Konačno je došao i taj dan kada je iz Evrope pristigao lekar da bi preuzeo moje mesto, tako da sam mogla da se vratim svojem radu u istočnoj Africi.

Dr. Švajcer je insistirao da lično organizuje moje putovanje. Kontaktirao je Holandsku Brodsku Kompaniju i obezbedio je mesto za mene na jednom od njihovih brodova, koji su bili česti posetioci afričkih luka. Brod bi me preuzeo u luci Žantil, na ušću Ogovea, i nakon nekoliko nedelja putovanja bi me ostavio u luci Dar es Salam u Tanjganjici. Ne samo što je Dr. Švajcer platio dobro za moj rad, nego je platio i za moje putovanje oko Afrike sa kartom za prvu klasu. Kada sam pokušala da mu se zahvalim za velikodušnost, kratko je odgovorio: "To si zaslužila".

Kada su moje stvari bile upakovane i prenesene na rečnom brodu koji će me preneti do luke, Dr. Švajcer i kolege su me dopratili do pristaništa.

Napuštala sam Dr. Švajcera sa pomešanim osećanjima tuge i olakšanja. On je uzeo moje ruke u njegovim, i čvrsto ih je držao. Tuga u njegovim očima me je punila melanholijom, i moj glas se gubio dok sam pokušavala da se zahvalim za nezaboravno vreme koje sam provela u Lambareneu.

"Ne", odgovorio je Švajcer nežnim glasom, "Zahvalnost je naša. Ti si ne samo pomogla u vreme krize, nego si nas obodrila svojom mladošću i optimističkim odnosom." Gledao je zamišljeno u moje lice. "Ako produžiš da radiš revnosno na jačanju tvoje ličnosti, od tebe će postati uspešan iscelitelj ljudi." I sa ovim enigmatičnim rečima on je završio govor i zakoračio unazad prepuštajući pozdrave osobama sakupljenim iza njega. Dok sam išla ka brodu, prijatelji i pacijenti su mahali sa obale, i sa vrata i prozora bolnice. Neki dečaci su čak vikali sa drveća na kojima su se bili popeli i sa malih čamaca na kojima su veslali oko broda. Ovi drugi su frenetično pokušavali da me prate vozeći uporedo sa mojim ferijem, konačno odustajući u smehu dok se brod tromo okretao i ulazio u rečnoj struji. Brodski putnici Afrikanci su se smejali celom stvorenom metežu.

To je bila zabavna scena i pored tuge trenutka. Dr. Švajcer, sa belim tropskim šeširom i mahajući rukom, mogao se lako raspoznati u gomili. Njegova liderska figura koja je stajala uzdignuto oko njegovih znatno mlađih saradnika, čvrsto su utisla u mojem sećanju, verovatno jer sam bila svesna da se više nikada nećemo videti.

Kad je pala noć, ljudi su ležali da odspavaju gde god bi našli mesto između gomila šećerne trske, banana i manioke. Gurajući u stranu vreće sa odećom, šerpe i tepsije, i ja sam našla prostor da se opružim. Međutim, nisam mogla da zaspem. Ležeći u umerenoj tropskoj noći, navraćala sam se na Švajcerove poslednje reči: "...uspešan iscelitelj ljudi".

Onda sam primetila da je upotrebio reč "iscelitelj" umesto "lekar", što je bilo neuobičajeno za njega. “Iscelitelj” obično podrazumeva znatno više nego 'lekar'. Iscelitelj vraća u zdravlje i telo i duh onoga ko je bolestan. Albert Švajcer je bio iscelitelj - to je činjenica kojoj sam mnogo puta bila svedok. U svakoj od tih prilika, ja sam menjala sopstveno shvatanje svoje profesije, jer, pre Lambarenea, ja sam smatrala idealnim lekarem onog ko pravi tačnu naučnu dijagnozu i poznaje najbolja lekarstva da bi izlečio bolest.

Dok sam ležala pogleda uperenog u zvezdano noćno nebo, rekla sam sebi da je predamnom još dug put pre postajanja "uspešan iscelitelj ljudi". Tamo ispod zvezda, morala sam se osmehnuti. Stari doktor mi je dao izazov i zaveštanje koje nisam mogla da ignorišem.

Nakon izvanredno prijatnog putovanja oko Afrike, život me je zgrabio u takvom vrtlogu rada i događaja da sam jedva ikad pomislila na Alberta Švajcera. Ali je sasvim moguće da je upravo susret sa njim doveo do toga da se u docnijim godinama posvetim psihijatriji, koja mi je izgledala kao najizazovnija i najispunjavajuća grana medicine.

Tek 20 godina kasnije, dok sam se rvala s pitanjem zašto toliki broj mladih ljudi današnjice poseduje samodestruktivno ponašanje, inspiracija Dr. Švajcera i nezaboravno vreme u Lambareneu su u mojoj svesti vratili u punom intenzitetu.

Počela sam da se pitam kako bi na neke od ovih tinejdžera i mladića delovao doživljaj boravka u Lambareneu na neko vreme. Istina, Dr. Švajcer nije više medu živima, ali njegova bolnica je i dalje tamo. Zahvaljujući sposobnom vođstvu Švajcerovog dugogodišnjeg saradnika i naslednika, Dr. Valtera Munca, bolnički kompleks na reci Ogove, sada proširen i modernizovan, i dalje odražava duh Dr. Švajcera. O tome svedoči činjenica da bolnicu godišnje posećuje mnogo hiljada ljudi.

Ja lično nemam pretenzija da budem tumač Švajcerove filozofije, ili njegovih religioznih ubedenja. Drugi su to na tom polju mnogo kompetentniji nego što bih ja ikada bila.

Umesto toga, bila bi savršeno srećna ako utičem na vas, čitaoce, time što ćete poželeti da saznate nešto više o ovoj izuzetnoj osobi.

Postoji široka literatura o Dr. Švajceru iz koje bi se moglo birati, ali najbolji način za njegovo upoznavanje je preko njegovih sopstvenih knjiga, posebno preko njegove autobiografije, Moj život i misao. Iako napisana kada je on imao 56 godina, ona sadrži njegovu osnovnu filozofiju, i daje autentičan opis njegove ličnosti u celini. Tamo stoji

Ja namerno izbegavam tehničku frazeologiju. Obraćam se svim mislećim ljudima. Moj cilj je da ih provociram na razmišljanja o elementarnim temama, o pitanjima egzistencije koja se pojavljuju u svesti svakog čoveka i žene.

Za one među nama koji su iskusili umor i muku popodneva posle dnevnog rada provedenog na tropskoj vrućini, kada čak i nekoliko redova zapisivanja u dnevniku postaje užasno težak zadatak, skoro je neshvatljivo kako je Dr. Švajcer mogao godinu za godinom stvarati intelektualna dela najvišeg stepena, i pored obaveza lekarskog rada.

Da on nije bio niti imun na taj zamor i negove posledice, niti uvek kadar da ga izbegne, on zapisuje u memoarima i pritom je sasvim iskren:

Sa ovim konstantnim pritiskom bolesnika koji čekaju, njihovim gonjenjem i nestrpljivošću, ja često postajem tako nervozan i zabrinut da jedva znam gde sam i šta to radim.

(U praiskonskoj šumi)

Ili, na drugom mestu:

...na mahove sam toliko depresivan da jedva mogu sakupiti energiju potrebnu za rad.

(Još priča iz praiskonske šume)

Ali, svakako da je jedna od najdirljivijih izjava o njegovoj borbi ona koja se nalazi u njegovoj autobiografiji, gde se ispoveda:

Uzbuđenje, problemi, i tuga su bili toliko nahrpani u nekim trenucima mojeg života, da bih se sa malo slabijim nervima ja slomio ispod cele te težine. Težak je tovar umora i odgovornosti koji me je pritiskao godinama, bez predaha. Ja baš i nemam mnogo od mojeg života za sebe. Nedostaje mi čak i vreme koje sam hteo da posvetim svojoj supruzi i detetu.

Nakon priznanja ove ljudske slabosti, pripovest se uravnotežuje uveravanjem da vedrina preovladava nad nevoljama. On pominje odlično zdravlje, kao i dobro izbalansirani temperament kojim se ponosi, i omogućava mu da se uvek vraća obnovljenom energijom na posao. On priča i o mogućnosti da posle sumraka okupira sebe "u sferi duhovnog i intelektualnog".

Dr. Švajcer neretko pominje intelektualnu preokupaciju kao najvažniju od aktivnosti koje su mu pomogle da održi zdravlje u afričkoj džungli:

Jednog popodneva, medutim, dok sam u melanholičnom raspoloženju svirao jednu od Bahovih fuga, ideja mi je najednom došla da bi mogao, i pored svega, iskoristiti svoje slobodne sate u Africi za usavršavanje i produbljivanje tehnike.

Na drugom mestu, o tome se izjašnjava konkretnije:

Ma koliko neobično zvučalo, intelektualac može podnositi život u džungli bolje nego neobrazovana osoba, zato što on poseduje mogućnosti za rekreaciju za koje ovaj drugi naprosto ne zna.

(Zwischen Wasser und Urwald -autorov prevod)

Na kraju, ja huću da čitaocima, a posebno onima koji pate od "egzistencijalne frustracije" ili su izgubili svoj put ili snagu, ostavim ove redove njegove autobiografije, napisane pre više od 50 godina:

I ja sam bio veoma uznemiren zbog problema siromaštva i bede u svetu. Ali nikad nisam sebi dozvolio da upadnem u mračno raspoloženje oko toga. Uvek sam se čvrsto držao misli da svako od nas može dati mali doprinos, privodeći deo negativnosti kraju. Tako sam postepeno otkrivao zadovoljstvo u saznanju da postoji samo jedna činjenica koju možemo razumeti o problemu, a ta je da svako od nas mora koračati svojim putem - pod uslovom da svesno stremi izbavljenju.

Prema mojoj oceni o situaciji u kojoj se čovečanstvo nalazi u današnjem vremenu, ja sam pesimista. Ja ne mogu sebe navesti da verujem da situacija nije tako loša kao što izgleda da jeste. Naprotiv: veoma sam svestan da smo na putu koji vodi ka "mračnom Srednjem veku" u nekom novom obliku. Veoma jasno zaključavam da je čovečanstvo u duhovnoj i materijalnoj bedi zbog odricanja od mišljenja, i ideala koji proizilaze iz mišljenja. Uprkos tome, ja radim kao optimista. Postoji jedno verovanje iz mog detinjstva koje sam sačuvao sa samopouzdanjem koje ne mogu nikada izgubiti: verovanje u istinu. Uveren sam da je duh proizašao iz istine jači od okolnosti. Mislim da ljude ne očekuje nijedna druga sudbina od one koju čovečanstvo, svojim mentalnim i duhovnim stavom, priprema sebi. Zbog toga, ne verujem da će ići pravom linijom, putem propasti, do kraja.

Ako porastu ljudi koji se bune protiv duha besmislenosti, i ako su oni ličnosti dovoljno skladne mentalne i fizičke konstitucije, i dovoljno produhovljeni da bi ideje etičkog progresa zračile spontano iz njih, biće začeto novo mentalno i duhovno raspoloženje u čovečanstvu.

Zbog toga što posedujem poverenje u snagu istine i duha, ja posedujem veru u budućnost čovečanstva.

(Kraj)