Teódulo

Traducció de Miriana Šopalovic i Pavle Zúñiga

Владика Николај

Теодул

Београд, 2001

САДРЖАЈ:

1 . La pols

Asseu-te, Teódulo.  Anem a asseure'ns els dos, a descansar de tanta pols.  Sobre quin ens donarem suport?―preguntes.  Asseguem-nos aquí mateix a la meitat d'aquesta calçada, sobre la pols.  Asseguem-nos sobre el que fa molt vam dur damunt, sobre aquest estimat pols nostra que tant ens ha atabalat.  Asseguem-nos pel nostre compte perquè encara podem.

No frunzeixis el ceño, Teódulo.  Què?  No és del teu grat aquesta pols de calçada?  Ull!  Que d'aquest mateix es compon el teu cos, i a aquest mateix ho comptes entre la pols el més inestimable del món.  D'aquest, s'han fet tots els cossos, els ulls, les mans, els caps, tots els cors; i d'això, tots els astres.

No hauràs escoltat dir alguna vegada als funerals aquest vers: «Parlo del profeta que clamava ansiós: Sóc jo terra i cendra»?  No hauràs passejat alguna vegada per un vell cementiri i, calcigant les tombes indistintes, no t'has preguntat: Quin d'aquests va ser rei i quin soldat?  Quin senyoret i quin pobretón?  Contemplaries la pols, que tot ho anivella i que a tot concedeix la igualtat, assentat sobre aquestes làpides, la mateixa pols del que quan abans s'aixecava han sortit, sorgint cada un diferent de l'altre.

Anem rumb a aquesta igualtat, tu i jo, i molt ràpid a més, avançant sense parar "cap al que tot ser viu marxa," a la pols, a la cendra, cap al descans que gens pertorba, fins els fonaments d'aquesta terra pel qual nous viatgers, els de dues potes, els de quatre, i fins i tot de cent potes, travessen.  El nostre cervell, fet pols, deixarà de pensar.   La pols del nostre cor deixarà de sentir.  Tampoc l'ull en pols veurà, ni oíra l'orella en pols, i la pols de la llengua no serà paraula més.   Serem iguals que la pols de calçada, on ara estem asseguts i al que li guiñas l'ull, el meu Teódulo.            

Per què fas mala cara a aquesta pols de calçada, a aquest viatger de desconeguda ciutat a desconeguda ciutat?   Per quin li frunces el ceño amb tanta malaleche a aquesta pols, i no menysprees aquest altre, la pols del teu cos?   El de la teva cara?   Dels teus ulls?   Els teus llavis?   Llengua?   Mans i cames?   No són tots iguals, l'un i l'altre, absolutament tots el mateix?   Podries ser conseqüent, almenys, i odiar o estimar-los tots per igual, o almenys romandre indiferent per igual a tots.            

Opines que et taques.  Què se't taca?   Potser aquests elaborats vestits per al teu cos?  O bé, es taca la vestidura de les teves vestimentes?   El que s'embruta, es renta.   El que el sagí pringa, es pot rentar amb sabó.   No és pols també l'aigua?   Si de pols es queda el teu abillament, l'aigua s'encarregarà de netejar-lo.   I si dintre de tu hi ha brutícia, només allò que penetri fins el teu interior serà capaç de deixar-lo net.   Bueno, bé.  De moment, millor deixar-se d'aquest tema: la brutícia que es duu dintre i la puresa interior.   Això és alguna cosa, ja molt per sobre de nosaltres i més enllà del nostre abast.   Més aviat, romanguem aquí asseguts una estona, els dos tranquils, pols a la pols, parlant de pols.

Увод
1.
Прашина

Седи, Теодуле. Ајд да седнемо обојица, да се одморимо од прашине. Питаш, на што да седнемо? Седнимо баш овде на друму, на прашину. Седнимо на оно што одавно седи на нама, на драгу нам прашину, која нас је и заморила. Седнимо сами за себе.

Не мршти се, Теодуле. Зар ти је немила ова друмска прашина? Гле од те исте прашине сачињено је и тело твоје, најмилија ти од свих прашина у свету. Од те исте прашине саздана су сва тела, све очи, све руке, све главе, сва срца; од ње су и све звезде.

Ниси ли чуо на опелу умрлих песму: "Споменух се пророка који вапијаше: ја сам земља и пепео?“ Ниси ли и ти ходио по неком старом гробљу па газећи по уједначеним гробовима питао се: "Које ли је цар, а које воин; ко ли је богаташ а које сиромашак?“ Гледао си у прашини уједначено све што је некад било из прашине уздигнуто разједначено.

Том уједначењу гредимо и ја и ти; хитно, незадрживо ходећи "куда све живо ходи“, у прашину, у пепео, у покој без аваза, у подножје нових путника, двоногих, четвороногих, стоногих. Прашина нашег мозга не ће мислити. Прашина нашег срца не ће осећати. Нити ће прашина наших очију гледати, ни прашина ушију слушати, ни прашина језика говорити. Бићемо истоветни са овом друмском прашином, на којој сад седимо и на коју се ти тако мрштиш, Теодуле мој.

Зашто се мрштиш на ову друмску прашину, путниче из незнаног града у незнани град, зашто се на њу зловољно мрштиш а не мрштиш се на прашину тела свога, лица свога, очију и уста и језика, и руку и ногу својих? Није ли исто и једно и друго, баш све свеједно? Доследан би био кад би оне прашине подједнако или волео или мрзео, или пак према обојима равнодушан био.

Упрљаћеш се, велиш? Шта ћеш упрљати? Хаљину тела свога, хаљину хаљине своје? Најспољашније може да упрља само оно што је најспољашније. Оно што прља, оно и пере. Ако маст прља, сапун од масти пере. Зар и вода није прашина? Ако ти друмска прашина упрља хаљине, вода ће их опрати. Ако ли се пак унутра у теби нешто упрља, само нешто унутрашње може то да опере. Но сад за сад нећемо говорити о унутарњем прљању и чишћењу. То је нешто високо и далеко. Него седимо спокојно, прашина на прашини, и разговарајмо о прашини.

Catalan Translation Copyright © Asoc. DOXOLOGIA Euskal Herriko Bizantziar Musika Elkartea, 2004.