Ulis - Aug 06, 2001 13:04 (*.EUnet.yu)
Jedan klik do...
WEEKEND SPECIAL
DESET GODINA
SERBIAN CAFE
DISKUSIJE
Marsel Prust i filmovi
Ulis - Sep 23, 2001 15:20 (*.EUnet.yu)
Kada je Marsel Prust umocio "madlena" keks u caj,pred ocima su mu se ukazali prostori detinjstva i proteklog zivota.Onda je seo i citav drugi deo zivota pisao secanja na prvi.To je trenutak,poznat u psihologiji, kada vas neki osecaj,miris,ukus,muzika koja jedva cujno dopire sa neke radio stanice,vraca negde u proslost.
Tako je i sa filmom.
-Kada gledam Apokalipsu danas,setim se marta 1980-te,bezanja sa casova u gimnaziji,iscekivanje Marsalove smrti (ili njene objave :)),revije Festovih filmova u gradu u "koji se nikad necu vratiti" i sjajnog opisa pakla jednog rata,koji,pokazace se za deceniju kasnije,i nije nesto narocito u odnosu na nase verzije istih ozbiljnih igrarija.
-Odiseja je prvi put na svetu na nekoj drzavnoj televiziji prikazana negde '83-e na tadasnjem RTB-u.Kao sto je Boumen otisao negde "dalje od beskraja" tako je i Beograd u toj deceniji imao sansu da stvarno postane evropski grad.Bilo je to vreme Sarla,Orgazma,Haustora,Filma,Idola....."Odbrana i poslednji dani"? Bice da je za nas,sto otpeva Nebojsa "Idol" Krstic, bio samo Kenozoik.
-Samo jednom se ljubi i bioskop Jadran nekih zadnjih dana vojske ("kraticom u raj nikad stic") 1981-ve. Pucanj u glavu Mikija Manojlovica oznacio je pucanj u glavu rane mladosti i prekid sa iluzijama.Ostalo je samo da postanem (o) "Comfortably numb".
-"Maratonci..." su anticipirali novi cin srpske tragedije i entropije Srba za sta ste mi dokaz vi koji ovo citate.Svi smo se smejali filmovanom Alanu Fordu na srpski nacin a smejali smo se ,zapravo, sopstvenoj buducnosti koju su nam Kovacevic i Sijan opisali.Podzemlje,Lepa sela i Rane tu dolaze kao rezime svega.
-1989-ta,novosadska televizija i "Zrtvovanje" Tarkovskoga.Govorili su da je taj film,na neki nacin, predskazao Cernobil a bice da je Majstor opisao svet na pocetku ovog milenijuma i dane koji nam,verovatno, predstoje.
Polako se ovo sto pisem pretvara u nesto sto je druga tema od one koje sam krenuo.To drugo je film kao umetnost koja govori o tome gde ce drustva ili pojedinci,kolektivna svest ili psiha pojedinca krenuti.
Secate li se "Taksiste"?
Veceras,sa svoje terase gledam krovove Beograda koji mi izgledaju kao krovovi Pariza u zadnjim scenama "Poslednjeg tanga...".Kao sto uvek zadrhtim kada negde cujem "Whiter shade of pale" Procol Harum-a ili "Layla" Erika Kleptona tako se osecam kada u novinama vidim najavu nekog davno odgledalog filma.
Za sve one koji ne shvataju razloge ovog pisanija, nadam se da ce doziveti nekada svoj madlena keks.
Kresa - Sep 24, 2001 14:25 (*.ameritech.net)
Nisam imao nista osim Dunkin Donuta da umocim u kafu. Nije mi ni ostalo puno izbora...ironija, bez puno izbora u najvecoj, najmocnijoj i naj, naj, naj Zemlji na Planeti!
Ostalo mi je da se secam, znanje i uspomene, "To nikada niko ne moze da ti oduzme" - govorio je moj, sada vec pokojni, otac koji je voleo Tarzana i Dzoni Vajsmilera, westerne i Dzon Vejna i ratne filmove uz koje je mogao da komentarise i dokazuje da hiljade knjiga u sobi nisu sluzile samo za ukras.
Od petnaeste pa do osamnaeste godine - to mi je bio najduzi period u zivotu. Momenat dobijanja sopstvenog pasosa i mogucnost odlaska, nestajanja iz te zemlje paralisane od predrasuda, kako to vec rekoh nekada.
Neke davne 1978-e sam pobedio u kucnoj opkladi gledajuci film MOLIJER Arsenija Jovanovica znajuci koje je puno ime Molijera...slusao sam Riblju Corbu i Azru misleci da mozda jos uvek ima nade da se nesto promeni na bolje...sa druge strane, u samoci u kojoj mi se zacela ideja o pravljenju svoje "shock - sobe" sam usavrsavao znanje engleskog jezika uz Juraja Hip, Kvin, Dejvida Bovija...prevodio rok operu Jesus Christ Superstar koju sam kasnije odgledao preko dvadeset puta...moj prijatelj i neko koga zovem brat i koji je jedan od moderatora danas na Serbian Cafeu, je osnovao Jazz club u mom rodnom gradu, u koji se nikada necu vratit', gde sam istrazivao kako izgleda biti u stanju pomerene svesti...
1979-a i film KARLOVAC Dusana Vukotica...a onda kraj skolske godine i odlazak, sloboda, padanje okova i skidanje bukagija komunizma.Amsterdam, Amstel, live music, ulice crvenih fenjera, sloboda, novac, ulice bez blata...zaklinjanje da nikada necu da se vratim...prelazak na drugu stranu zakona...prebrzo odrastanje...da, pucanj u glavu Mikija Manojlovica koji me je naterao da se ne smejem cesto...poziv kuci
1980-a i film TITOVI MEMOARI Veljka Bulajica...bas te godine sam upoznao sta "bad timing" znaci...saobracajna nesreca u porodici...vojna policija na vratima...zatvor...samica...ludnica...batinjanje tri puta dnevno...oslobodjen... Heavy metal zauzima sferu mog interesovanja iako Titove pionirke sa imidzom "bad to the bone" prevrcem uz Love Hurts ili Nights In White Satin, Lady Grining Soul i Angie koje sam znao da pevusim uz stiskavac jos dok sam posecivao rodjendane skolskih drugarica...
Godine prolaze vrtoglavom brzinom, kao FF na video rekorderu se smenjuju slike dogadjaja koje sam odavno znao i znao da ce se desiti. Kolio sam puta pozeleo da sam bio manje buntovnik a vise ucenik i slusao sta je moj otac imao jos da kaze. Da, poruke su nam bile odisaljine muzikom, filmovima, novinskim clancima zbog kojih su ljudi gubili poslove, politickim vicevima zbog kojih se sedelo sezdeset dana u Padinskoj Skeli.Demokratija. Goli Otok je postojao ali se o njemu nije pricalo, jos 40 Golih Otoka i hiljade mrtvih nije nikada postojalo. Kriminal, korupcija, kradja, laz, direktori zabrekli od krmenadli, potpisivanje fakultetskih diploma u prigradskim kafanama, placene ubice za vladu sede i jedu na istom mestu gde i ja, u tamo nekom Frankfurtu, Becu, Cirihu, Malmeu.Zimi bacaju pare po Poljskim odmaralistima terajuci Poljakinje oskudnijeg morala da svoje pare zarade kao da rade u rudniku. Snimaju se filmovi, gledaju se premijere, muzika se cuje sa svih strana.Muzika iz zavicaja dokazuje da je nedostatak ukusa bolest, zarazna bolest, a glupost u svim svojim oblicima kosmicka sila. Dok u otadzbini treste sargije, toci se rakija i peku se prasici, zivi se od prodaje deviza i voli se inflacija, obrcu se tekuci racuni i zidaju kuce na kredite koji nikada nikome nece biti isplaceni, autor ovih redova obilazi bioskope po Evropi, koncerte, povremeno gleda POSLEDNJI KRUG U MONCI, film kome se stalno vracam.
1984-a STREETS OF FIRE i soundtrack koji nosim sve do danas sa sobom
Premijera u Parizu, film THE HUNGER, posle toga CONAN...u nekoj jugoslovenskoj udzerici , zvanoj sala za projekcije gledam SRBI U TRSTU - STARE PORODICE Vlade Slijepcevica.Neke 1986-e mislim.
Film mi je postao nesto vrlo vazno u zivotu, muzika uvek ostavlja mesta za istrazivanje...zene rokeri pobudjuju moju paznju, Chrissy iz Pretenders-a, Pat Benatar, Jennifer Rush, Kim Carnes, Bonnie Taylor, Cher i Lita Ford...12 godina od Portugalije do Finske, od Iraka do Moskve, Tunisa do Irske...mozda je vreme da se ide kuci...mozda vise nije tako lose...mozda je pucanj u glavu Mikija Manojlovica bio znak za neki novi start.
Otadzbina...povratak u rodni grad, isti onaj u koji se nikad necu vratit'...brod ludaka, alkohol i prazne price, klinci sa kombinacijama i utokama.
Slava zapada obicno stize prva. Video klubovi...nocni klubovi...poker aparati...bilijari...prostorije za kockanje...veze za kombinacije preko grane...zatvorske price...
Preko zajednickog prijatelja koji je u video klub biznisu upoznajem Novosadjanina Zorana Jovanovica i bracu Vranesevic i imam udela u nastanku animiranog filma SEDAM SMRTNIH GREHOVA - tek tamo nekog malog finansijskog udela. Ideje koje su imali Zvinko, Dejan Vrazelic, Misko As, Zarko Tomin, Dragan Guzijan su se protivile mojim, ja nisam verovao da u toj zemlji video biznis moze da se ozakoni, da mogu da se iskorene piratske kopije i da jednom recju - uopste treba sedeti u toj zemlji.
A onda je svaka ideja o poslovima, ideja o vodjenju bilo kakvog biznisa je nestala u novom ratu koji je, kako rece Tabares, manje licio na sudar dve vojske a vise na san nekog perverznjaka.
Titove pionirke su sada bile debele zenturace, ukotvljene u opstine, sudove ili mesne zajednice, ponavljajuci ono sto su jedino naucile u zivotu. Nevesto nasminkane, sa oguljenim cipelama i kancelarijskim aferama, jos uvek se ne predajuci u borbi za nekog drugog Tita, nekog cije ime predstavlja slobodu, uz armiju sacinjenu od kriminilaca na celu sa generalom koji je svoju vojnu skolu zavrsio pljackajuci banke i vezbajuci pucanje sa policijom Nemacke, Svedske i Belgije i uz borbene pesme generalove zene, nekadasnje Titove pionirke su sa svojim procelavim, debelim i polu pijanim muzevima aminovali pocetak raspada neceg sto decenijama nije valjalo - ne bi li napravili jos gore.
Destrukcija jeste samo drugo lice konstrukcije, ali je mnogo izazovnija. Nikada nisi siguran dokle ces da rasturis ono sto je neko drugi stvarao.
U godinama ludila, besparice, besmislenog masakriranja u nekom nazovi cilju oslobadjanja od stege, kako nacionalne, tako i verske, u godinama etnickog ciscenja na svim krajevima bivse Jugoslavije, bio sam svedok koji je bespomocno sedeo i posmatrao kako mase zavodjene nekim svojim vladarima kolju i pljackaju ono malo vrednog sto je ostalo u toj bezumljem opustosenoj zemlji. Slusao sam i jedne i druge i trece, kako razmenjuju iste price i iste misli , samo za drugacijeg vodju.
Buducnost jedne zemlje je oduvek lezala u mladima. Njihova snaga i bolje obrazovanje je trebalo da bude zvezda vodilja prosperiteta zemlje i najvece institucije zemlje - PORODICE!
Trecina mladosti nase zemlje je nepovratno izgubljena u ratovima koji su se vodili na svim frontovima u bivsim republikama, poginulo ili trajno psihicki i fizicki osteceno, nesposobno da privredjuje i pomogne u obnovi.
Druga trecina je pobegla u strane zemlje ne bi li svoju energiju i znanje potrosili na pomaganje tudje privrede i ekonomije ili sedeli po zatvorima nesposobni da budu kriminalci.
Treca trecina je ostala tamo gde je i ostavljena, utopljena u beznadje i alkohol, zadojena ogavnom novokomponovanom muzikom u cijem se ritmu klate i cekaju da im bolje sutra padne sa neba.
I dok sedim i pisem ove redove iz zvucnika jeci gitara majstora i reci pesme White Room, Erika Kleptona me uvek ponesu u neko lepse i bolje vreme i televizor koji se nikada ne gasi, pa ni kada dodju gosti, vrti traku EYES WIDE SHUT koja pomaze piscu ovih redova da razmislja.Tako diskretno i stavljeno na "mute" da ne prekine tok misli.I diskusije, forum FILM, mesto na kome odavno nije bilo akcije, one prave, one koja nas je i skupila na jedno mesto. I svi ovi sati, dani, nedelje i meseci koji su se pretvorili u godine za neke od nas, sedenja i pisanja su namenjeni nekoj cetvrtoj kategoriji ljudi, onima koji su jos uvek sacuvali zdrav razum i nisu se predali novim i pre svega destruktivnim talasima koji ih zapljuskuju sa svih strana. Njih je na zalost malo ali mogu da kazem da mi svaki od njih vraca poljuljanu i skoro izgubljenu veru u ljude.
I ono sto je poceto, otislo je negde daleko sada, uvek tako bude kada Ulis zada domaci zadatak;... "Gde ce drustva ili pojedinci,kolektivna svest ili psiha pojedinca krenuti"!
Nemoguce odgovoriti, znao sam odgovor za sebe sve do ne tako davne 1994-e, godine kada je U.S. Government privatizirao Internet menadzment, iste godine se Bil Gejts ozenio, kao i Michael Jackson i Lisa Marie Presley; kada je umro Charles Bukowski; bezbol igraci otisli na generalni strajk; Meg Ryan bila proglasena zenom godine; FOREST GUMP vladao u prodaji karata; PULP FICTION...eh, PULP FICTION...te godine sam prodao dusu Djavolu kapitalizma.
Mozda cu razumeti sebe u godinama koje slede. Mozda ce doci dan kada cu krofne i kafu zameniti madlena keksom i cajem i mozda ce ono sto kaze Don McLean u pesmi Vincent...
They would not listen, they did not know how
Perheps they' ll listen now...
...biti jasnije
Bolkonski - Oct 01, 2001 21:44 (*.QueensU.CA)
Duvan mi je ubio oca i dedu, ali kada mi zamirise onaj nas duvan, bilo koje vrste, kada jedan dim preuzme celu sobu neke sterilne kuce koja je ista kao sve druge na ulici ja se setim mog rodnog grada i daleke, meni daleke, 1992-e. Bacali su 'classic' cigarete na nas sa cesme na terazijama, Rade Serbedzija je recitirao Ne Daj Se Ines ali ja nisam imao pojma o cemu se radi u pesmi, tek sam kasnije shvatio da je pesma o vremenu koje ja ne znam i ne mogu da znam, a o necemu tako bliskom meni, o mojim matorcima, o njoj iz Zagreba, o njemu iz Beograda, o vremenu nade, o vremenu u kojem su gradili na radnim akcijama ovo sto smo mi rusili. I o ljubavi, pre svega o ljubavi, ma sta ona bila.
"Noz" sam procitao u dva daha. "Pogledaj dom svoj andjele." Kao da je bilo slepaca i prizora potresnih. Eh, nije to bilo nista, prema onome sto ce da bude. Zamalo da odem na koncert Dzeja na Tasmajdanu. 'Nedelja i svi ste tu a mene s vama nema' vrtela se u mojoj sobi te noci pre odlaska u civilizaciju--to je ime koje je moj matori dao Kanadi i Americi--civilizacija. Put preko bare, hotelska soba, otac place u hotelskoj sobi grli me, ne zna da pusim. Ostajem sam.
U civilizaciji je crkva i sluzba bozja i draza mihajlovic i kralj petar na zidu u novoj hali. 'Spremte se spremte cetnici'. dizel farmerke, trenerke, kajle zlatne, golf GTI koji nikada nisam imao. Telefonski poziv: "sine, mama nam je umrla."
Crnina.
Cast. Trudna je, svadba--"znas li dragi onu sljivu ranku", ljubomora, tuca, jehovine sluge, koncert guns 'n roses, alkohol, kanadjani su slepci, mi smo face, "nemoze nam niko nista".
A, onda, preokret, Iz cista mira: letnja skola, tri devojke sa vokmenom, jedna od njih prelepa: "JA NECU DA KOPAM PO DJUBRISTU SRECE, NE BIH DA ISPRLJAM RUKE, MOC POCIVA NEGDE IZA DEBELIH VRATA, JA BIH HTEO DA VLADAM!" Nasle su me, probudlie su me uspavanog. Secanje na rodni grad: 'kao da je bilo nekad', a nije. Identifikujem sebe sa dubokom prosloscu koji nisam doziveo pocinjem da je stvaram. Dire Straits, Pearl Jam, Nirvana, Rolling Stones, Azra, EKV, sestra mi salje 'jos par godina za nas' iz Beograda' ... Bolje kasno nego nikad.
Misterije organizma sam prvi put gledao pre tri godine. Staljin place u tom filmu. Zamisli? Otkrivam E. P. Thompsona, materijalizam, dialektiku, Nemacku ideologiju, Lenjina, Trockog, Tita, Milosevica, radnicku klasu, sve iz pocetka. Bacaju bombe na moj rodni grad, tamo me neceka niko, odavno su izbledila sva lica... "I koliko pokvarenosti treba da se izlije pred nase noge? i u kakvo je neprepoznavanje dovedena sustina prevare?" Dzoni je ispao najveca faca, poslao ih je sve u tri lepe. Ali sam ocekivao da ce da se javi, da kaze nesto. Za malo da odem, mislio sam da ce narod opet da se dogodi, ali ovaj put ne samo nas. Ko zna sta bi bilo da Sloba nije potpis'o da su nastavili da ruse. Ovako su mi srusili san.
Godard me zasmejava, "c'est vrai" kaze Nana, kurva, zena, slobodna? Passolini u jednom kratkom filmu prikazuje bednika kako jede a oko njega se svi okupili upiru prste u njega, smeju mu se. Umetnost treba, govorio je Dzojs, da izazove momentalni osecaj strave, a ne motorno uzbudjenje i reakciju u vidu akcije, uce me na faksu. Neslazem se, jos uvek se ne slazem. Umetnost treba da navede na akciju, da iznervira, da pokrene, da povede, da PROMENI.
Hocu da puknem, "treba mi svet otvoren za promene, otvoren za trcanje, treba mi soba da primim pet hiljada ljudi sa njihovim casama." Tako se osecam danas, tako se osecam vec dugo, a u isto vreme mi se gadi autor ovih stihova i njegovo arogantno pljuvanje na kolektivni san i javu, na veru u nesto vise, nesto humanije. "Dosta smo," kaze, "pili iz iste case." Lako je tebi, Milane, da to kazes, ali nije svako sin generala, nije svako iz Zagreba i Beograda. "Budi sam," Milane, budi sam na ulici ako bas hoces.
Ocekujem dan kada cu se vratiti u moj rodni grad i ocekujem momenat kada cu na njega baciti oko sa mosta KAO NEKAD. I znam da ce biti isti kao sto je bio tada, one davne 1992, jak, mocan i vecan.
