je ispalo dobro?"

Gledala sam u tanjir.

"Uspela sam" bilo je sve što sam mogla reći. Nisam mu mogla reći o noćnoj mori kroz koju sam prošla u toj kolibi. Ali, odjednom mi je postalo jasno da će Švajcerova briga, i savršena lepota ljudskog srca kojeg sam držala u ruci, pomoći da prevladam strah smrti i propadanja. Podigla sam glavu i srela se sa doktorovim znalačkim očima bez treptanja.