- Kliknite na ovo dugme ako ste dosli sa "novosti" stranice i zainteresovani da vidite najnovije clanke

"...poštovani prijatelji Mokrina i Mokrinčana, dragi Mokrinčani naši... Vi naši zemljaci koji ste davno igrom slučaja ili naletom sudbine, iz svojih sokaka i ovog atara u daleka prostranstva ovoga sveta zalutali, nemojte žaliti i tugovati zbog toga, jer smo preko ovih susreta izgradili trajan most prijateljstva, kako između svih nas živih, tako i sa svim precima našim, koji su na ovom parčetu zemlje davno pre nas rođeni i dugo iza nas ostali da žive svojim večnim spomenicima ljudskim.

Mi u Mokrinu ponosni smo na na sve vas, koji ste nadareni tvoračkim moćima u daleki svet otišli da se sa svim ljudskim nedaćama u koštac hvatate, da ga svakim danom boljim i lepšim stvarate. Ponosni smo na vašu posebnost i samobitnost, na vašu snagu i odlučnost, na vašu umnost i duhovnost. Ponosni smo na vaš duhovni i materijalni doprinos koji ste svima nama i čitavom svetu na dar ostavili. Ponosni smo na vaš trud i požrtvovanje jer smo svesni da se svaki uspeh u bespoštednoj borbi sa čudima prirode i nevoljama ljudskim, stopu po stopu osvaja.

Zato, vi naši zemljaci, kad god se od rada i stvaralaštva u ovom okrutnom svetu umorite i zastanete, uvek se u zavičaj svoj, svoju mirnu luku, na odmor vraćajte. Znajte da nigde nema takvog izlaska i zalaska sunca, nigde takve zore i svitanja, nigde takve zavetrine i smiraja posle kiše i oluje, koja vas na pučinu ovog uzburkanog sveta zadesila, nigde te topline duše i tako velikog srca, koje vas u vašem rodjenom Mokrinu očekuje.

Volimo što ste došli i što ćete se večno, kroz ove susrete, u Mokrin vraćati. A volimo i što odlazite da Mokrin naš u srcima svojim ponesete i da ga celom svetu autentično, iskreno i s ponosom prikažete..."

Tekst izdvojen iz Pozdravne Reči gospodina Radovana
Čeleketica povodom Mokrinskih susreta održanih 1987.

Doček Srpske Nova Godine u Filadelfiji

...Polak sedam je. Veče uoči Srpske Nove Godine. Polako zgotavljamo s onduliranjem.. zakopčavamo i poslednje dugmade na bluznama..
Kod Mice i Kofe smo - naši Kikinđani. Sin im Marko uzvrpoljen... ta ko i svako dete od četir godine uoči velikog događaja... sve skače okonas, ne zna dete šta će .. probamo da ga skrasimo al ne vredi živo dete pa to ti je..
Dal smo svi gotovi? Gledamo se izmeđunas.. jesmo!.. Ne mož sami sebe da pripoznamo kako smo se nafatirali.. Još jedan pogled u buđelar da proverimo da ima zadosta novaca - ta nećemo se valda sramotiti prid našim svetom - treba okrenuti koju turu pića...
Posedali smo ukola i krenuli.. ruke ladne, a obrazi goru nemož da docekaš da stigneš da baciš kaput još svrata i počneš da cupkaš uz domaću muziku.

Prid crkvu narod se vec skupio - svi doterani.. Ima tu svega...uglancane limuzine... dugački i kratki bundi od svakojaki životinja, a aljina šta da ti pripovedam ne znaš koja od koje lepša..ima srebrene, zlatne, crne, bordo, zelene.. dugačke i kratke .. s otvorenim leđima i zakopčane dovrata... muški svet ko i obično - skroman... a žene opet, ne zna se koja vise zlata ima - metile svudana oko ruku, nogu, uvukle i uš metle i po rukama.. Prstenja... Przetli.. sve zvrecka. Muzika već trešti.. noge ti već same krenule da igradu pa ne mož da ih zadržiš.

Veliš sebi - ta nemoram omak baš sasokaka ukolo - šta ce svet kazati., al užičko se zaplelo... snajke podvriskivu... uzavrela krv ti ne da mira.. oćeš ... nećeš.. a noge te same vučedu...a ondak samo poletiš prvac ukolo - cupkaš i drmaš i ti iz petini žila... voleš... sav si srećan mogo bi poletiti.. mrtvi znoj te probija al nedaš se onim babama - ko velim kad one ne odustajedu ta neću bogami ni ja - imadu bar 30 godina više od mene al nedadu se - znoj curi sas nji ko da su od kiše utekle, aljine se zalepile pa zutegle, šnale poispadale iz glave koje su sigurno celo poslepodne zabadale u glavu da namestidu flizuru, pucadu šavovi na najlonskim čarapama... Uleće tu i po koji smeliji muškarac.. vidiš oće al nume... a ko će i pratiti taj tempo.. zavrtilo se i tebi u glavu, a ne puštaš, klizu ruke, znoj se sliva i ladi te, nemož naduvati...muzika sve brža i brža, podvrskivanje sve glasnije...misliš bože oćel stati il ćemo svi zajedno tako eksplodirati.. a moliš boga da ne pristanedu sas svirkom.. I tako sve do zore. Doduše stalo se po koji put na kratko da se večera - da se ne oladi pečenje, i da se pročita tombula pa opet udri do ponoći... e, a u ponoć MARŠ NA DRINU i opšte ljubljenje. Ljubu se znani i neznani... ta dočepa te ko stigne, a svi oznojani i dobro nabareni.. pa ne mož se otresti od grljenja i ljubljenja... pondak opet ukolo.. opet vriska, cika, muzika i piće.. i tako sve do fajronta.

E a odjutroske nismo tako lagani i čili neg ... vučemo se sto bi kazo, ko crknuti mačak
Samo ono što moramo poradimo pa gledamo da posedamo il poležemo

.. e, ne kaže se zabadava uveče momak a ujtru dronjak... e tako ti i mi prošli... al nemarim .. samo kad je bilo veselo...

Danaske još ceo dan uvatiš sebe kako se smijuljiš iz čistog mira, ko da si daleko bilo poblentavi. Kad se samo setiš kako je bilo sinoćke... još uvek ti muzika trešti u uši, a ti pevušiš neki refren od neke pesme koju nisi cuo bar zadnji sto godina, i sve ti milo oko srca, a na podbijene tabane i žuljeve za petom od novi cipela ni ne haješ...Ajd Srbi...pa nek vam je srecna 2001!

"Dobrodošli u Idjoš"

Vozamo se vec frtalj sata pored Americki' salasa ode u Nju Dzersi ... samo gledam - netrepcem... kuce velike, a okolo kukuruzi, cuncukreti, sume, potoci... po koji srndac pritrci njivu... ta lepota jedna.

Tetka Dada mi pripoveda o njinim komsijama s leve i zdesne strane... slusam laloski naglasak pa nemogu da verujem usima - kao da je juce zena stigla iz Idjosa ...Gledam... cudim se - ne mogu da verujem da ljudi tako stogodj imadu...uvek mislis to su neki Amerikanci sto im je jos askurdjel steko pa sad ovi novi potomci jos uvek imadu da rasipadu dedovinu. Ali vidis nije tako...tetka Dada i njen Muz stigli su u Ameriku pre samo 24 godine... radili ljudi pa zaradili... farmu kupili... veliko, kraj se nevidis... sa strane sume, izakuce veliki bazen, iza bazena vinograd. Do njine kuce jos jedna ista takva - velika i lepa sa isto tako velikim bazenom - kaze "To je deverova kuca", iza kuca curi potok sas belim drvenim mosticima oko nji' cvece, a kad pridjes potok e, tamo te ceka veliki natpis "Dobrodosli u Idjos". U "odboru za docek" se nalaze 4 konja - neznas koji od kojeg lepsi... trcidu - dizedu prasinu... porednji paunovi se sepuridu - vidu dosli gosti pa da se pokazedu... kokoske se zabucile pa bobadu grozdje kroz vinograd, patke i guske lenjo se vuku po avliji ni nemaridu da nas pogledadu... u bascu jos po koja ruza ostala da mirisi sredinom Novembra samo zbog ovaki 'iznenadni' gostiju ...Ta milina jedna i za dusu i za srce. Ocima rodjenim da neverujes ... "Mokrin...pravi Mokrin" ponavljam naglas...

Ta kakvi Mokrin mislim se posle, ta ceo Mokrin bi se mogo priseliti na njin salas i da nam nikom nije tesno, eto tolko mesta ima. A bogami ima i 'rane i to jos kakve rane...zdrav da se razboles - ta mogo bi se i sam car docekati... tu su sunke, kobasice, maljuske, cvarci, slanina, domaca barena jaja, domaci paradajz i paprika... Sve mirisi zastal pa ne znas sta ces pre da zagrizes. Dobro smo se napucali masnog a ondak pravac u vinograd da oberemo grozdje sto je jos ostalo na koji cokot pre neg sto smrzne.

Beremo i pripovedamo, pa ni ne osetis kako vreme leti, kera nam se mota oko nogu, ja se ukocila... sta ces seosko dete al se kere zdravo bojim i dan danas "Ta, ne boj se nece nasa Lajka, ona je mirna" uverava me tetka Dada , a ja kad sam cula da se jos i kera zove Lajka doslo mi da drecim... ta boze moj mislim se .. sve one lepote sto sam vidila u Mokrin za 20 godina ... zar sada sve to ovde da nadjem na jednom mestu, u jednoj kuci jedne nase familije?

Alal vam vera domacini - to moz' samo onaj ko ima nasu... lalosku dusu...

Zavrsili smo poso pridvece... spremam se da idem kuci... domacin natovario punu kesu samo sto se drske ne otkinedu - kaze "Evo malo da imate da vecerate" Ta ne treba - odbijam al ne vredi sto ja vise odbijam oni sve vise dosipadu u kesu...doneli i veliku kutiju pa napunili s jabukama, paradajzom, paprikama, mirodjijom - mirisi bolje od bilo kog cveca... Sramota mi... ne znam sta cu... kazem "Ta stvarno niste trebali - Fala". "Fala Bogu" - odgovara domacin. Prodje mi kroz glavu jos jednom ono "Fala Bogu" - zamislim se i ponovim naglas "Fala mu" i mislim se fala mu sto nam je omogucio da upoznamo ovakve ljude u dalekom svetu - Fala mu.

Prof. Dr. Vlatko Helmut Bugarcic
- Profesor na Univezitetu u Berlinu

Prof. Dr. inz. Vlatko Helmut Bugarcic rodjen je u Mokrinu 3. februara 1931 od majke Helene rodjene Krajter, i oca Lazara Bugarcica. Nakon smrti oca, odlazi sa majkom 1944 za Nemacku gde izucava auto-mehanicarski zanat.

U Minhenu je zavrsio politehniku. Zaposljava se kao inzenjer-konstruktor u fabrici masina Escerwyss u Ravensburgu.Od 1955 do 1959 studira masinstvo u Axenu. Doktorsku disertaciju odbranio je 1964. Radi na usavrsavanju sinskih pogonskih vozila u gradskom saobracaju. Iz tog istrazivanja proizasla su dva nova tipa vozila:

Vlatko Bugarcic je 1975 presao na Tehnicki univerzitet u Berlinu i otada tece njegova univerzitetska karijera.

Do sada je uradio 20 velikih projekata, 25 ekspertiza, 23 strucno-naucna izvestaja i objavio oko 50 naucnih i strucnih radova. Publikovao je i dve knjige o cvrstoci lakih masinskih konstrukcija.

Dr. Stepancev-Profesor na Univerzitetu u Njujorku

Svetsko prvenstvo u tucanju Uskrsnjim jajima U Torontu

"Tucanijada" se poput epidemije siri svetom. Evo vec nekoliko godina unazad, zahvacen je i "zarazen" i Toronto. Leka za sada nema - ostaje samo da se i vi "tucate".

Naime, svakog Uskrsa, nasi Mokrincani iz Toronta organizuju tucanje uskrsnjim farbanim jajima u Srpskom centru na Dixie Road-u u Misisagi, ali moram priznati ne vole samo Mokrincani da se tucaju - tu su i drugi koje zele da oprobaju svoja jaja - pa, kako kazu "najjace nek' pobedi".

... Svi su stigli - jaja su spremna, samo Coke nema. "Di je ga?" - jedu se ljudi... zuri im se kuci da se supa ne oladi, a,... tucali bi se... A Coke nema pa nema, a obec'o covek da ce doci cak iz Detroita. 'Jalde je si cuo ko je pobedio u Mokrin?" pita Milovan Perisic... "Bodac, Bodac" odgovara neko "dobio je prase za nagradu..."

"Evo Coka, stigo je" vikne neko iz mase i svi se sjatu zastal s jajima - ko da ce im uteci tucanje. A nije to mala stvar, ta spremadu ljudi jaja cele godine. Mica Bajsa iso skroz kod nekog farmera u Kanadski atar da nadje jaja - nada se, volo bi da pobedi. Ali tu je Zivica Vanjes, pa Odzul,pa Brcan... stari asovi... samo okrecu jaje, udaru ga ozube i cutu...

"Moze" vice Coka i seda zastal...Cika, vriska... finalisti se raduju, porazeni se jedu, nemogu ni da gledu dalje, deca se guru i oni bi se tucali... najmladji ucesnik je Nemanja, samo godinu dana, jedva drzi jaje, ali tata Bajsa daje instrukcije 'stisni, tako.., tako.."

Zene vec besnidu - treba kuci zgusnuce se supa, al' nemoz' ti to razdvojiti - kad sad tek sto nije samo finale.
A onda tajac! Ruke se znojidu sve se farba skida s jaja, oci staklene, srce igra... a onda opet cika... "Mica Bajsa je pobedio" vice neko iz prvog reda, obavestava one sto su nazad pa nisu mogli da vididu... Vole Bajsa - mislis poletice.

Zenama laknulo - vuku muzeve kuci, ali di ces kuci, pa sad Bajsa casti... i tako posle koje casice... malko nacvrckani pocnedu da se razilazidu... do sledeceg tucanja.

A vi, sta vi cekate? Spremajte jaja sad ce to tek sto nije.

Studio "Neba"

Njegov ciklus "Nostalgija" je bio jedan od najprimecenijih na nedavno odrzanoj izlozbi slika u Torontu.

Nebine slike nas vracaju u vreme proslo, bude predivne uspomene naseg odrastanja, bezbriznosti i jednostavnosti.

Neke od Nebinih umetnickih ostvarenja mozete pogledati na njegovom website-u koji mozete pronaci na nasoj strani gde se nalaze linkovi.