Site hosted by Angelfire.com: Build your free website today!
 
 
VEČERNJE NOVOSTI, 9.5.2002.                    
Duga bitka za istinu

SOKOBANJA - Ubeđenja su jedno, a dokazi, posebno sudski, nešto sasvim drugo. Pogotovo kada su u pitanju teške sumnje i još teže optužbe da je neko pre 23 godine tek rođenu bebu ukrao, a zvanično je proglasio mrtvom.

Svesni su toga Radojka i Milutin Manojlović iz Sokobanje, koji tvrde da su pronašli svoju ćerku Nikoletu, bukvalno ukradenu iz bolnice 1979. godine, ubrzo posle rođenja. Devojku, koja je živela pod drugim imenom i u drugoj porodici, Manojlovići su nedavno doveli nakratko u svoj dom, a sada im predstoji da dramatičnu životnu priču okončaju i zvanično, pred sudom.

Manojlovići će najpre morati da dokažu da njihova devojčica nije umrla 16. maja 1979. godine u Institutu za neonatologiju. Zbog toga su Opštinskom javnom tužilaštvu u Sokobanji još 12. decembra prošle godine podneli privatnu tužbu protiv NN počinioca, zbog krivičnog dela iz člana 117, stav 1. KZ Republike Srbije.

U međuvremenu, zamenik javnog tužioca iz Sokobanje Branislava Anđelković ustupila je prijavu Opštinskom javnom tužilaštvu u Beogradu "s obzirom da iz nje proizilazi da je označeno krivično delo počinjeno na području grada Beograda".

Prijava se zatim "šetala" od Drugog do Prvog opštinskog tužilaštva u Beogradu, a Manojlovići su od policije dobijali uverenja da MUP uveliko istražuje ovaj slučaj. Bračni par iz Sokobanje je 15. marta ove godine precizirao svoju krivičnu prijavu, tako što su umesto NN počinioca konkrento naveli imena i prezimena svih onih za koje sumnjaju da su učestvovali u krađi njihove kćerkice.

- U međuvremenu, ništa nije urađeno. Mi nećemo tražiti test DNK, jer smo svoj, da tako kažem privatni već uradili i nema sumnje da smo spronašli našu Nikoletu. Neka se testiranje naloži sudskim putem, jer ne znam šta još treba da se desi pa da najzad reaguju tužilaštva i sudovi - ogorčen je Milutin Manojlović. - Posle svega, neko mora u zatvor. Da li ja, koji javno tvrdim da mi je kćerkica proglašena mrtvom da bi bila ukradena, ili oni za koje sumnjamo da su učestvovali u takvom organizovnom kriminalu? Neka sud odluči.

Ukoliko Manojlovići zvanično dokažu da je Nikoleta njihova kćerka, prema odredbama porodičnog prava sama će odlučiti da li će napustiti svoje dosadašnje "roditelje". Pre toga je neophodno da se sudski poništi njeno usvajanje, što je vrlo komplikovan postupak.

Neka tu
že

- Čujem da iz Instituta za neonatologiju najavljuju da će nas tužiti što "uznemiravamo zaposlene i kaljamo ugled te ustanove". Jedva čekamo tako nešto, da se najzad vidimo na nekom sudu. Oči u oči. Da pokažemo naše argumente, a oni svoje - kaže Milutin Manojlović.

Zakon

Za krivično delo oduzimanja maloletnog deteta predviđena je po zakonu kazna od jedne godine zatvora, a ukoliko je to urađeno iz koristoljublja od godine do deset godina.

Predali dokumentaciju

Jedino što u Institutu za prevremeno rođenu decu za sada mogu da kažu o ovom slučaju jeste da su sudski istražitelji bili u ovoj ustanovi i da im je predata celokupna dokumentacija o blizancima Radojke i Milutina Manojlovića iz Sokobanje. Profesor dr Slobodanka Ilić, direktor ove ustanove, kaže da dok je istraga u toku ne može da daje izjave.

vrh strane


VEČERNJE NOVOSTI, 8.5.2002.
Blizanci se sreli posle 23 godine

SOKOBANJA - Čekam "mrtvu" sestru, da i ona zaigra na svadbi! Ljubomir Manojlović (23) iz Sokobanje, bio je kategoričan u ovakvoj tvrdnji, kada su mu pominjali moguću ženidbu. Bez obzira što su i njemu, i njegovim roditeljima Radojki i Milutinu, mnogi savetovali da se manu "ćorava posla", oni su ostali uporni... I dokazali nemoguće, o čemu su "Novosti" i pisale.

Potraga za decom, umrlom neposredno po rođenju, na jugu Srbije uopšte nije retkost. To naročito važi za decu rođenu (i odmah umrlu) u periodu između sredine sedamdesetih i osamdesetih godina, kada su ponegde bile otkrivane istinske afere sa krađom i prodajom novorođenčadi.

Ovaj sokobanjski slučaj razlikuje se, međutim, upravo po tome što Radojka i Milutin Manojlović imaju u rukama potvrdu o tome da im je kćerka, koja je proglašena mrtvom, otišla iz Bolnice za nedonoščad u Beogradu - živa!

A posle 23 godine blizanci, sestra i brat, Nikoleta i Ljubomir Manojlović, rođeni 5. maja 1979. godine, prvi put su se sreli. Dogodilo se to pre nekoliko dana. Proslavili su zajednički rođendan, a potom je u sokobanjskoj crkvi Violeta R. prekrštena u Nikoletu.

Sveštenik je, doduše, bio uzdržan, pa ovu promenu nije zvanično uneo u crkvene knjige, dok je Nikoleta očigledno bila zbunjena. Kako i ne bi, kada je posle 23 godine saznala ko su joj pravi roditelji, da ima braću...

- Meni je to bio najlepši dan u životu - kaže Ljubomir Manojlović.

Posle nekoliko dana boravka u domu Manojlovića, Nikoleta je otišla iz Sokobanje, sa obećanjem da će se uskoro vratiti.

- Bilo je teško i njoj i nama. Nikoleta je punoletna, pa će sama da odluči šta će da uradi - kaže Radojka Manojlović. - Najbitnije je da sada zna ko su joj pravi roditelji i da može uvek da nam se obrati za pomoć i kada joj bilo šta zatreba.

Milutin Manojlović tvrdi da oni imaju potpune dokaze da je Nikoleta njihova ćerka i da je ukradena iz bolnice u Beogradu.

- U to smo sigurni - kaže Milutin. - Imamo svedoka koji poznaje ljude koji su do sada bili roditelji našoj kćerki, a jedan od dokaza su podudarne šifre iz porodilišta sa krštenicom.

Milutin Manojlović danas veruje da je neko u Bolnici za nedonoščad nameravao da mu uzme i sina LJubomira.
- Od samog početka dobijali smo informacije da muško dete nije dobro, da je izobličen, da mu je u glavi sukrvica i da već nema pola mozga! Predlagana nam je injekcija, da mu "skratimo muke".

Milutin kaže da je to odbijao govoreći da će, pošto mu je jedno dete umrlo, ovo drugo čuvati "onakvo kakvo mu je Bog dao". Otac veruje da je ta njegova upornost bila u direktnoj vezi sa povoljnijim informacijama o stanju dečaka, koje su počele da stižu narednih dana.

- Ubeđeni smo da će sada stručni organi MUP-a Srbije, u koje bezrezervno verujemo, utvrditi ko je kriv. Imaju izuzetne tehničke mogućnosti, pa za njih neće biti problem da ustanove ko je iz naših ruku otrgnuo kćerkicu - poručuju Manojlovići. - Nas ne interesuje da li će neko od učesnika u ovoj strašnoj prevari da odgovara. Najbitnije je, a dileme više nema, da je Nikoleta živa i da je odrasla u tuđoj porodici.

Provera

Kažu Manojlovići i sledeće: "Da kojim slučajem nismo uspeli da pronađemo kćerku morali bismo kada sinovima dođe vreme za ženidbu svaku devojku prethodno da podvrgnemo DNK testu. Pa, ako ustanovimo da nije "bratsko-sestrinski" pozitivna mogla bi da zasnuje brak."

Pazite se!

- Znamo šta radimo! Znamo da dokazujemo ono što je za mnoge neverovatno - tvrdi Milutin Manojlović. - Samo, i vi morate da budete svesni u šta se kao novinari upuštate. Naša kćerka Nikoleta je živa, ukradena je pre 23 godine, a tako nešto je uradila dobro organizovana mafija, koja se ovim poslom možda još uvek bavi. Pazite se, jer ako akteri krađe moje kćerke osete da ne mogu da demantuju naše tvrdnje ili da dokažu suprotno, mogu da budu i veoma opasni! A naš slučaj, budite sigurni, nije jedini. Ko zna koliko je roditelja unesrećeno.

Patnja roditelja

- Pokušaćemo na svaki način da ostvarimo svoje pravo, koje nam niko ne može osporiti. Želimo da saznamo istinu o svojoj deci, a ako su zaista mrtva, neko će morati da odgovara i za to što ih mrtvu nikada nismo videli. Ako krivično delo može da zastari, naša patnja ne može. A ni istina - poručili su članovi Udruženja "Gde su naša deca", koje su osnovali roditelji čija su deca osamdesetih i devedesetih godina navodno umrla u niškom porodilištu.

Članovi ovog udruženja pre nekoliko godina krenuli su u zajedničku potragu za svojom decom, ali do sada (bar zvanično) nijedna od roditeljskih sumnji da im bebe nisu umrle, već ukradene - nije dobila potvrdu.

vrh strane


VEČERNJE NOVOSTI, 7.5.2002.
Ćerka Nikoleta nam je živa!

SOKOBANJA - Ubeđeni da su u pravu, Radojka (44) i Milutin (44) Manojlović iz Sokobanje, vlasnici tamošnje Male kafeterije, istrajali su i uspeli u naporima da dokažu da im je pre 22 godine neko ukrao tek rođenu kćerku iz specijalne bolnice za nedonoščad u Beogradu (danas Institut za neonatologiju).
Posle grozničave privatne istrage, Manojlovići su ušli u trag svojoj navodno umrloj kćerki Nikoleti i ovih dana je ugostili u svom domu u Sokobanji. Susret prepun emocija i plača usledio je posle velike, pre svega psihičke, drame. Teško je bilo Radojki i Milutinu da objasne kćerki da su joj oni pravi roditelji, a ko zna kako je bilo Nikoleti (do sada Violeti R.) da prihvati saznanje da je svih ovih godina živela kod ljudi koji joj i nisu u krvnom srodstvu.

- Ne pitajte me kako smo ušli u trag našoj kćerki, ali ona je došla u naš dom i saznala pravu istinu - tvrdi Milutin Manojlović. - Dokazali smo da je ukradena iz bolnice.

Početak ove gotovo neverovatne priče, koja preti da preraste u nečuveni skandal, datira iz vremena kada su se Radojka, rukometašica iz Benkovca, i Milutin, fudbaler Galenike, sreli, zavoleli, venčali i nastavili da žive u Beogradu. Dok je on bio u vojsci, ona je čekala bebu.

Njihova velika nevolja bila je u tome što su imali najneugodniju kombinaciju rezus-faktora, jer je Radojka, kako se to kaže, bila negativna, a Milutin pozitivan. Dodatni problem bio je u tome što tada nisu obavljani pregledi ultrazvukom, pa Radojka nije znala da nosi blizance.

- Tek kada se rodio dečak, u GAK "Narodni front" shvatili su da postoji i drugo dete - seća se Radojka Manojlović. - Ubrzo je rođena i devojčica, a bebe su zatim prebačene u specijalnu bolnicu za nedonoščad. Decu nisam mogla da vidim, informacije o njima bile su šture i nepovoljne. Javljano je da dečak nije dobro. Devojčica nije pominjana. Onda mi je svekrva pokazala telegram u kojem je pisalo da je umrla 16. maja.

Kada su se pomirili sa surovom "činjenicom", Manojlovići su svoju roditeljsku pažnju skoncentrisali na dečaka LJubomira. Pitali su lekare kako da ga neguju, jer su ovi tvrdili da je u teškom stanju. Rečeno im je da je sve neizvesno, bar dok ne prođe pubertet. Istovremeno, predloženo im je da promene sredinu i odu na more ili u banju.

Tada Manojlovići donose važnu odluku i iz osnova menjaju život napustivši Beograd. Milutin se setio da ima nešto dedovine u Sokobanji, pa postaju stanovnici ovog turističkog mesta.

Prošle jeseni LJubomir je odlučio da počne profesionalno da se bavi fudbalom, zbog čega mu je bila potrebna i detaljna dokumentacija o zdravstvenom stanju. Posle toliko godina, bila je to prilika da Manojlovići zavire i u dokumentaciju o svojoj umrloj Nikoleti. Tada su došli do dokumenta koji im je uneo nemir.

U njemu stoji da im je kćerka, koja je proglašena mrtvom, otišla iz bolnice za nedonoščad - živa!
Potvrdu im je izdao 3. decembra prošle godine Institut za neonatologiju i na njoj jasno piše:

"U našu ustanovu primljeno je dete Manojlović, žensko, mat. br. 600, od majke Manojlović Radojke i oca Milutina, rođeno u GAK Beograd, dana 5. 5. 1979. god. primljeno 7. 5. 1979, a otpušteno 25. 6.1979."
Znači, devojčica nije umrla 16. maja, kako je u ono vreme, u toj istoj bolnici, napisano u potvrdi o njenoj smrti.

Naprotiv, ona je 40 dana kasnije otpuštena živa.
Naravno, to je Manojlovićima bilo dovoljno da krenu u borbu za istinu, koja je ovih dana urodila plodom.

- Želeo sam samo da vidim svoju kćerku i da joj kažem da sam joj otac - kroz suze kaže Milutin Manojlović. - To se i desilo...

Mom
čina

Ljubomiru je proricana brza smrt. Utoliko je bio veći šok za porodicu kad je javljeno da je umrla devojčica. Roditelji tvrde da je potom predlagano da se i mališanu injekcijom skrate muke, pošto su doktori tvrdili da će biti vezan za invalidska kolica. "Otpisani" je danas kršan momak, visok 185 cm, student fizičke kulture i aktivan fudbaler. Ima mlađeg brata Dragana (21).

Krivi
čno

Negde pred kraj prošle godine Manojlovići su pošteno "isprepadali" opštinskog tužioca u Sokobanji, podnevši tužbu protiv neopoznatog izvršioca, zbog krađe tek rođene kćerke Nikolete.

vrh strane


VEČERNJE NOVOSTI 30.6.2002.
Rođeni da nestanu

SOKOBANJA - Sve je veći broj porodica, koje smatraju da im tek rođena deca svojevremeno nisu umrla, kako su im to lekari tvrdili, već su u dobro organizovanom lancu prodata. Mnogi od njih, kojima do sada crv sumnje nije dozvoljavao da prihvate zvaničnu verziju smrti svojih beba, i posle dvadesetak godina pokušavaju da dokažu da su im deca živa. I živa i zdrava, ali kod drugih roditelja.

Razna ubeđivanja da je takve sumnje teško dokazati, mnoge roditelje su do sada pokolebale u nameri da stvar isteraju na čistac, dok pojedine porodice uporno istražuju i pokušavaju da dodu do pravih dokaza da je krađa i prekrađa dece u porodilištima - skandalozna realnost.

Na spisku onih koji su spremni da "preoru" i nebo i zemlju kako bi najzad došli do istine o svojim mezimcima nalaze se beogradske porodice Ljiljana i Jovica Vucković, Dragica i Branislav Dudić, Ljiljana i Dragutin Veličković, Olivera i Saša Bogojević, Renata i Miroslav Svilar, Olivera Nešić i Milka i Pavle Knežević iz Pančeva, Mirjana Gajić iz okoline Kruševca, Danijela i Zoran Cvetković iz Mozgova kod Aleksinca, Ljiljana i Predrag Petrović iz Prokuplja...

Za svojom decom uporno tragaju i Pešići iz Niša, Milenkovići iz Babušnice, Danica Dimitrijević iz Beograda, Sofijanka Milivojevićc iz Aleksinca, Slavoljub Milenković iz Trnjana, Ivanovići iz Prokuplja, Radišići iz Obrenovca, Stana Čorbić iz okoline Kraljeva, Časlav i Biljana Momirović iz Prokuplja...

Svi oni su svesni da osecanja ponekad preovladaju razumom, ali njihove zajednicke sumnje pospešuju kontradiktorni dokumenti, neprobojni zid cutanja, nerazumevanje onih koji bi takve pojave, ako imaju logiku, morali da gone i hvataju krivce. I cutanje onih prozvanih koji odbijaju bilo kakav razgovor na tu temu.

Ništa se ne sla
že

Sve ove nesrećne porodice bile su akteri i skupova u Sokobanji, u porodičnom domu Milutina i Radojke Manojlovića, koji tvrde da su posle 23 godine pronašli devojku za koju smatraju da je njihova ćerka "umrla" po rođenju, gde su razmatrali kako da se organizuju, jer mnogi od njih nisu znali šta treba preduzeti.

- Stvari počinju da se odmotavaju kada neko od nas krene da prikuplja pojedina dokumenta. Tek tada se hvatamo za glavu, jer se ništa ni sa čim ne slaže - tvrdi Milutin Manojlović. - Dete je mrtvo, ali ga nema u knjigama. A dešava se, kao što se desilo Stani Čorbić iz okoline Kraljeva, da posle šest godina od navodne smrti dobije poziv da upiše ime detetu, jer treba da pođe u - školu.

Sve ove porodice povezuje zajednička sudbina - majke su na porođaju na misteriozan način ostale bez tek rođene dece. Dete se rodi, uglavnom ga majka više i ne vidi niti doji, a kada im se saopšti da je beba umrla, roditeljima se ne dozvoljava da ga vide. Za tako "umrlo" dete se ne daje ni otpusna lista, ni umrlica, a tek na uporne zahteve, roditelji posle više meseci, pa čak i godina, dobiju rezultat obdukcije bez zavodnog broja protokola, potpisa i sa umrljanim pečatima iz kojih se ništa i ne vidi.

Zato su ove porodice ubeđene da u našoj zemlji postoji organizovani kriminal trgovine decom i da postoji ustaljeni sistem, a da mozak svega je uvaženi lekarski kadar po mnogim bolnicama u Srbiji. U poslednje vreme, doduše, postoje pokušaji da se pojedine dokazane krađe dece iz porodilišta opravdaju pojedinačnim slučajevima.

Baš kao što je to bio i slučaj pre pet godina kada je dr Veroslav Marinković u GAK "Narodni front" za 100 maraka, prase i litar rakije jednoj ženi dao tuđe dete sa otpusnom listom, koju je lično potpisao, u koju je uneo lažne podatke o porođaju, stanju i polu deteta.

Zato, kako je nedavno izjavila operska pevačica Radmila Smiljanić, i sama činjenica da je lekar sposoban da proda bebu je dovoljna da neko u ovoj zemlji stavi prst na čelo. Ova primadona, koja je posle serije novinskih članaka o misterioznom umiranju beba u porodilištima, javno izrazila svoje sumnje da joj je pre 33 godine devojčica umrla po rođenju, konstatovala je da svako dete, ako je zaplakalo i živo rodeno, ima pravo na sahranu.

Neotu
đivo pravo

- Da li se iko ikada zapitao šta se dešava sa tim bebama? Da li ih spale, bace u kreč, neke prodaju za prase i dvesta - trista evra, a roditeljima zamažu oči. Ako je majka dala lekaru deo svoje utrobe, red je da dete, pa i mrtvo, dobije nazad. Da ima pravo na kovčeg i grob na koji će otići! Bez obzira koliko je to bolno - istakla je u svojoj ispovesti primadona Radmila Smiljanić. - I ko zna u koliko je slučajeva majkama rečeno da su deca mrtva, a ona živa, zdrava i prodata negde. Neko je dužan da kaže gde su tolike dijagnoze i rezultati obdukcije. Kad porodice budu imale pravo da sahrane svoje umrle bebe, onda neće biti preprodaja i javašluka koji debelo koštaju cele porodice. Majka će tada biti načisto.

A neuručivanje umrlog novorođenčeta majci koja ga je nosila u svojoj utrobi, za Pravoslavnu crkvu je čin nepojmljivog skrnavljenja svega što čovek po Božjoj zamisli treba da bude.

- Svako ljudsko biće koje je živo dočekalo dolazak na ovaj svet ima pravo i na krštenje i na dostojnu sahranu i na grob u kojem će počivati - predočio je sveštenik otac Raša povodom afere sa naprasno umrlim bebama koja je pre nekoliko godina potresla Niš. - Savremeno doba uslovljava porođaj u specijalizovanim ustanovama, porodilištima. Većina osoblja koje pomaže ženama da decu donesu na svet zna da kada je prisutan i najmanji rizik koji dovodi u pitanje opstanak deteta u životu, može da se obavi i postupak takozvanog "skraćenog" ili "kliničkog" krštenja. Taj obred se obavlja nad živim detetom i oduzima svega nekoliko sekundi. Potrebno je samo da meka glavica novorođenčeta bude van tela majke, a ovakvu vrstu krštenja može da obavi prakticno svako ko se nađe u blizini.

Međutim, ukoliko se krštenje i pored toga ne obavi, umrlo dete se mora vratiti roditeljima, pre svega majci, koja ga je nosila i donela na ovaj svet.

- Sa umrlim novorođenčetom se mora postupati kao sa preminulim ljudskim bićem, jer je svako novorođeno dete čovek, a to znači ikona Božja - konstatovao je otac Raša. - Obdukcija se radi uz saglasnost majke, ali se i posle toga dete daje roditeljima da ga dostojanstveno sahrane i da znaju grob na kojem će počivati posle boravka na ovom svetu, ma koliko kratak boravak bio. Ne sahraniti umrlo dete znači oskrnaviti sve ono što se smatra svetim, ali i ljudskim na ovom svetu. Niko nema pravo i niko ne sme to da ospori umrlom ljudskom stvorenju, a ni roditeljima.

La
ž o kremiranju

Olivera Nešić (37) iz Pančeva rodila je u sedmom mesecu trudnoće 10. oktobra 1994. godine muške blizance. Bebe su prebačene u beogradski Institut za prevremeno rođenu decu, a ona je ostala da leži u pančevačkoj bolnici. Već 12. oktobra dobija telegram da joj je prvo blizanče umrlo sa porukom "ukoliko ne dođete da preuzmete dete, sahranjivanje će se izvršiti kremiranjem".

Olivera izlazi iz pančevačke bolnice 13. oktobra da bi narednog dana, u jutarnjim satima otišla do Beograda da vidi drugo dete. Medutim, tada joj saopštavaju da je i ono umrlo!

- Kada smo tražili da preuzmemo tela, rečeno nam je da su već kremirana, a po povratku u Pančevo stigao je telegram identično kao i prvi "Primite naše saucešće, vaše drugo dete je umrlo. Ukoliko ne preuzmete dete radi sahrane, sahranjivanje ćemo izvršiti kremiranjem..." - priča Olivera.
Kada je počela svoju istragu, Olivera je pre nekoliko meseci dobila potvrdu JKP "Pogrebne usluge" Beograda da su joj bebe kremirane - 21. oktobra 1994. godine!

Identi
čne priče

Priče porodica koje sumnjaju da su im deca, po rođenju, ukradena iz porodilišta, imaju zajedničku nit. Majke i očevi, po pravilu, nisu videli dete za koje im je rečeno ili javljeno da je umrlo. Mnogi su insistirali, ali su uvek pronađeni izgovori. Nije zgodno, govorili su, dete je na obdukciji ili je kremirano ili sahranjeno. Roditeljima, skrhanim bolom za najmilijim, lekari su govorili i "idite kući, a mi ćemo, o našem trošku, sahraniti bebu...". Po pravilu, majke su tešili rečima "Pa, dobro, ne brinite se, vi ste još mladi, imaćete još dece...".

vrh strane


     

VEČERNJE NOVOSTI, 29.6.2002.

Umrlice pod indigom

BEOGRAD - I oni spadaju u ucveljene roditelje, koji bez oklevanja traže svaki tračak nade da će možda naći svoju davno izgubljenu decu, za koju sumnjaju da su posle rođenja ukradena iz porodilišta.

Dve beogradske porodice Olivera (30) i Saša (33) Bogojević i Ljiljana (42) i Jovica (40) Vučković, do skora se nisu poznavale. Na jednom od poslednjih skupova u domu Milutina Manojlovića u Sokobanji, koji tvrdi da je posle 23 godine pronašao devojku za koju smatra da je njegova ćcerka Nikoleta, ukradena iz porodilišta, Bogojeviće i Vučkoviće su spojila dva - dokumenta.

Dok su sa ostalim porodicama dogovarali da podnesu zajedničku tužbu Republičkom javnom tužilaštvu za ono što im se dogodilo, slučajno su uporedili izveštaje o izvršenoj obdukciji Porodilišta u Višegradskoj ulici u Beogradu za svoju umrlu decu i frapirali se.

Dokumenti, izdati 1991. i 1993. godine su bili gotovo identični. Počev od konačne dijagnoze do potpisa lekara, dr Đerd Kokaia, specijaliste patološke anatomije, ispod čijeg štambilja čak i isti broj 72966.
Takva koincidencija ali i zgražavanje zbog gotovo iste formulacije uzroka smrti, samo su pospešili sumnje Bogojevića i Vučkovića, kojima mnogo teška pitanja, još teže dileme, ne daju mira.

- Mnogi će pitati šta smo čekali 11 godina, pa tek sada pokrećemo pitanje naše navodno umrle dece. Pa, nismo bili svesni šta nam se dogodilo, niti smo mogli da poverujemo da nam je neko proglasio dete mrtvim da bi ga kasnije preprodao - kaže Jovica Vučković. - Posle silnih, sličnih priča, čvrsto verujemo da su deca kradena iz porodilišta. Pridružicemo se zajedničkoj tužbi kako bi sprečili da se to više ni jednoj porodici ne desi. A nadamo se i da ćemo ući u trag našem detetu.

Jovičina supruga Ljiljana 1988. godine rodila je sina Vukašina. Posle tri godine, ponovo je u drugom stanju, a 27. avgusta 1991. godine odlazi na održavanje trudnoće u Porodilište u Višegradskoj ulici.
- Ležala sam dva dana sa puklim vodenjakom potpuno sama u sobi, a oni su hteli da idem na ultrazvuk, da rade neke analize - priča Ljiljana.

Kada je 15. oktobra osetila bolove, bukvalno je sama otišla do boksa za porađanje i sve je proteklo u redu. Rodila je muško dete koje je zaplakalo, a potom joj je rečeno da dete mora u inkubator. Međutim, ubrzo je dr Kostić rekao da "ne brine, još je mlada i da joj je dete umrlo". Navodno su mu ispucali kapilari.

- Došao sam tek sutradan u bolnicu, ne znajući šta se dešava, jer nisam dobio nikakvo obaveštenje. Tek posle tri sata uspeo sam da odem do odeljenja gde je ležala Ljilja, koju sam zatekao ucveljenu... - kaže Jovica Vučković. - Posle nekoliko dana došli smo k sebi i zatražili obdukcioni nalaz, ali nam je saopšteno da autopsija nije završena. Bili smo uporni da bi na kraju dobili taj dokument, sa potpisom dr Đerd Kokaia. Na izveštaju, medutim, nema ni jednog pečata.

Vučkovići posle traume odlučuju da analizom svoje krvi utvrde da li postoji neki genetski problem koji je prouzrokovao smrt deteta. Međutim, na Institutu za ispitivanje krvi jedna doktorka im je rekla da je sve u redu sa njima, da je porođaj bio normalan i da su za fatalan ishod krivi doktori.

Ljiljana 1993. godine rađa sina Nikolu a četiri godine kasnije i ćerku Jelenu.
- Sada tražimo četvrto dete, našeg sina – poručuje Jovica.

Olivera Bogojević je imala bliznačku trudnoću, a porodila se 25. avgusta 1993. godine, takođe u porodilištu u Višegradskoj ulici u Beogradu. Oliveri je rečeno da su muškarcici u redu, da ne brine, a zatim su prebačeni na odeljenje neonatalogije. Slučajno ili ne, vec pomenuti dr Kostić narednog dana Oliveri saopštava da je jedno dete umrlo i teši je recima "Mladi ste, imaćete još dece...". Njenom suprugu Saši ne dozvoljavaju da uđe u bolnicu i negativno odgovaraju na njihove zahteve da vide mrtvo dete.

- Već narednog jutra mene otpuštaju, dok druga beba ostaje na lečenju. Narednih mesec dana mogli smo samo telefonom da se informišemo o stanju našeg deteta, da bi ga najzad otpustili bez bilo kakvog papira – predočava Olivera Bogojević. – Uspeli smo nekako da dođemo do izveštaja sa obdukcije, u kome nema ni ličnog broja naše bebe, ni podataka o meni. Piše samo ime i prezime. a kao uzrok smrti se navodi masovno krvarenje u moždane komore. Nije napisano ni ko je bio odgovorni akušer.

Isidor, drugo muško dete Bogojevića, koji je navodno izgubilo brata po rođenju, sada ima devet godina. A Olivera i Saša su uporni – znaju da je teško, ali će nastaviti sa potragom sa svojim sinčićem, za koga ne veruju da je umro na naonatološkom odeljenju porodilišta u Višegradskoj ulici.

Beba za marke

Na jednom od skupova u Sokobanji predočena je i sledeća priča: Pre pet godina u GAK "Narodni front" došla je Zorica Popović (31) iz Uba da se leči od steriliteta. Kada je uvidela da lečenje nije bilo uspešno, Zorica je zatražila od dr Veroslava Marinkovića da joj omogući usvajanje, ali da bebu zavedu kao njenu, jer je ona svojima rekla da je trudna i da čeka sina.

U GAK je marta 1998. godine stigla i Roza Nikolić iz Alibunara, koja je rodila devojčicu, ali su joj lekari saopštili da sa bebom nešto nije u redu i da mora da ostane u bolnici. U međuvremenu, dr Marinković je Zorici Popović predao Rozinu bebu a u otpusnoj listi, koju je potpisao, uneo je lažne podatke o porođaju, stanju i polu deteta, upisavši da je rodila sina.

Za uzvrat je dobio 100 maraka, prase i litar rakije. Zorica Popović je otišla sa detetom kući i neko vreme od ukućana krila pol deteta. Ovaj skandal verovatno nikada ne bi bio otkriven da policija nije jednom došla kod Popovićeve da je uhapsi zbog pronevera, a ona, misleći da je pritvaraju zbog deteta, odmah sve priznala.
Dr Veroslav Marinković je potom suspendovan.

Pijaca

Na skupu u Sokobanji moglo je da se čuje i da sva deca nisu prodavana, već da su neka davana i na zakonsko osvojenje. Kao takav slučaj lekarske nesavesnosti i nečovečnosti navodi se primer poznatog fudbalera koji je za novac u jednom porodilištu u Srbiji umesto kćerke dobio sina.

vrh strane


VEČERNJE NOVOSTI, 25.6.2002.
Ako je umro, gde je grob?

BEOGRAD - Nikada nije posumnjala u činjenicu da je 27. jula 1969. godine u 14.55 sati donela na svet zdravo muško dete i da je ono posle nekoliko dana ukradeno!
Danica Dimitrijević (65), penzionisani ekonomista iz Beograda, za razliku od ostalih unesrećenih roditelja koji imaju sličnu tragičnu sudbinu, nijednog trenutka nije prestala da traži svoje dete.

- Što dosad nisam uspela, to samo može da ide na dušu onima koji su tim besramnim činom hteli da me upropaste – kaže Danica. – Evo, trideset treća godina će kako se borim sa avetima, lopovima, kriminalcima, tragam za nestalim sinom i ne prihvatam laž da je on navodno umro, da ja nisam u pravu. Ako je umro, gde mu je onda grob? A da sam u pravu, imam sijaset dokaza. Uzimala je Danica advokate i detektive, ali uzalud. Svi su je varali i uzimali novac, pa je rešila da sama traži sina.

Jednog dana, 1991. godine, ispred Mašinskog fakulteta primetila je mladića koji je išao u susret. Nešto je progovorio dok je prolazio pored nje, a Danica se onesvestila... Mladić je bio slika i prilika njegovog oca, Daničine velike ljubavi, koji je bio korpulentan, sa devijacijom u nosu pa je imao specifičan glas. Odmah je Danica otrčala kod dekana Mašinskog fakulteta i tražila slike upisanih studenata iz 1988. godine. Predočila je dekanu svoje sumnje, a on joj je lakonski odgovorio da je ona sebična majka. Nije ni pomislila da prekine potragu...

Danica se pre 33 godine zaljubila u jednog čoveka i zatrudnela. Kao devojka, u bolnici "Dr Dragiša Mišovic" u Beogradu rodila je sinčića teškog dva kilograma i dugog 49 cm. Tri dana posle rođenja videla je kroz prozor da babica u dvorištu predaje njeno dete nekome u kombiju, a tek kasnije joj je objašnjeno da je dete prebačeno u Centar za nedonoščad u Ulici Kralja Milutina.

- Od 6. do 8. avgusta sam bila kljukana lekovima i spavala sam neprekidno. Kada sam se probudila, došla mi je sestra i na silu sam, na svoj zahtev izašla. Sestri su u meduvremenu pokazali kobajagi moje dete, ali su joj podvalili. Zamislite lopove, pokazali joj neko žuto, dugo svega trideset santimetara. Otišle smo pravo u Centar za nedonoščad, da vidim i preuzmem dete. A tamo mi, onako lakonski, neki doktor koji se predstavio kao Ćetko Brajović, kaže da je dete umrlo. Sestra me zatim odvodi kuci, i tu mi komšinica kaže da je primila telegram iz bolnice u kome piše: "Vaše dete je umrlo 6. avgusta 1969. godine u 13 časova. Mi ćemo ga sahraniti o našem trošku".

Narednog dana Danica je otišla do bolnice i tražila da vidi dete – mrtvo ili živo, ali svi su bežali od nje. Narednih šest meseci je, od jutra do mraka, sedela i stajala ispred bolnice. - Nisam htela da odem, samo sam ponavljala da mi vrate dete. Klela ih, psovala, svi su skrivali poglede. Nisu mogli da me maknu s praga, pa su me čak i šutirali, kako je ko stigao. - Potom me je firma poslala na gradilište u Zambiji, gde sam provela godinu i po.

Danica Dimitrijević je 1994. godine beogradskom Okružnom javnom tužilaštvu podnela tužbu u kojoj je navela da se deca od dva kilograma težine po rodenju ne šalju u bolnicu za nedonoščad, da dete nije upisano u knjige rođenih, vec samo u knjige umrlih...

Zamenik okružnog javnog tužioca Milorad Trnanić gotovo ekspresno joj odgovara u nekoliko redova da je nastupila apsolutna zastarelost za krivično gonjenje i da nema osnova za to. Moje dete su tek naknadno, 1993. godine, upisali u matične knjige rođenih, da zataškaju trag. Branko Stefanović, šef matičnog odeljenja u opštini Savski venac, rekao mi je u oči da je u pitanju kriminal – tvrdi Danica.

Sudski nalog

- U bolnici sam tražila da mi izdaju istoriju bolesti mog deteta, a oni mi daju potvrdu da je dokumentacija uništena, ali i da nije, kažu, samo je daju na uvid na osnovu sudskog naloga – predočava Danica – Kao da je to vojna tajna.

vrh strane


VEČERNJE NOVOSTI, 24.6.2002.
Znam da mi je sestra živa

BEOGRAD - Nisu, izgleda, Manojlovići iz Sokobanje, jedini koji su posle nekoliko decenija upotpunili porodicu. Magistar ekonomskih nauka Snežana Knežević, asistent na Beogradskom univerzitetu, posle duge i bolne privatne istrage, ubeđena je da je pronašla sestru Svetlanu, koja je navodno umrla pre 36 godina u tadašnjem Stacionaru za prevremeno rođenu decu, današnjem Institutu za neonatologiju.

Teške reči, još teže sumnje. Svesna je Snežana da srce često nadvlada razum. Međutim, njen osećaj da joj je sestra živa, kontradiktorni dokumenti i neprobojni zid ćutanja odgovornih u bolnicama iznedrili su ovih dana istinu u koju je do sada samo ona verovala...

- Sestru sam pronašla, a uskoro ću obelodaniti i gde i kako. Istragu sam počela daleko ranije od Manojlovića iz Sokobanje, a još kao mala dobijala sam dobre batine od majke, jer sam govorila da mi je seka živa - priča Snežana.

Davne 1966. godine, 15. marta, u selu Jabuka kod Pančeva, svoju bračnu ljubav Milka i Pavle Knežević krunisali su kćerkicama bliznakinjama Snežanom i Svetlanom. Bebe su, medutim, odmah prebačene u pančevačku bolnicu, pa u Stacionar za prevremeno rođenu decu. Majci Milki je rečeno da nema mesta da i ona leži u ovoj ustanovi, pa nije mogla da ostane sa bebama. A posle više od dva meseca, 18. maja, javljeno joj je da je jedna devojčica umrla. Otišla je neutešna majka da vidi mrtvu bebu, ali joj je rečeno da to nije moguce, jer je "odneta negde".

Kneževići, kažu, nijedan papir o smrti svoje male Svetlane nisu dobili...
- Kada sam ove godine rešila da zvanično zatražim papire rekli su mi da nisam normalna što to radim posle 36 godina - priča Snežana. - Naravno, sve zahteve morala sam da pišem u ime majke Milke, a tražila sam jasne odgovore: od čega je umrla moja sestra, koji je lekar konstatovao smrt... Početkom marta ove godine Vidosav Jovanović, pomoćnik direktora za pravne i opšte poslove Instituta za neonatologiju odgovara da sam sa sestrom primljena 16. marta 1966. godine, potvrđuje "smrt prvog Milkinog ženskog deteta", i konstatuje da je moja majka o tome obaveštena telegramski, uz izjavu saučešća i obaveštenje da "telo umrlog deteta može preuzeti radi sahrane iz kapele Medicinskog fakulteta, a u slučaju nepreuzimanja sahranu će obaviti JKP za komunalne usluge Beograd."

Jedno jedino obaveštenje, umesto zvanično tražene istorije bolesti i potvrde o smrti bilo je dovoljno da pojača sumnje Snežane Knežević. Jer, njena majka Milka je potvrdila - nikakav telegram nisu dobili! Odlazi Snežana potom do Ruzveltove 30 u Beogradu, do JKP "Komunalne usluge", gde dobija potvrdu da je "bezimeno žensko dete Knežević sahranjeno na parceli 50, a da je sahranu obavio stacionar, sa adresom - Jabuka. Uzrok smrti - nedonošče". Sahranjeno kao bezimeno, iako u Izvodu iz matične knjige umrlih opštine Savski venac piše crno na belo da dete ima ime - Svetlana Knežević. Doduše, bez obaveznog jedinstvenog matičnog broja građana.

- Još su me pitali zašto do sada nisam došla da obiđem sestrin grob. Kako, kada do nedavno nismo znali gde je navodno sahranjena? Naravno, na pomenutoj grobnici nema groba, sve je preorano. Nastavila sam dalje sa istragom, a moji prijatelji, ginekolozi, govorili su mi da sam luda. Zašto? Samo sam tražila konkretne podatke o smrti moje Svetlane. Tražila sam istinu, jer je to moja građanska obaveza. Zašto su mi onda pravili problem kada sam tražila određene papire? Bila sam sigurna da je moja sestra bliznakinja živa i to ću i dokazati.

Iste pri
če

Sve priče porodica koje sumnjaju da su im deca, po rođenju, ukradena iz porodilišta, imaju zajedničku nit. Majke i očevi, po pravilu, nisu videli dete za koje im je rečeno ili javljeno da je umrlo. Mnogi su insistirali, ali su uvek pronalaženi izgovori. Nije zgodno, govorili su, dete je na obdukciji. Ili: vec je kremirano, sahranjeno...

Muke novinara

Novinari koji pokušavaju profesionalno da proprate sudbinu Manojlovića iz Sokobanje, ali i mnogih drugih porodica koje sumnjaju da su im bebe u porodilištima proglašene mrtvim, da bi potom bile ukradene, na velikim su mukama...

U svim ovim pričama nedostaje ona obavezna, profesionalna druga strana, do koje novinari ne mogu da dođu. Povodom optužbi samih Manojlovića, ali i desetak porodica, redakcija "Vecernjih novosti" se nekoliko puta obraćala prozvanom Institutu za neonatologiju u Beogradu, ali bez rezultata.

vrh strane


VEČERNJE NOVOSTI, 23.6.2002.
Roditelji pozivaju na savest

SOKOBANJA - Život očigledno piše romane. Osetili su to na svojoj koži Radojka (44) i Milutin (44) Manojlović iz Sokobanje, vlasnici tamošnje male kafeterije, koji tvrde da su pronašli devojku, za koju smatraju da im je ćerka Nikoleta, koja je navodno umrla pre 23 godine odmah po rođenju. Tragali su i posle uporne istrage uvereni su da su rešili svoju životnu neizvesnost, da su našli kćerku bliznakinju Nikoletu, koju su čak ugostili u svom domu, pa krstili u sokobanjskoj crkvi...

- Posle upornog traganja i sumnji koje su se obistinile, našli smo svoje izgubljeno čedo. Ćerku Nikoletu, sestru bliznakinju našeg sina Ljubomira. I bili jako oprezni – priča Milutin Manojlović. – Bili smo suočeni sa velikim preprekama.

Reč je o organizovanom kriminalu, o lancu krađe dece. O nečemu što je normalnom čoveku teško i da nasluti. Da se još u porodilištu majke "tipuju" od kojih će biti uzeto dete. U tome učestvuju svi: lekari, babice, čak i rodbina tih mladih žena koje treba da se porode. I onda skrivaju tragove, uništavaju dokumentaciju.

Sli
čne sudbine

Milutin Manojlović je čak ubeđen da je u eventualne krađe bebe iz porodilišta uvek učestvovao i nekog od najbližih rođaka roditelja. - Naravno da lekari i sestre nisu "prljali ruke" već su novcem obezbeđivali saučesnike koji su bebe iznosili iz porodilišta i predavali kome i gde treba – ubeđen je Manojlović. – Tako nešto se verovatno desilo i u našem slučaju. Morao sam svoju rođenu majku da tužim, jer je ona bila ta koja je napravila "posao", prodala moje dete. Žena po imenu Neca iz Beograda je posle više od dve decenije progovorila, ukazala nam na trag, potvrdila naše sumnje.

Manojlović predočava i da nema dovoljnu pomoć istražnih organa.

- Policija, tužilaštvo i sud su upoznati sa svim onim što preduzimamo. Niko nema snage da zagrize. Prepušta nama da to isteramo. I isteraćemo. Jer, ovo nije samo naša borba – veli Milutin. – Kada smo obelodanili našu priču, mnoge porodice sa sličnim sumnjama i sudbinama su nam se javile. Nošeni svojom tugom došle su kod nas, okupili smo se da se posavetujemo šta da radimo, šta da preduzimamo. Da razmenimo iskustva. Mnogi ne znaju gde da "udare", kojim putem da krenu, koje papire da vade, kako da tumače knjige u matičnim uredima, u bolnicama. Jer tamo su pravljene brljotine i tu treba tražiti kriminalce.

I prošle nedelje u kući Manojlovića okupilo se petnaestak takvih porodica. Utisak je da mnogi od tih ljudi imaju više potresnih emocija nego čvrstih dokaza za svoje tvrdnje, ali i da država nema pravi odgovor za ovakve situacije.

Muke s administracijom

- Mnoge porodice tvrde da u nadležnim službama traumatično doživljavaju pojavljivanje bilo kog ko traži dokumentaciju o svom umrlom novorođenčetu. Službenice drhte kad dobiju takav zahtev, a pojedini roditelji tvrde da im zahteve jednostavno ne primaju.

Navodi se primer da je opština Savski venac odgovorila jednom roditeljskom paru: "... Ne možemo da izdamo izvode iz matičnih knjiga... jer detetu nije određeno lično ime." A samo deset dana ranije, u opštini Niš, opet po svedočenju, izdati su takvi izvodi koji glase na "bezimeno dete", sa detaljnim podacima.

Zato se roditelji, koje smo zatekli u Sokobanji, pitaju da li svaka opština ima svoj zakon i da li država pokušava da nešto sakrije, ili samo trapavo nastoji da se otrese neugodnog posla, u kojem se ne zna čak ni to ko, kada, pod kojim uslovima i o čijem trošku treba da izvrši analizu DNK. A takav test je apsolutno pouzdan i daje precizan odgovor i na zablude i na nade porodica, kojih ima sve više i više.

Šta bi bilo...

- Najstrašnije je moglo da se desi pre nekoliko godina – tvrdi Milutin Manojlović. – Naš sin Ljubomir, a Nikoletin brat, bio je u srednjoj školi koju su pohađali u Beogradu. I, verovali ili ne, moglo je da dođe do situacije da započne ljubavnu vezu sa njom! Bogu hvala, to se nije desilo! A šta da se rodila ljubav između njih dvoje, pa da su se brat i sestra venčali...?

Susret u Zemunu

Manojlovići su devojku, za koju smatraju da je njihova Nikoleta, upoznali sa svim svojim otkrićima, pokazali joj nelogičnu dokumentaciju, brljotine onih koji su hteli da zavaraju trag... Sa Nikoletinom "beogradskom majkom" susreli su se par puta.

Upravo na Nikoletino insistiranje, majka iz Beograda i roditelji iz Sokobanje sreli su se i 1. juna u Zemunu. Manojlovići kažu da je od njih zatraženo da izvrše analizu DNK.
- Neverovatno je da se od nas, koji imamo hrpu papira u rukama, traži da idemo na takvu analizu, a da se onaj ko tvrdi da je rodio dete ne otima da proverom DNK dokaže svoje roditeljstvo! Zamislite, šta bih ja radio kad bi neko upro prstom u moje sinove i rekao da su njegovi!

vrh strane


VEČERNJE NOVOSTI, 21.6.2002.
Nikoleta živi dokaz

SOKOBANJA - Posle grozničave privatne istrage Radojka i Milutin Manojlović tvrde da su ušli u trag svojoj navodno umrloj ćerki Nikoleti i nedavno je čak i ugostili u svom domu u Sokobanji.

Milutin Manojlović kaže da za njih više nema nikakvih sumnji, jer imaju i "živi dokaz" da im je posle rođenja njihovih blizanaca, Ljubomira i Nikolete, 5. maja 1979, koji su dva dana kasnije iz porodilišta bolnice "Narodni front" prebačeni u tadašnju bolnicu za nedonoščad, žensko dete ukradeno.

- Javljeno nam je telegramom 16. maja da je devojčica umrla. U pometnji smo poverovali lekarima. Gledali smo da sačuvamo dečaka – kaže otac. – Kada smo, međutim, u matičnoj službi opštine Savski venac početkom decembra 2001. vadili izvod iz matične knjige rođenih za Ljubomira, na naše iznenadenje došli smo do frapantnog saznanja da je i Nikoleta živa, da je istoga dana, 25. juna 1979, kada i Ljubomir, otpuštena iz bolnice. Dobili smo za nju i izvod iz matične knjige, započeli traganje i našli je.

Potraga u Kruševcu

Manojlovići poseduju papir da im je ćerka, koja je proglašena mrtvom, odneta iz Bolnice za nedonoščad - živa! Sudeći po tom dokumentu, izdatom 3. decembra prošle godine, devojčica nije umrla 16. maja, kako je u ono vreme, u toj istoj bolnici, napisano u potvrdi o njenoj smrti. Naprotiv, ona je, po navodu iz potvrde, 40 dana kasnije otpuštena živa.

Kada su počeli da upoređuju brojke iz raspoložive dokumentacije za takvu decu, učinilo im se da su otkrili šifrarnik kojim je bebi-mafija obeležavala gde se koje dete nalazi. Jedna kombinacija brojeva iz prijava rođenja ili smrti, na primer, trebalo je da skriva pozivni telefonski broj grada u kojem se ukradena beba nalazi. Po toj kombinatorici, njihovu devojčicu je trebalo tražiti u Kruševcu.

Nekako u to vreme, javila im se poznanica koja je dobro poznavala dr Aleksandra Marjanovića, lekara Instituta za neonatologiju, koji je 1979. potpisao potvrdu o smrti njihove kćeri. Rekla im je da je oduvek verovala da im je dete živo i da ga treba tražiti upravo u Kruševcu.

Manojlovići su organizovali potragu u gradu pod Bagdalom i došli do podataka o porodici, koja je teško dobila decu. Majka iz te porodice najpre je imala pobačaj, zatim je, zvanično u julu 1979, carskim rezom dobila devojčicu, a avgusta 1980, opet carskim rezom, još jednu devojčicu.

Dalje traganje za tom porodicom dovelo ih je u Beograd. Ispostavilo se da je devojčica, koju su krstili kao Nikoleta, išla u istu srednju školu kao i njihov sin, njen mogući brat-blizanac Ljubomir, koji se tamo školovao dok je bio stipendista Fudbalskog kluba Zemun. Oni su se znali sasvim površno, ali je to bilo dovoljno da sada uspostave drugarski kontakt.

Čudan potpis

Tako su Manojlovići vremenom preneli Nikoleti svoje pretpostavke i savetovali joj da potraži svoje podatke u matičnim knjigama u Kruševcu.

Marta ove godine, kada se Nikoleta obrela sa svojom sestrom iz beogradske porodice u Kruševcu, posetila je matičnu službu, gde joj je rečeno da može da dobije i krštenicu, ali da ne može da vidi matičnu knjigu, bez obzira što je punoletna i što je ta knjiga javni dokument. Službenik joj je posebno naglasio da se, u slučaju usvojenja, knjige ne daju na uvid. Potom je otišla u srednju školu, gde je zatražila da vidi podatke za sebe i svoju "beogradsku sestru".

- U Nikoletinoj krštenici pisalo je da joj je otac rođen 1957, a majka 1956. godine, što nije tačno – kaže Milutin Manojlović. – U sestrinoj krštenici bili su tačni podaci (otac 1948, majka 1960.), s tim što je u toj krštenici navedeno i da je otac rođen u Ratkovcu kod Orahovca, a majka u Kruševcu, dok u Nikoletinoj krštenici tih podataka nema.

U međuvremenu su se i Manojlovići potrudili da dobiju nešto dokumentacije iz Istorijskog arhiva u Kruševcu. Na prijavi rođenja Nikolete potpis majke se drastično razlikuje od njenog potpisa na prijavi za drugo dete. Pored toga, za Nikoletu ne postoji, a za sestru postoji matični broj.

- U prijavi rođenja Nikolete navedeni su datumi i mesto rođenja roditelja, oba u Kruševcu, što je netačno, a u krštenici tih podataka nema – predočava Milutin Manojlović. – U prijavi piše da roditelji stanuju u Kruševcu, bez adrese, a u krštenici je navedena i tačna adresa.

Ogrlica na dar

Manojlovići veruju da je prvo sačinjena originalna prijava rođenja i da je iz nje uneta u krštenicu adresa roditelja. Onda je, po njima, originalna prijava uništena i nedavno je napravljen falsifikat, u kojem adrese više nema, ali postoji falsifikovan potpis majke.

Videvši sve to, Nikoleta je odlučila da za Uskrs dođe u Sokobanju, da bude krštena, i da sa Ljubomirom, kao bratom – blizancem, proslavi zajednički rođendan. Desetak dana kasnije, pošto je "beogradskoj majci" već saopštila da ozbiljno sumnja u svoje poreklo i da je bila u Sokobanji, Nikoleta je s majkom ponovo otišla u Kruševac. Dobile su službena dokumenta, ali bez uvida u matičnu knjigu rođenih. Na povratku je Nikoleta tražila da zajedno svrate u Sokobanju, što je majka odbila.

"Beogradska majka" i "sokobanjski roditelji" su se, na Nikoletino insistiranje, sreli 20. maja. Manojlovići kažu da su na taj susret došli sa mnogo papira i podataka, a da "beogradska majka" nije imala ništa od toga. Navodno je pričala da je u porodilište dovedena dve nedelje ranije, da se porođaja ne seća, jer je bila pod narkozom, i da ne zna kada su joj doneli dete, jer je "tri dana bila uspavana".

U razgovoru je rekla za Nikoletu: "Mi smo je lepo čuvali", a na primedbu da u kruševačkoj bolnici nema podataka o porođaju, uzvratila je: "A šta će biti sa doktorima?" Kada je rečeno da su brat i sestra možda mogli da se zaljube jedno u drugo, odgovorila je: "Sada se znaju, pa neće!"

Nekoliko dana kasnije, Nikoleta je, sa sestrom i drugaricom, opet boravila u Sokobanji. "Beogradskoj majci" je rekla da "ide da se navikava". Nekoliko dana kasnije, kada se vratila i pokazala ogrlicu koju su Manojlovići namenili ćerki još kada je rođena, majka u Beogradu je rekla: "Možda si malo poranila da primiš poklon, ako nisi baš sasvim sigurna".

Strah

Na Nikoletino insistiranje, majka iz Beograda i roditelji iz Sokobanje ponovo su se sreli 1. juna u Zemunu. Manojlovići kažu da posle toga imaju nepobitne dokaze da ta žena sasvim sigurno nije rodila Nikoletu. - Uveren sam da se ta žena plaši "doktorske mafije" i da ima zbog čega da se plaši – kaže Milutin Manojlović.

Izvinjenje

Institut za neonatologiju izdao je, u međuvremenu, saopštenje u kojem tvrdi da je potvrda, po kojoj je devojčica Manojlovića otpuštena živa i zdrava, izdata greškom. Navodno je nadležna službenica, u bučnoj atmosferi koju su pred šalterom napravili Manojlovići, umesto podataka za žensko unela podatke za njihovo muško dete. Službenica je suspendovana, a Institut se izvinio Manojlovićima zbog grube greške. Međutim, Manojlovići nisu mirovali...

vrh strane


VEČERNJE NOVOSTI, 19.6.2002.
Kćeri naša, ti si živa!

SOKOBANJA - Sklapa se mozaik događaja od pre 23 godine u Specijalnoj bolnici za nedonoščad u Beogradu kada je pod misterioznim okolnostima posle rođenja blizanaca, brata i sestre, devojčica proglašena mrtvom.

Radojka i Milutin Manojlović iz Sokobanje tvrde da im je ćerka Nikoleta, živa i zdrava, ukradenai da su je sada oni i brat blizanac Ljubomir, posle upornog traganja, pronašli. Isto tako, tvrde roditelji, pošto su sakupili svu dokumentaciju za živu ćerku i najzad se sreli sa njom, na svetlost dana izbijaju dugo skrivane mahinacije lekara i medicinskog osoblja bolnice, ali i najbliže rodbine Manojlovića, čime će se izgleda pozabaviti i nadležni pravosudni organi.

- Mi smo tražili i našli svoje dete, koje nam je bilo ukradeno po rođenju, ali na tome nismo stali. Podneli smo krivičnu prijavu protiv ljudi za koje s razlogom verujemo da su organizovali i sproveli krađu. Što se nas tiče, problem je rešen i mi dete imamo - tvrdi Milutin Manojlović. - Ali, javilo nam se mnogo drugih porodica kojima se dogodilo nešto slično. Zato pozivamo državu da to shvati ozbiljno i uđe u obračun sa bebi-mafijom, koja je organizovano krala novorođenčad u porodilištima Srbije.

A 5. maja ove godine, devojka koju Manojlovići smatraju svojom Nikoletom, u Sokobanji je proslavila rođendan, zajedno sa Ljubomirom Manojlovićem, koji bi trebalo da joj je brat-blizanac, pet minuta stariji od nje.

Poseban ton tom događaju dala je Nikoletina zvanična sestra iz beogradske porodice, godinu dana mlađa, koja je došla s njom u Sokobanju i krstila se istog dana! Razume se, ona nije menjala ni ime ni porodicu.
Sa Nikoletom i njenom "beogradskom" sestrom, u Sokobanji je boravila i njihova zajednička drugarica. Ona je pratila krštenje i slavlje u kući Manojlovića, koje je prevazilazilo običnu rođendansku svetkovinu.

U Nikoletinoj beogradskoj porodici znaju šta se poslednjih meseci sa njom događalo. Zvanična majka iz Beograda se, na insistiranje Nikolete, dva puta sastala sa porodicom Manojlović iz Sokobanje, ali o tome ne želi da govori.

Novinarima je predočila da ne želi da daje bilo kakve izjave, uz konstataciju da od svega toga nema ništa. Milutin Manojlović neprestano ističe da jedva čeka da ga neko tuži zbog potrage za ćerkom.

- To je, na žalost, jedini način da naše pravosuđe pocne da se bavi ovim problemom. Podneo sam krivičnu prijavu još pre šest meseci i do danas nemam odgovor. Tužilac traži da dođem kod njega s Nikoletom, a ja znam šta to znači. Pokušaće da mi daju dete, koje sam ja već dobio, i da tu stave tačku. A šta je sa onima zbog kojih sam ja čekao 23 godine da to dete vidim, da ga pomilujem? Šta je sa onima koji su unesrećili mnoge druge porodice u Srbiji?

Tu
žio i majku

Tužili smo i bolnicu i lekare i medicinsko osoblje, ali i moju majku Darinku i polusestru Zorku, jer smo došli do podataka i saznanja da su sve do izlaska naših blizanaca iz bolnice stalno obilazile decu, da su bile u dosluhu sa lekarima - tvrdi Milutin Manojlović.

vrh strane


VEČERNJE NOVOSTI, 18.6.2002.
Beba milion maraka

SOKOBANJA - Da li su sedamdesetih i osamdesetih godina lekari u porodilištima krali i preprodavali bebe koje su pre toga proglašavane mrtvim? Da li se i dan-danas na ginekološko-akušerskim klinikama odvija ovaj "biznis" u kome učestvuju ljudi u belim mantilima?

Mnogi od roditelja, kojima do sada crv sumnje nije dozvoljavao da prihvate zvaničnu verziju smrti svojih beba, i posle nekoliko decenija pokušavaju da dokažu da su im deca živa. Ali, kod drugih roditelja.

U Sokobanji, u domu porodice Radojke i Milutina Manojlovića, okupilo se petnaestak porodica koje povezuje zajednička sudbina - majke su na porođaju na misteriozan način ostale bez tek rođene dece. Okupili su se: Ljiljana i Jovica Vučković, Milka i Pavle Knežević, Dragica i Branislav Dudić, Ljiljana i Dragutin Veličković, Olivera i Saša Bogojević, Renata i Miroslav Svilar i Olivera Nešić, Mirjana Gajić, Danijela i Zoran Cvetković, Ljiljana i Predrag Petrović. Svi oni veruju da njihova deca nisu umrla, kako su im to lekari saopštili, vec da su za debele pare data u neke druge porodice.

- Radi se o velikom projektu krađe dece u koji su uključeni lekari - kaže Milutin Manojlović. - Cilj ovih naših okupljanja je da sve porodice koje se nalaze u istoj situaciji, a takvih je u Srbiji na desetine, saznaju kako treba da tragaju za svojom decom.

Svi oni pokazuju da na određenim dokumentima stoje neki podaci, a pri ponovnom njihovom dobijanju gubi im se svaki trag. - Lekari koji su učestvovali u projektu krađe dece, uz drugo medicinsko osoblje i poverljive ljude iz matičnih službi opština, pravili su i internu dokumentaciju, koja je kasnije volšebno nestajala - ističe Manojlović. - Ovo što sada izbija na videlo, samo potvrđuje našu sumnju.

Sve ove roditeljske sumnje biće stavljene na papir i dostavljene Republičkom javnom tužilaštvu. Kako je moglo da se čuje na sastanku u Sokobanji, cena jednog ukradenog deteta kreće se od 250.000 do 2,5 miliona maraka. Veliki broj naše dece prodat je u Zapadnoj Evropi i Americi, dok ženske bebe završavaju u albanskim porodicama.

Istraživala sam šta se desilo sa mojom navodno umrlom sestrom bliznakinjom - kaže magistar ekonomskih nauka Snežana Knežević iz Beograda. - Sigurna sam da je ona živa, a to ću i dokazati. Saša i Olivera Bogojević sumnjaju da im je dete ukradeno 1993. Olivera je rodila blizance muškarce, a bebe su prebačene na Institut za neonatologiju. Ubrzo im je javljeno da je jedna beba umrla...

Pronašli
ćerku

Radojka i Milutin Manojlović iz Sokobanje imali su sreće da pronađu svoju ćerku Nikoletu, jednu od blizanaca koji su rođeni u GAK "Narodni front" i, zbog male kilaže, prebačeni na Institut za neonatologiju.
Posle 11 dana rečeno im je da je ćerka naprasno preminula, a da se sin oporavio. Kada su nedavno uzeli sinovljevu krštenicu iz opštine, Manojlovići su otkrili da im je ćerka zvanicno živa.

Zatražili su istoriju bolesti svoje ćerke iz Instituta i dobili dva različita dokumenta - jedan po kojem je Nikoleta umrla 16. maja, dok je po drugom otpuštena iz bolnice 25. maja 1979. Nedavno su Manojlovići u svom domu u Sokobanji ugostili Nikoletu, koja se sa rođenim bratom Ljubomirom videla posle 23 godine.

vrh strane


VEČERNJE NOVOSTI, 10.6.2002.
Deca oteta, a kažu umrla

SOKOBANJA - Desetak porodica, koje smatraju da im tek rođena deca svojevremeno nisu umrla, kako su im to lekari tvrdili, već su u dobro organizovanom lancu prodata drugome, okupilo se za vikend u Sokobanji, u kući porodice Manojlović, koja tvrdi da je pronašla svoju navodno umrlu ćerku Nikoletu posle dvadesetak godina.

Okupili su se, kako kažu, da pomognu jedni drugima i raskrinkaju ovaj organizovani lanac prodaje tek rođene dece koji vuče koren, po njima, još iz sedamdesetih godina i u koji su upleteni gotovo isti ljudi iz zdravstva i opštinskih birokratija. Zato su rešili da podignu zajedničku tužbu.

Pored Manojlovića iz Sokobanje, Pešića iz Niša, Milenkovića iz Babušnice, Danice Dimitrijević iz Beograda, Sofijanke Milivojević iz Aleksinca, Slavoljuba Milenkovića iz Trnjana, Ivanovića iz Prokuplja, Radišića iz Obrenovca, Stane Čorbić iz okoline Kraljeva i još nekih koji nisu želeli da im se objave imena, kojima je "oduzeto" po jedno dete, prisutni su bili i Časlav i Biljana Momirović iz Prokuplja kojima su, kako tvrde, na ovaj način nestala čak dva muška novoređenčeta. Gotovo svi imaju još neko potpuno zdravo dete.

- Ovo je organizovani kriminal trgovine decom - smatra domaćin ovog skupa Milutin Manojlović. - Postoji ustaljeni sistem, a mozak svega je uvaženi lekarski kadar po mnogim bolnicama u Srbiji, mada se sve po pravilu završava na Neonatologiji u Beogradu, gde se leče prerano rođene bebe i gde je procenat smrtnosti inače veliki.

Tako, po ovim ljudima, "bela mafija" odabira još nerođeno dete, pronalazi kupca i traži nekoga od rodbine da ga uključi u tu rabotu. Dete se rodi, uglavnom ga majka više i ne vidi niti doji, da bi lakše prihvatilo nove roditelje. Za sve vreme neizvesnosti, "potkupljena" rodbina obaveštava porodilju i ostale i priprema ih za navodno neizbežnu smrt. Za tako "umrlo" dete se ne daje ni otpusna lista, ni umrlica, a tek na uporne zahteve, roditelji posle više meseci, pa čak i godina, dobiju rezultat obdukcije bez zavodnog broja protokola, potpisa i sa umrljanim pečatima iz kojih se ništa i ne vidi.

- Stvari počinju da se odmotavaju kada neko od nas krene da prikuplja pojedina dokumenta. Tek tada se hvatamo za glavu, jer se ništa ni sa čim ne slaže. Dete je mrtvo, ali ga nema u knjigama. A dešava se, kao što se desilo i g-di Čorbić, da posle šest godina od navodne smrti dobije poziv da upiše ime detetu, jer treba da pođe u školu - prica Manojlović.

vrh strane


VEČERNJE NOVOSTI, 20.7.2002.
Moje dete, tuđi sin

NIŠ - Od ovakve priče čoveka zaboli glava. Dođe mu i da zaplače. Priča majka svoju potresnu priču i tvrdi da će pravda doći po svoje.

Grana Štefan (40), jedna od 300 majki koja ne veruje u zvaničnu verziju smrti svojih beba, tvrdi da je pronašla dečaka za koga smatra da je njen sin koji je pre 15 godina navodno umro po rođenju u niškom porodilištu. Već četiri godine krišom osmatra dečaka u Nišu, za koga kaže da liči kao "jaje jajetu" svojoj bliznakinji, njenoj kćerki Mariji.

Bilo je normalno

- Srce mi kaže da mu priđem, ali razum preovladava. Gledam ga, ustežem se, duša boli, plačem, ali ne smem da mu priđem. A gledam svoje dete – kaže Grana.
Nesrećna majka ne samo da sumnja već je i podnela privatnu tužbu protiv bolničkog osoblja Ginekološko-akušerske klinike u Nišu, tražeći od policije i pravosuđa da konačno započnu istragu o svemu što joj se dogodilo 1987. godine.

Ova priča o teškoj životnoj sudbini počinje maja 1987. godine kada se trudna Grana Štefan radovala svojim budućim bebama blizancima. I 11. maja se porodila u porodilištu u Nišu. Na svet je donela devojčicu i dečaka, jednojajčane blizance. Granu je porodio doktor, strani državljanin, a bebe su bile dobro, obe su zaplakale...

- Trudnoća normalna, kao i porođaj. Decu odnose u bebi blok i smeštaju ih u inkubator. Doktor, koji ih je pregledao tvrdi da je sa decom sve u redu – priča Grana. – Narednog dana, oko deset sati, u moju sobu dolazi dr Zečević, gleda moju listu i saopštava mi da je muška beba mrtva. Daju mi neke injekcije, uspavljujem se, a kada sam posle toga tražila da vidim telo sinčića rečeno mi je da je već poslato na obdukciju. Posle 40 dana, nezadovoljna lekarskim tretmanom, napuštam porodilište sumnjajući u istinitost tvrdnji medicinskog osoblja da je moje dete umrlo.

Prolazile su, potom, duge i teške godine. Grana se nikada nije pomirila sa tvrdnjama lekara. Kada je odlazila u crkvu, nikada za svog sina nije palila sveću kao za mrtvu osobu. Neutešno majčino srce je govorilo da je njen sin živ i zdrav, ali kod druge porodice.

Naravno, nisu samo osećaji preovladali nad razumom. Splet raznih okolnosti i situacija još više je uvećavao Granine sumnje. Nekih šest meseci od porođaja, dok je u njenom naselju šetala svoju žensku bebu, slučajno se srela sa lekarom koji je porodio.

Slu
čajan susret

- Ja sam vas porodio, da li me se sećate, pitao me je. Kako da ga se ne sećam - kaže Grana. - A zatim je pitao gde mi je drugo dete? Kada sam mu odgovorila da je muški blizanac umro, doktor je prvo zanemeo, a zatim rekao da je to nemoguće! Uz konstataciju da on sigurno zna da je dete živo, obećao mi je da će celu situaciju da ispita. Znam da je "kopao" i kada je došao blizu kraja, otkriven je, a odmah posle toga morao je da se vrati u svoju zemlju. Iz porodilišta je dobio takvu pismenu preporuku da je morao odmah da napusti i Niš i Jugoslaviju.

Koincidencija ili prvi konkretni trag detetu koje je navodno umrlo u porodilištu? Grana Štefan retko da je mogla da spava mirno. Svake noći je sanjala svog sinčića. A posle susreta sa lekarom koji je porodio, doživela je još jedan šok.

Odvela je svoju šestomesečnu devojčicu u niški Dom zdravlja, na obavezno snimanje kukova, i bila je dočekana pitanjem dr Momčilovića "Ženo, zašto ste ponovo doneli svog sina, pa juče ste bili!"- Objasnila sam da je to moja kćerkica, čak sam je i raspovila, ali je doktor bio ubeđen da je predhodnog dana video isto dete, ali muško - priča Grana. - Obećao mi je da ponovo navratim, a posle dve nedelje samo mi je rekao da "ne zna ništa o tom slučaju!". Pretpostavljam da je zabunu izazvao brat blizanac moje Marije, koga je neko drugi doneo na pregled dan ranije.

Pratila je potom Grana Štefan veliku aferu sa sumnjivim umiranjem beba u niškom porodilištu 1997. godine, a zatim i ovu poslednju, iniciranu posle tvrdnje porodice Manojlović iz Sokobanje da su pronašli devojku za koju smatraju da im je kćerka Nikoleta, navodno umrla po rođenju pre 23 godine.

Potom je krenula u potragu za papirima svog navodno mrtvog sina. Smatrajući da kao majka ima pravo da dobije kompletnu dokumentaciju o svom sinu, Grana se obrela u niškom porodilištu, ali joj je rečeno da ne mogu da joj daju papire, jer je prošlo dosta vremena, kao i da toliko dugo ne čuvaju arhivu. Uputili su je i na pisarnicu Kliničkog centra, ali nisu hteli da joj prime zahtev.

Zato se uputila do Istorijskog arhiva u Nišu, gde je izdata potvrda, crno na belo, da Ginekološko-akušerska klinika raspolaže arhivom medicinske dokumentacije od 1954. do 1996. godine!

Hod po mukama

- Ponovo odlazim u porodilište, a načelnica dečjeg bloka me pita kakav je to moj zahtev, koji je identičan sa drugim, koji su se tih dana podnosili drugi sumnjičavi roditelji – kaže Grana. – Iznervirana, počela sam da plačem, a onda je pozvana neka sestra iz kartoteke koju su pitali da li imaju dokumentaciju iz 1987. godine. Ona, zbunjena, konstatovala je da je kao bila poplava, pa mora tek da proveri. Sa tom sestrom odlazim do prijavnice, gde mi pokazuje neku svesku i konstatuje "a evo, 1987. godine, dođite za neki dan...". Naravno, ponovo odlazim, a načelnica mi pokazuje tri dokumenta, od kojih dva nisam dobro videla. Pitala me je da li je na jednom moj potpis, ali kada sam odgovorila negativno, brecnula se i rekla da mora da ode do pravne službe, a potom mi je poručeno da papire ne mogu da dobijem, jer je sestra iz kartoteke na odmoru. Zatražila sam da mi dokumentaciju pošalju poštom, ali i upozorila da dobro porazmisle šta ce napisati, jer ja imam život sina kao dokaz! Do ovih dana, obećanu dokumentaciju o mom navodno mrtvom sinu nisam dobila.

Grana očekuje i da će istraga po njenoj prijavi dati uskoro prve rezultate. Moraće da sačeka poteze države, verujući da će nadležni najzad shvatiti da mnogobrojne majke ne sumnjiče napamet, niti ih neko nagovara da krenu u istragu o svojoj deci, baš kao što su pokušali da je ubede u niškom porodilištu, pitanjem "a ko stoji iza vas?"

- Imamo pravo da saznamo istinu o svom detetu i to niko ne može da mi ospori. Nije nam namera da blatimo zdravstvene ustanove, kao što nam prebacuju – konstatuje Grana. A ćerka Marija jedva čeka da zvanično upozna brata blizanca i da, kako kaže, ispuni prazninu koju godinama oseća za njim.

Trag na papiru

Grana Štefan tvrdi da zna kod kojih se roditelja nalazi dečak, za koga ona smatra da je njen "umrli sin". Prvi put ga je videla 1998. godine u Nišu. Ime žene koja je sada "majka" njenom sinu dobila je na volšeban način. U rukama je imala papir sa imenom i prezimenom te osobe, koji je dobila od jedne žene... O drugim detaljima, Grana, za sada ne može da priča.

Obdukcija

U svojoj privatnoj tužbi Grana Štefan navodi da je obdukcioni nalaz dobila godinu dana posle porođaja, sa datumom 23. jun 1987. godina, bez potpisa obducenta i njegovog faksimila, bez pečata. Ovaj čudnovati papir Grana je, kako tvrdi, dobila od istog lekara koji je njenu decu pregledao u porođajnoj sali.

300 porodica

Šalteri matičnih službi skupština opština i porodilišta u našoj zemlji bili su poslednjih par nedelja pod opsadom roditelja koji sumnjaju u zvanične smrti svojih beba. Oko 300 porodica iz Beograda, Niša, Aleksinca, Prokuplja, Kraljeva, Kruševca, Kragujevca, Pančeva, Zrenjanina i drugih gradova zakucali su na vrata matičara ali i Ginekološko-akušerskih klinika da zatraži istinu o svojoj deci, koja su po rođenju navodno naprasno umrla.

Njihove zajednicke sumnje pospešuju kontradiktorni dokumenti, neprobojni zid ćutanja, ali i hvatanje za glavu administratora u matičnim službama i porodilištima kada se pojave sa zahtevom da im se izdaju dokumenti za svoju navodno umrlu decu. Mnogi se nazivaju čak i ludacima, paranoicima, a obavezna su pitanja u stilu "šta ce vam ti papiri posle toliko godina?!"

vrh strane


VEČERNJE NOVOSTI, 17.7.2002.
Istinu traži 300 porodica

NIŠ - Šalteri mnogih matičnih službi i porodilišta bili su poslednjih nekoliko nedelja pod opsadom roditelja, koji sumnjaju u zvaničnu smrt svojih beba.

Oko 300 porodica iz Beograda, Niša, Aleksinca, Prokuplja, Kraljeva, Kruševca, Kragujevca, Pančeva, Zrenjanina i drugih gradova zakucali su na vrata matičara, ali i ginekološko-akušerskih klinika, da zatraže istinu o svojoj deci, koja su po rođenju navodno naprasno umrla.

Za tako "umrlo" dete ne daje se ni otpusna lista, ni umrlica, a tek na uporne zahteve, roditelji posle više meseci, pa čak i godina, dobiju rezultat obdukcije bez zavodnog broja protokola, potpisa i sa umrljanim pečatima iz kojih se ništa i ne vidi.

- Početkom ovog meseca obratila sam se matičnoj službi SO Sokobanja zahtevom da mi se izda krštenica za moje muško dete, rođeno 1979. godine u ovom mestu, a naprasno umrlo u niškom porodilištu. Matičarka Milena mi je rekla da dete nije zavedeno kao rođeno, ali da imaju rešenje kojim je njena služba obaveštena o smrti mog deteta. Kada sam zatražila taj dokument, dobila sam začuđujuci odgovor da se taj papir nalazi u sokobanjskoj policiji - kaže Katarina Živković iz Zrenjanina. - U prostorijama OUP primio me komandir. Zatim se pojavio neki njegov kolega koji se nije predstavio, ali me dobronamerno savetovao da ne nasedam na priče nekih "baba vračara" i da se ne služim brojkama, šiframa kojima Milutin Manojlović iz Sokobanje pokušava da odredi mesto gde se ukradena deca nalaze.

Jasna Spasojević, komercijalista u kragujevackoj "Zastavi", nedavno je doživela šok kada je u SO Kragujevac zatražila izvod iz matične knjige rođenih za dete koje je navodno umrlo 16.maja 1958. godine, odmah po rođenju.

- Matičari su pokušali da pronađu dokument koji potvrđuje rođenje mog deteta, a nije bilo ni jednog papira koji dokazuje da je ono umrlo - predočava Spasojevićeva. - Potom su mi izdali uverenje da mog sina nema ni medu živima, ni medu mrtvima, a po opštinskim knjigama nisam se ni porodila.

Roditelji su napisali tužbe opštinskim tužilaštvima i policiji. Istovremeno, sve tužbe su poslate i SUP Beograd i Drugom opštinskom tužilaštvu, gde se već sedam meseci vodi istraga po tužbi Milutina Manojlovića iz Sokobanje, koji tvrdi da je pronašao devojku za koju smatra da je njegova ćerka Nikoleta, koja je pre 23 godine "umrla" u Zavodu za prevremeno rođenu decu.

Pomo
ć Nikoleti

Pozivam "papirnatog oca" moje Nikolete da konačno prihvati njen predlog i izvrši test DNK - kaže Milutin Manojlović. - To treba da uradi kako bi se pomoglo Nikoleti, koja proživljava strašne traume i kako bi joj se konačno na najprovereniji način dokazalo ko su joj pravi roditelji. Mi naše dokaze imamo.

vrh strane


   

VEČERNJE NOVOSTI, 1.7.2002.
Sumnja sumnju stiže

SOKOBANJA - Dom Radojke i Milutina Manojlovića i proteklog vikenda bio je pretesan da ugosti sve roditelje koji sumnjaju u zvanične verzije o smrti svoje dece. Na novom, trećem sastanku kod Manojlovića, koji tvrde da su posle 23 godine pronašli devojku za koju smatraju da je njihova ćerka, koja je "umrla" po rođenju, okupilo se dvadeset porodica kojima je zajednička tužna sudbina da su izgubili svoje bebe u porodilištima pod nerazjašnjenim okolnostima.

Svoje sumnje da su im bebe po rođenju ukradene ovog puta izrazili su Jasna Spasojević i Milka i Živko Agatonović iz Kragujevca, Beograđani Nada i Dragoljub Malović, Vida i Miroslav Gajić, Danijela i Radmilo Stojanović, Milena i Nenad Janković, Mirjana i Vlada Nokmed, Snežana i Stojan Vukmirović, Stana i Đorde Nikolić, Slađana i Stevan Pantić, kao i ćerka Mirjane i Mladena Milanovića.

Sokobanjskom skupu prisustvovali su i Jasmina i Radovan Todorović iz Prištine, Radojka i Zoran Delibašić iz Kosovske Mitrovice, Mirjana i Jovica Ilić iz Požarevca, Jelka i Drago iz Vrbasa, Katarina Živković iz Zrenjanina, Zaga i Časlav Janković i Vukica i Aleksandar Stanković iz Niša, Svetlana iz okoline Aleksinca i Nišlijka koja je želela da ostane anonimna.

Svi oni su konstatovali da niko nema prava da im ospori da sumnjaju i da traže istinu o svojoj navodno umrloj deci, ukazujuci da nikada ne bi ni pomislili da je neko ukrao njihove bebe da se za to nisu "potrudili" sami lekari u porodilištima, ali i opštinske administracije. Njihova deca su, kako su predočili, na misteriozan način umirala, a nikom od roditelja nije dozvoljeno da potom vide bebe. Posebne priče su izdavanje obavezne dokumentacije, počev od otpusne liste do obdukcionog nalaza, koji majke nisu dobijale ili su do njih ipak dolazile posle silnih muka.

- Trebalo je doživeti odlazak u beogradski Institut za neonatologiju, kod pomoćnika direktora za pravne i opšte poslove Vidosava Jovanovića. Kada sam predala zahtev za dokumentaciju za mog navodno umrlog brata, ispred njegovog ofisa je bilo još tridesetak ljudi koji su tražili isto - istakla je Slavica Milanović iz Beograda, koja traga za bratom koji je navodno naprasno umro posle porođaja njene majke Mirjane 1975. godine. - Jovanović me je potom pozvao telefonom i rekao da odem po papire, a u kancelariji je počeo da viče kako će se obesiti sa svim tim zahtevima. Rekao mi je da nemam prava da tražim dokumentaciju i da mi je potreban sudski nalog.

Pojedini roditelji otvorili su i dilemu kako da se ponašaju ako, eventualno, saznaju gde se nalazi njihovo navodno umrlo, pa ukradeno dete.
- Majku ne treba pitati kako joj je kada posle 25 godina, slučajno, na jednom velikom skupu prepozna svog sina blizanca, koji je navodno preminuo posle rođenja - istakla je S. V. iz okoline Pančeva. - Kako mu prići, šta reci? Tako nešto sam nedavno doživela i sigurna sam da je taj mladić moj sin, jer imam mnogo dokaza.

Sve ove porodice pridružice se svojim potpisima zajedničkoj tužbi, koja će biti dostavljena Republičkom javnom tužilaštvu.

- Javno pozivam sve institucije u ovoj zemlji da najzad počnu da rade po mojoj tužbi i da nalože analizu DNK devojke za koju tvrdimo da je naša ćerka Nikoleta, i njenih "papirnatih" roditelja iz Beograda - poručuje Milutin Manojlović. - Posle toga, neka me tuže ako nisam u pravu.

Hvala Nikoleti

Moramo ovako javno da se zahvalimo Nikoleti, devojci koja je 23 godine živela sa drugim imenom, a tek nedavno je saznala da su joj pravi roditelji Radojka i Milutin Manojlović iz Sokobanje - kaže magistar Snežana Knežević, asistent na beogradskom Univerzitetu. - Svesni smo trauma koje je doživela, ali ona mora da shvati da je upravo svojim slučajem i javnim objavljivanjem fotografija pomogla mnogim porodicama. Pomogla je i meni da posle toliko traganja sklopim mozaik i uđem u trag svojoj navodno umrloj sestri bliznakinji.

vrh strane


VEČERNJE NOVOSTI, 30.9.11.2002.
Pronašli "papirnate" roditelje

NIŠ - Nisu Radojka i Milutin Manojlović iz Sokobanje jedini koji su pronašli devojku za koju tvrde da je njihova ćerka Nikoleta, navodno umrla pre 23 godine u Institutu za neonatalogiju u Beogradu. Posle podizanja velike prašine zbog sumnje 300 porodica, koji veruju da njihova deca nisu mrtva već da su im oduzeta odmah posle rođenja u porodilištu i prodata drugim ljudima, sve je veći broj roditelja koji tvrde da znaju gde su njihova "nestala" deca.

U grozničavim, privatnim istragama, mnogi od njih su ušli u trag deci, koje se godinama nalaze kod "papirnatih" roditelja, a sada očekuju da nadležni smognu snage i hrabrosti i konačno raskrinkaju i pred lice pravde izvedu mafijaše koji trguju bebama. A njihov lanac seže od zdravstvenih radnika, preko matičnih službi, pa i do organa MUP, koji svojim papirima pokrivaju ovu bezocnu trgovinu bebama.

Crv sumnje

Biljani i Časlavu Momiroviću iz Džigolja iz Prokuplja, kojima je čak umrlo "troje dece", do sada su "vaskrsla" dva. Jedan sin se nalazi, kako tvrde, u selu Dobrujevac, a oni su već odlazili kod navodnih roditelja ovog deteta.

- Crv sumnje nas je nagrizao. A uvek ima onih koji znaju više. Tako smo saznali da postoji jedan mali koji je usvojen. To ne krije ta porodica, ali da po vremenu rađanja i po liku na majku, sve odgovara našem pravom sinu. Odem, krijući se, da ga vidim - uveren je Časlav Momirović. - I jeste, nema mnogo razmišljanja. Ali, ta porodica priča sasvim neku drugu priču, krije nešto. Ne dozvoljavaju da se uradi analiza krvi. Da se vidi da li sam ja otac. Nisam toliko neuk da ne znam da je krv uvek ista, da to nema veze sa pubertetom i drugim pričama. Ali, polako, pravda uvek na kraju mora da pobedi.

Drugo "umrlo" dete Momirovića je u Prokuplju, a do prave istine o svom detetu došli su i Nenad i Slavica Ivanović iz Stare Božurne kod Prokuplja. Slavica se porodila 15. juna 1987. godine, sin 2.500 grama, a navodno je umro posle sedam dana.

Pronašla sina

- To dete je i dan danas živo i nalazi se u jednoj porodici u selu Lipovac kod Niša - tvrde Ivanovići. - Nije zavedeno ni kao živo, ni kao mrtvo. Što je "najčudnije", dete nema zdravstveni karton, jer ga leči kucni lekar.

I Olgica Trajkovski iz Pančeva je uspela da pronađe svoje dete, kao i Stana i Ivica Milojević iz Mogova kod Alesinca. I Nišlijka Grana Štefan, jedna od 300 majki koja ne veruje u zvaničnu verziju smrti svojih beba, tvrdi da je pronašla dečaka za koga smatra da je njen sin koji je pre 15 godina navodno umro po rođenju u niškom porodilištu. Već četiri godine krišom osmatra dečaka u Nišu, za koga kaže da liči kao "jaje jajetu", svojoj bliznakinji, njenoj kćerki Mariji. Porodica Štefan je još pre četiri godine slučajno preško Nišlijke koja se svojevremeno na moru srela sa osobom koja je "usvojila" njihovo dete, saznala sve o svom sinu blizancu. Majka koja ga je usvojila hvalila se da su "dobili dete, muškog blizanca, od roditelja koji već imaju sina".

- Živ je i zdrav, ide u Osnovnu školu "Vožd Karađorđe" u Nišu, neverovatno liči na sestru Mariju a dobio je, kakve li slučajnosti, baš i ime koje smo suprug Dragan i ja mislili da mu damo - tvrdi Grana Štefan.

Falsifikovan potpis

- Čekala sam ga jednog dana ispred zgrade i bila šokirana koliko je "isti kao i sestra". Primetio me je i uporno gledao sve dok se nisam udaljila - kaže Grana Štefan. - Kasnije smo videli i papir u jednom porodilištu u Beogradu (fotokopiju ćemo dostaviti sudu), na kojem stoji falsifikovani potpis kojim navodno roditelj Dragan Štefan iz Niša "daje saglasnost da njegovo muško dete bude usvojeno od strane tih i tih lica"(?!)

Konkretna imena

Sumnjičavi roditelji u svojim tužbama su naveli i konkretna imena pojedinih babica i lekara, za koje smatraju da su umešani u "trgovinu" bebama u porodilištu.

vrh strane


VEČERNJE NOVOSTI, 27.9.2002.
Muka velika, a istina kasni

NIŠ - Posle dostavljanja objedinjenih krivičnih prijava stotinak roditelja iz Niša i drugih mesta jugoistočne Srbije opštinskom javnom tužiocu u Nišu, koji sumnjaju da su im novorođena deca oteta, uveliko se radi na slučajevima nestalih beba iz niškog porodilišta.

Krivična prijava je prosleđena tužiocu nakon što se nekoliko desetina roditelja prošle nedelje okupilo na protestu ispred Opštinskog suda u Nišu, kada ih je primio čelnik sudskog istražnog odeljenja i predmet prosledio tužiocu.
Oglasio se i Aleksandar Petković, opštinski javni tužilac, koji je predočio da su roditelji, čija su novorođena deca nestala, OJT u Nišu i drugim tužilaštvima na području Srbije, od 1. jula do 26. septembra podneli 12 krivičnih prijava protiv radnika Ginekološko-akušerske klinike u Nišu.

- U nekim slučajevima krivične prijave su odbijene jer prikupljena dokumentacija ne ukazuje na postojanje krivičnih dela oduzimanja maloletnika i promene porodičnog stanja, o čemu smo obavestili podnosioce krivičnih prijava - predočio je Aleksandar Petković. - Radi se slučajevima navodnog oduzimanja dece od 1956. do 1999. godine.
U niškom OJT ističu da, iako su nastupili svi rokovi koji ukazuju na zastarelost gonjenja, rad na ovim predmetima se nastavlja u prekrivičnom postupku zbog pojačanog interesovanja javnosti.

- Opravdano se sumnja i da su tešku situaciju ovih roditelja iskoristila pojedina lica koja su im, predstavljajući se kao vidari, pružila informacije da navodno znaju gde se nalaze njihova deca i da su živa. Na to ukazuje i podatak da su sve prijave pisane po istom obrazcu - istakao je Petković.
Ovakva ocena Opštinskog javnog tužilaštva je dočekana na "nož" kod sumnjičavih roditelja, koji tvrde da neko uporno pokušava da preokrene tezu u ovoj aferi, i umesto da pronađe aktere krađa beba, sada hoće da dokaže kako su "izmanipulisani".

- Mene su još u niškom porodilištu, kada sam zatražila dokumentaciju za mog navodno umrlog sina, pitali "ko stoji iza mene" - kaže Grana Štefan iz Niša. - Pokušavaju da nas ubede da smo ludi i paranoični.

Bez obzira što je još pre mesec dana Slaviša Virijević, načelnik kriminalističke službe SUP Niša, javno obelodanio da posle detaljene provere dokumentacije i rada GAK-a u Nišu nisu otkrivene nikakve nepravilnosti, roditelji su ohrabreni onim što su čuli pre dve sedmice u MUP Srbije. Tada im je obećano da njihove sudbine nisu "zastarele" i da nijedna od njih neće ostati nerasvetljena do kraja.

Aleksandar i Vukica Stanković iz Niša navode da su od opštinskog javnog tužioca uporno dobijali obrazloženje da su njihove tužbe neosnovane, tačnije da je došlo do "zastarelosti krivičnog gonjenja".
- Čim je prelistao neke od naših dosijea, istražni sudija je rekao "Bože, ljudi, pa šta ste do sada čekali? Ovo je delo koje se tretira kao zločin!" - kaže Aleksandar Stanković.

Sofijanka i Miodrag Milojević iz Mozgova kod Aleskinca tvrde da su smešne tvrdnje da su im proroci "solili pamet".

- Ako nadležni hoće da dođu do istine, ne treba im mnogo vremena. Uz našu tužbu, priložili smo dva dokumenta - prepis otpusne liste, sa matičnim brojem istorije bolesti 1577, sa eprikrizom "dete muško TM 3100/49 cm, rodeno 22. 05. 1986. godine". Međutim, mi posedujemo otpusnu listu iz 1986. godine, ali sa matičim brojem 03718, sa epirkizom da je dete rođeno, ali i umrlo 23. maja te godine - kaže Sofijanka Milojević. - Kako može da bude čas mrtvo, čcas živo?

Zahtev

Grupa sumnjičavih roditilja tvrdi da za 3. oktobar u 10 sati imaju imaju zakazan prijem kod premijera Srbije Zorana Đindića. Od njega će tražiti da svi državni organi sprovedu detaljnu istragu i konačno izvedu pred lice pravde "trgovce bebama".

vrh strane


VEČERNJE NOVOSTI, 20.9.2002.
Patnja ne zastareva

NIŠ - Sudeći po dokumentaciji koju dobijaju iz porodilišta i matičnih službi skupština opština, njihova deca nisu ni živa ni mrtva.Papiri su kontradiktorni i aljkavi što je mnogim roditeljima, čija su deca umrla pod misterioznim okolnostima u porodilištima, dokaz više za sumnje da su živa i ukradena.

- Da smo svojevremeno, kada nam je saopšteno da je dete preminulo, dobili sve potrebne papire i da su nam dozvolili da vidimo telo bebe i sahranimo ga, ništa ne bi bilo sumnjivo - kaže Miodrag Milojević iz Mozgova.

- Sada, kada je pukla afera, upravo nedostatak dokumentacije mnogima daje za pravo da traže istinu o svom detetu.
Opštinskom javnom tužiocu u Nišu Aleksandru Petkoviću dostavljena je objedinjena krivična prijava stotinak roditelja iz Niša i drugih mesta jugoistočne Srbije koji sumnjaju da su im novorođena deca oteta.

Sve ove porodice ubedene su da postoji organizovana trgovina decom, a da je mozak svega lekarski kadar po mnogim bolnicama u Srbiji. Roditelji se čude što država ćuti posle toliko sumnji da već par decenija nesmeteno radi "bebi mafija", koja otkupljuje tek rođenu decu i skupo ih preprodaje.
- Neka neko odgovori zašto su pravljene tolike brljotine sa dokumentacijom o rođenoj pa navodno umrloj deci - kaže Milutin Manojlović iz Sokobanje. - Zašto dražava ne reaguje kada novine mesecima bruje o ovoj aferi.

Manojlović, koji tvrdi da je pronašao devojku za koju smatra da je njegova ćerka Nikoleta, navodno umrla pre 23 godine, ističe da je još pre sedam meseci podneo krivičnu prijavu, ali do danas iz Drugog opštinskog tužilaštva u Beogradu nema odgovora.
- Pokušaćemo na svaki način da ostvarimo svoje pravo, koje nam niko ne može osporiti. Želimo da saznamo istinu o svojoj deci, a ako su zaista mrtva, neko će morati da odgovara i za to što ih mrtvu nikada nismo videli. Ako krivično delo može da zastari, naša patnja ne može. A ni istina - poručuju roditelji.


VEČERNJE NOVOSTI, 23.10.2002.
Patnja do neba velika

KURŠUMLIJA - U selu Krčmaru, nedaleko od Kuršumlije, održan je još jedan u nizu sastanaka porodica sa područja Topličkog okruga koje tragaju za decom, za koju sumnjaju da su kao bebe otete u prokupačkom porodilištu od 1983. do 1991. godine. Sastanak je održan u kući Ljubiše Petrovića koji traga za unukom.

- Iako smo do sada imali bezbroj sastanaka, prvi put smo odlučili da našu muku, koja nas je okupila, iznesemo u javnost. Ranije smo izbegavali da naše nevolje poveravamo drugima i jadali smo se međusobno, ali nas je muka naterala da se organizujemo - priča Ljubiša, objašnjavajući da su topličke porodice, koje tragaju za svojim porodom, svakodnevno u kontaktu.

- Moja kćerka je 24. aprila 2001. godine u prokupačkoj bolnici rodila dvojke, sina i kćerku. Prvo se rodio dečak, pa devojčica - kao da otvara dnevnik bolnih sećanja Ljubiša. - Deca su rođena zdrava i zaplakala su na porođaju, ali se kasnije ispostavilo da nije sve u redu. Prevezena su na Institut za neonatologiju u Beogradu. Međutim, čudno je bilo da majku, odnosno moju kćerku, nisu poslali sa decom, već su je zadržali u Prokuplju.

Kada sam telefonom kontaktirao sa Beogradom, rečeno mi je da su deca dobro, da bi se kasnije, navodno, ispostavilo da su dobila izliv krvi na mozak. Potom su mi ispričali kako su deca dobila temperaturu i da je dečak posle dva dana preminuo. Kada sam zatražio da preuzmem njegovo telo rečeno mi je da to nije moguće i da će mi za dokumentaciju, koja je problematična, trebati od tri do deset hiljada maraka.

Od porodica koje su prisustvovale sastanku bili su i bračni par Biljana (44) i Časlav (47) Momirović, koji tragaju za trojicom sinova. Ističu da je na svakom porođaju, u početku, sve bilo u redu, ali se kasnije ispostavljalo da dete nije živo. Ono što ih najviše brine i nagoni na sumnju je što im nikada nije dozvoljeno da vide leš deteta.

Supružnici Božica (36) i Milosav (40) Milenković iz Babotinca kod Prokuplja izgubili su 1984. godine dečaka u prokupačkom porodilištu.

- Porođaj i trudnoća protekli su u redu, ali kada sam zatražila da mi donesu dete, rečeno mi je da sačekam jer mu je, navodno, potrebna lekarska pomoć. Isto se ponovilo kada je i suprug zatražio da vidi dete, rečeno mu je da nije živo ali mu nisu dali da ga vidi - priča Božica (36).

Na sličan način bez deteta su ostali i Biljana (32) i Nebojša Gopić (35) iz Suve Reke, trenutno nastanjeni u Prokuplju. Posle prvog porođaja 1991. godine koji je protekao u redu u prokupačkom porodilištu, Biljana je plašeći se albanskih lekara odlučila da se ponovo, 1993. godine, porodi u Prokuplju. Iako je, kako kaže, porođaj bio carskim rezom i protekao bez problema, rekli su joj da je dete mrtvo. Na insistiranje nje i njenog supruga da vide telo, rečeno im je da se radi obdukcija, a potom da je spaljeno. Nisu se slagali ni datumi navodne obdukcije, a ni papiri kasnije izdati u opštini i bolnici, što je slučaj i kod ostalih porodica.

Dokumentacija

Od svih porodica u Toplici koje tragaju za decom, za koju sumnjaju da su kao bebe otete u prokupačkom porodilištu, nije zastareo slučaj LJubiše Petrovića koji traga za unukom, rođenim 24. aprila 2001. godine. Kaže da je juče dobio potvrdu Ministarstva zdravlja u kojoj se kaže da je njegova dokumentacija prosleđena nadležnim institucijama.

vrh strane


VEČERNJE NOVOSTI, 6.10.2002.
Gde nam decu "sahraniše"?!

KRUŠEVAC - Da li su zaista naša deca preminula, i ako nisu – gde se sada nalaze? Zašto nam nisu dozvolili da ih mrtve vidimo i sahranimo po našim običajima – pune strepnje i sumnje pitaju majke Rada Vasković iz Vitanovca, Radmila Stanković iz Velike Kruševice i Mirjana Gajić iz Makrešana.

Priče tri majke su, svaka na svoj način, isprepletane tugom i nevericom, a zajednička im je nada da su im deca ipak živa, i da će ih jednoga dana pronaći. Bol uznemirenih roditelja uvećava i njima neshvatljiva sporost nadležnih u razotkrivanju istine. Mukotrpno sami tragaju za dokumentacijom, a ni znaka pomoći od ovlašćenih.

Kradu decu!

- Živela sam i živim u ubeđenju da je moje dete živo. I sin Radovan, rođen kao jednojajčani blizanac sa bratom, koji je proglašen mrtvim, i danas pokazuje da mu brat nedostaje. Osećam da bi bio srećniji da može da se druži i poigra sa starijim blizancem Milovanom. To ime mu je kum namenio – teško govori Rada Vasković iz Vitanovca nadomak Kruševca.

Rada je 27. februara 90. godine u kruševačkom porodilištu na svet donela dva dečaka, jednojajčane blizance. Stariji je težio 3.350, a mlađi 2.600 grama. Uz plač beba, majka čuje i lekare, koji kažu "uredno" a po smeštaju u sobu za porodilje dr Trena Strelarac joj govori da su bebe, zbog premorenosti, smeštene u inkubator. Sledećeg jutra, uz pomoć dr Zdravka Jovanovića, Rada obilazi svoje bebice. Dobro su, osim što su premorene, kaže uz osmeh doktor. Dva puta dobija decu na podoj, uz obuku kako da doji dvojke.

U toku noći sve porodilje izlaze da saznaju zašto bebe uznemireno plaču, a jedna žena u kućnoj haljini, seća se Radmila, žuri kroz bolnički hodnik i govori "kradu decu". Narednog jutra, pre lekarske vizite, u Radinu sobu ulazi nepoznati crnomanjasti covek, u braon jakni. Kaže joj da radi kao portir i da je došao da vidi ženu koja je rodila tako krupne blizance. Oslovljava je imenom i raspituje se za zdravlje beba. A onda sledi najgore: dr Trena joj saopštava: "Vaša beba je umrla". Vodi raspamećenu ženu u svoju lekarsku sobu, i teši objašnjenjem da je u pitanju stariji dečak i da je "tako bolje, jer bi dete bilo mentalno zaostalo".

Mužu Radinom, Stojanu, je kasnije rečeno da je dečak imao problema sa jednjakom. I kao u mnogo drugih slučajeva, roditelji ne mogu da vide i preuzmu telašce preminule bebice radi sahrane. "To se radi u krugu bolnice", dobijaju Vaskovići odgovor.

Mnogo la
ži

Radmila Stanković iz Velike Kruševice, bez komplikacija, rađa 4. januara 70. godine dečaka, teškog 2.850 grama. Čula je plač deteta, ali ga nije videla. Ubrzo doktor saopštava majci da dete "nešto nije dobro", a babica, da je dete umrlo. "Provaljena mu glava, bio bi degenerik, mladi ste, biće još dece". Bez otpusne liste Radmila izlazi iz bolnice, a Stankovići danas nemaju poroda. U protokolu je zapisano da je dete umrlo 4. januara, a u izvodu iz Knjige rođenih – 5. januara! Greška ili obmana?! Nemir Stankovića vuče u potragu za istinom.

Negativna krvna grupa odvodi Mirjanu Gajić iz Makrešana na porođaj u Beograd, a 10. aprila 79. rada dečaka, "lepu i zdravu bebu", kako joj je rečeno u porodilištu, u Višegradskoj. Sledi saopštenje da je beba u inkubatoru, ne donose je na podoj. Drugog dana mu je bolje, dopuštaju da ga Mirjana vidi, trećeg opet da nije dobro, a dečaka nema u inkubatoru. Četvrtog – beba je mrtva. Već 30. aprila 82. nova tragedija. "Nemoj da gledaš. Ona je mrtva". Novi šok sledi 96. godine, u obliku pisma nepoznatog i poruke da su dokumenti falsifikovani – "Traži bebu", pisalo je.

U SO Savski venac Gajići dobijaju, kako kažu, nečitku fotokopiju. U izvodu piše da je dečak preminuo 12. aprila, a devojčica na dan rođenja. Mirjana je 79. dva puta upisana u protokol – jednom da je dete mrtvo, a drugi put da je živo! Kako poverovati u tolike laži administracije – vele Gajići.

vrh strane


VEČERNJE NOVOSTI, 3.10.2002.
Hoće samo istinu

BEOGRAD - U Vladi Srbije u četvrtak je održan višečasovni sastanak između predstavnika ministarstava unutrašnjih poslova, pravde i zdravstva sa šezdesetak porodica iz cele Srbije koje sumnjaju da su im deca po rođenju ukradena, a zatim u dokumentima predstavljena kao mrtva. Nadležni su obećali da ce učiniti sve da se dode do istine, a da će sve slučajeve ponaosob ispitati.

Pukovnik Srbislav Ranđelović, načelnik Uprave kriminalističke policije MUP Srbije, poručio je roditeljima da podnesu prijave nadležnim tužilaštvima ili policiji i da ce se svi navodi proveriti, bez obzira na vreme koje je proteklo od porođaja.

Blizu stotinak roditelja iz Beograda, Niša, Kragujevca, Pančeva, Prokuplja... iznosili su svoja saznanja i pokazivali dokumentaciju. Najstariji slučaj je iz 1959. godine, a poslednji je zabeležen prošle godine.
- Jedno je sigurno. Do istine moramo doći ma kakva ona bila – istakla je Danica Mihajlović, načelnik Zdravstvene inspekcije pri Ministarstvu zdravlja. – Postupaćemo pojedinačno za svaki slučaj, a ko želi može sa nama da krene i na teren. Dato je naređenje svim zdravstvenim ustanovama da vam izađu u susret i daju fotokopije dokumenata.

Predrag Savić iz Ministarstva pravde rekao je da je do njih stiglo šest pritužbi i da će se na svaku pismeno odgovoriti. Savić je naglasio da je sa ovim problemima upoznat i republički javni tužilac Siniša Simić, a da će Ministarstvo pravde "dati logističku podršku javnim tužilaštvima". Roditelji, medutim, nisu bili mnogo zadovoljni reakcijama nadležnih organa. Tražili su da se krivci odmah uhapse.

Jedna od majki naglasila je da su oni svesni činjenice da svoju decu ne mogu da vrate kuci, ali žele da im "vrate prezimena sa kojima su rođeni".
- Ima slučcajeva gde su i usvojitelji obmanjivani, ali zato i hoćemo istinu, a ne da nam se dogodi rodoskrvnavljenje – naglasio je Milutin Manojlović. – Kako će moji sinovi da znaju da imaju sestru živu, a rečeno je da je mrtva.

Manojlovi
ć

U slucaju Milutina Manojlovića, koji sumnja da mu je ćerka ukradena 1979. godine, beogradska policija sa nadležnim tužiocem radi na istrazi. Pukovnik Ranđelović je rekao da se čekaju rezultati DNK analiza i da će tada mnogo toga biti jasnije. Roditelji su pomenuli i slučajeve gde su deca proglašavana mrtvim i pre nego što su rođena, kao i primer gde je kao uzrok navodne smrti navedeno "zvezdano oko", što je ime jedne američke sekte.

Pretnje

Porodice su iznele i primer jednog fudbalera koji je posle tri ćerke "dobio" sina. To dete, navodno, uzeto je jednoj ženi iz Prokuplja. U poslednje vreme, međutim, porodicama koje tragaju za istinom stižu i pretnje. Ponekad im prete, kako tvrde, porodice usvojitelji, a češće lekari, koji su bili umešani u trgovinu bebama.

vrh strane


VEČERNJE NOVOSTI, 2.10.2002.
Majke tajnu ne priznaju

NIŠ - Roditelji koji veruju da njihova deca nisu mrtva već da su im oduzeta odmah nakon rođenja u porodilištu i prodata drugim ljudima, zatražiće u četvrtak pomoć i od Vlade Srbije.

Kako su najavili, očekuju da ih primi premijer Zoran Đinđić, od koga će zatražiti da se oformi ekspertski tim koji bi ispitao sve slučajeve, bez obzira kada su se dogodili.
Međutim, kako saznajemo u Vladi Srbije, roditelji će biti dočekani samo u Pravnoj službi, gde će porazgovarati o prolemima koje ih tište.
- Bitno je da budemo prihvaćeni u Vladi Srbije, pa makar i od njihovih pravnika, jer se najzad neko od nadležnih dosetio da sasluša našu muku posle deset meseci, koliko se o problemu piše - ističe Milutin Manojlović iz Sokobanje. - Tražićemo formiranje ekspertske komisije, ali pod uslovom da i neko od roditelja bude član.

U međuvremenu, roditelji su podneli na desetine krivičnih prijava tužilaštvima u Beogradu, Nišu, Kragujevcu i drugim gradovima. U niškom OJT su potvrdili da su do sada dobili 12 prijava i da bez obzira što se ne radi samo o tužbama protiv "NN" počinioca, već i protiv konkretnih imena lekara koje roditelji optužuju za umešanost u ovu vrstu kriminala, procenjuju da se radi o ozbiljnom i delikatnom slučaju na kojem će se maksimalno angažovati.

Delegacija od 300 roditelja, koji tvrde da je u porodilištima postojala trgovina bebama, nedavno je bila i na sastanku s načelnikom kriminalisticke policije MUP Srbije Srboljubom Ranđelovićem, kada im je predočeno da će se policija potruditi da im pribavi sva dokumenta koja oni ne mogu.
- Do sada su pokušavali da nas ubede da smo paranoični - kaže Grana Štefan iz Niša.

vrh strane


VEČERNJE NOVOSTI, 7.11.2002.
Svako traži svoju Nikoletu

NIŠ - Bilo je potrebno 11 meseci da se pokrene istraga povodom sumnji i teških optuzbi Radojke (44) i Milutina Manojlovića (44), vlasnika male kafeterije u Sokobanji. Manojlovići su uporno tvrdili da su pronašli devojku, za koju smatraju da im je ćerka Nikoleta, koja je navodno umrla pre 23 godine, ubrzo po rođenju.

U Drugom opštinskom sudu u Beogradu u sredu je saslusan Milutin Manojlović, dok će se u istražnom postupku pojaviti i devojka, za koju smatra da je njegova ćerka.
- Tuženi su lekari i predstavnici opstina iz svih gradova u Srbiji u kojima su zabeleženi ovakvi slučajevi - kaže Manojlović. - Scenario po kojem su deca oduzimana od roditelja bio je gotovo identičan u većini slučajeva.

Uglavnom su oduzimana deca koja su rođena pre termina za porođaj. Zatim su ih prebacivali u Institut za neonatologiju, odakle bi ubrzo stizao telegram kojim se roditelji obaveštavaju da im je dete umrlo. Roditeljima koji su želeli da vide decu, rečeno je da su njihova tela prebačena na obdukciju u neki drugi grad.

Aleksandar Petković, opštinski javni tužilac, predočio je da su roditelji, čija su novorođena deca nestala, OJT u Nišu i drugim tužilaštvima na području Srbije, od 1. jula do 26. septembra podneli 12 krivičnih prijava protiv radnika Ginekolosko-akušerske klinike u Nišu.

U niškom OJT ističu i da, iako su nastupili svi rokovi koji ukazuju na zastarelost gonjenja, rad na ovim predmetima se nastavlja u prekrivičnom postupku zbog pojačanog interesovanja javnosti.

Slučaj Olgice Trajkovski iz sela Jabuke kod Pančeva takođe je predmet istražnog postupka.

- Žena koja mu se predstavlja kao majka mog sina radi u bolnici, "otac" u rafineriji u Pančevu. Ali, neću tužiti te "roditelje". Neću ni od sina tražiti da živi sa mnom. On ima 24 godine. Gde će živeti, njegova je volja. Samo želim da mu država vrati identitet.
    Povodom sumnji desetak porodica, i u Kragujevcu su pokrenuti istražni postupci. Baš kao i u Boru, gde je Mileni Milojević u susret izašla i policija, uz obećanje da će sve učiniti kako bi se došlo do istine, što podrazumeva i analizu DNK.

Sve krivične prijave roditelja, policija u Prokuplju prosledila je Opštinskom javnom tužilaštvu, gde su su istakli da jedino nije zastareo slučaj Ljubise Petkovića, koji traga za unukom, rođenim 24. aprila 2001.

- Ne razumem kako takvo nedelo moze da zastari - pita se Časlav Momirović iz Džigolja kod Prokuplja.

vrh strane


VEČERNJE NOVOSTI, 6.11.2002.
Traže živu decu

BEOGRAD - Protiv svih koji su imali dodira sa našom decom, od bolnica do opština širom Srbije, podneli smo prijave za njihove otmice - rekao je u sredu posle četvorosatnog saslusanja Milutin Manojlović, otac koji je posle 23 godine pronašao ćerku za koju su mu rekli da je umrla odmah po rođenju.

- Postoji sprega između zaposlenih u ovim institucijama i u pitanju je organizovani kriminal.

Palata pravde u sredu je bila prepuna roditelja koji sumnjaju da njihova deca nisu umrla po rođenju, kako im je to saopštavano u porodilistima. Došli su iz Niša, Kragujevca, Aleksinca, Vranja, Prokuplja... Svi su saglasni da je država do sada malo uradila da im pomogne i da su svuda nailazili na nerazumevanje i zatvorena vrata. Zajedničko za većinu njih je da su im deca na poslednjim pregledima, prema rečima ginekologa, bila potpuno zdrava, da oni nikada nisu videli njihova tela, kao i to da nikada nisu dobili nalaze obdukcije, niti izvode iz matičnih knjiga umrlih.

Vela Predović - Lukić rodila je 11. jula 1979, u zemunskoj bolnici dva dečaka, od po 1.100 grama. Rekli su joj da je jedan dečak umro posle sat i po, a drugi posle šest sati. Kao razlog za ovakav tragičan ishod lekari su naveli malu telesnu težinu.

- Jedini papir koji sam ikada dobila je moja otpusna lista. Kada sam otišla u zemunsku bolnicu pre nekoliko meseci i jednom doktoru pokazala tu listu, on se zgranuo i rekao da u njoj stoji da sam u sedmom mesecu trudnoće abortirala. Nikada nisam znala sta piše u listi, jer ne znam latinski, niti sam ikoga pitala da mi to protumači - priča Vela, dok njen muž tvrdi da su dečake pronašli. Kaže da se oni nalaze u porodici brata Petra Duduća, doktora sa neonatologije i dodaje da se zovu Ivan i Milan i da igraju u Fudbalskom klubu Crvena Zvezda.

Roditelji koji su se juče okupili u Palati pravde žele da njihova "umrla" deca saznaju ko su im pravi roditelji i da imaju jos braće i sestara. Sumnjaju da će iako dođe do DNK identifikacije, rezultati biti validni, jer su ih, kako kažu, svi do sada varali. Među stotinak roditelja bili su i Gordana i Boban Đurđević iz Aleksinca. U avgustu 1998. godine dobili su devojčicu koja je prema tvrdnji lekara umrla dan kasnije. Posle dva meseca iz opštine im je stigao poziv da dođu da prijave dete, a iz Doma zdravlja za vakcinaciju. Četiri godine kasnije, zadesila ih je ista sudbina. Dečak koji se rodio u niškoj bolnici, kako su tvrdili lekari, nije imao šanse da prezivi.

Bolje što je mrtva
Pomoć suda potražila je i Jasna Spasojević iz Kragujevca. Dva sata pre porođaja, 16. maja, 1985. u Kragujevcu, doktor je obišao i rekao da je sa bebom i njom sve u redu. Pred sam porođaj, saopštio je da se slabo čuju otkucaji bebinog srca.

- Sećam se samo da je spomenuo injekciju i carski rez. Kada sam se probudila rekao mi je da treba da sam srećna sto mi je spasao život. Rekao je takođe, da je bolje sto je dete mrtvo, jer je bilo puno anomalija. Nismo dobili nikakav pismeni dokaz da nam je dete umrlo. Nekoliko dana po mom povratku kući, na moja vrata je zakucala patronažna sestra da bi okupala i prepovila bebu. Bila je ubeđena da je rođena ziva - i dalje potresena priča ova Kragujevčanka.

vrh strane


VEČERNJE NOVOSTI, 2.12.2002.
Decu vreba incest

NIŠ - Do istine moramo doći ma kakva ona bila. Pod ovim sloganom, oko 500 roditelja iz svih gradova Srbije, koji sumnjaju da su im deca oteta, zatražilo je od najviših državnih funkcionera Srbije i SRJ formiranje anketnog odbora stručnjaka koji bi ispitao njihove navode.

- Da li su u pitanju grube administrativne greške, fantazije majki ili paranoja porodica koje su ostale bez dece, na vama je da presudite - ističu roditelji u pismu upućenom predsednicima poslaničkih grupa u Skupštini Srbije.

Od republičkih poslanika traže da predlože adekvatne izmene zakona, kako se tako nešto više nikada ne bi desilo.

- Pozivamo direktore i načelnike svih porodilišta u Srbiji, Ministarstvo zdravlja, Udruženje književnika, dramskih i filmskih umetnika i muzičara i prosvetnih i sportskih radnika da nam pomognu u traženju istine- kaže Milutin Manojlović iz Sokobanje.

Zbog sporosti i neoglašavanja nadležnih, roditelji su sami sproveli istrage i već saznali gde im se nalaze deca, tvrdeći da imaju dokaze o tome, kao i da znaju ko ih je prodao.

Istovremeno, roditelji su ljuti što im mnoga tužilaštva odbacuju prijave zbog zastarelosti krivičnog dela oduzimanje maloletnog lica koje nastupa posle deset, a apsolutna zastarelost posle dvadeset godina.

- Očigledno se prećutkuje da je bilo obmane, prevare i dovođenja u zabludu.To je predhodilo otimanju dece i promeni porodičnog stanja - ističe Manojlović. - A sada je na delu prikrivanje i falsifikovanje dokumentacije što je takođe kažnjivo. Primera i dokaza za to imamo na pretek.

Manojlović takođe kaže da u Srbiji ima na stotine osoba koji ne znaju da su brat i sestra.

- Da li iko razmišlja o razmerama rodoskrnavljenja do kojih može doći -pita Manojlović. - Da li je ikom palo na pamet da bi uz sudije, policajce, koji rade na ovakvim slučajevima, trebalo da se angažuju psiholozi, psihijatri, socijalni radnici.

vrh strane


VEČERNJE NOVOSTI, 23.12.2002.
Ćerka svojih roditelja

BEOGRAD  - DNK analize potvrdile su da je Violeta Roganović biološka ćerka svojih roditelja, a ne Milutina i Radojke Manojlović, koji su posumnjali da je reč o njihovom detetu oduzetom neposredno posle rođenja u beogradskoj klinici "Narodni front", saopšteno je iz Drugog opštinskog javnog tužilaštva u Beogradu.

Manojlovići su podneli krivičnu prijavu protiv NN zbog otmice svoje ćerke, rođene 1979. godine u toj bolnici, za koju im je rečeno da je neposredno po rođenju umrla.

Pošto su Manojlovići izrazili sumnju da je Violeta Roganović njihova ćerka, pravosudni organi su predložili njenim roditeljima Slavici i Simi Roganoviću da se, zajedno s devojkom, podvrgnu DNK analizi.

Uz pristanak Roganovića, Institut za sudsku medicinu obavio je analizu, koja nedvosmisleno pokazuje da su Simo i Slavica biološki roditelji Violete Roganović.

Manojlovići su jedna od porodica u Srbiji koja u poslednjih nekoliko meseci javno optužuje lekare srpskih porodilišta za otmicu njihove tek rođene dece, koja su posle rođenja proglašena mrtvima.

99 Odsto

NA osnovu nalaza, mišljenja i laboratorijskog izveštaja, utvrđeno je da dobijeni DNK profil upućuje na zaključak da su Simo i Slavica Roganović biološki roditelji Violete Roganović s verovatnoćom većom od 99,9999 odsto, navodi se u saopštenju i dodaje da je verovatnoća da na planeti postoji par osoba koji je genetički identičan Violetinim roditeljima jednak nuli.

vrh strane


VEČERNJE NOVOSTI, 23.12.2002.
Papir trpi sve

SOKOBANJA - Milutin Manojlović u ponedeljak je istakao da je tek sada siguran da je Violeta Roganović hiljadu odsto njegova ćerka.

- Papir trpi sve. Sudija je tendenciozno vodila ovaj istražni postupak - kaže Manojlović. - Sve vreme je tokom saslušavanja stavljala akcenat na DNK test, ali ja sam se vraćao na početak. Prozvao sam sve umešane koji su svoje potpise stavili na dokumentaciju punu grešaka o mojoj devojčici.

Manojlović je još na početku istražnog postupa istakao da nema ništa protiv da se uradi DNK test, ali je iskazao sumnju u verodostojnost tih podataka.

- Ako su mojoj supruzi Radojki na dokumentaciji pisali da je prvo rh pozitivna, a potom negativna, ko mi sada garantuje da nisu slično uradili. Tražiću da svi roditelji koji su našli svoju decu zajedno dođu u Zavod za transfuziju krvi,da se prvo uvere u ispravnost osoblja i aparature, pa tek onda da dozvolimo da nam uzmu krv - istakao je Manojlović. - Tražio sam suočenje sa svim osobama pomenutim u mojoj krivičnoj prijavi, ali do danas u istražnom postupku tako nešto nije urađeno. Inače, DNK analiza je urađena samo sa Violetom i njenim navodnim roditeljima, dok sud nije pozvao mene i suprugu, niti Violetinog brata blizanca, pa da zajedno damo krv na analizu. Da ne pominjem uporno nereagovanje porodice Roganović, koju već 13 meseci javno prozivam.

vrh strane


VEČERNJE NOVOSTI,  30.12.2002. - 2.1.2003.
Roditelji "otetih beba" odnedavno i na sajtu svetske globalne mreže

Vratite nam decu!

NIŠ - Sa očajnim apelom "vratite nam decu" i "pomozite roditeljima čija su deca ukradena, ne čekajte da se i vama to desi" odnedavno su se i na Internet sajtu oglasile majke i očevi "otetih beba".

Pored na stotine novinskih tekstova, među kojima ima najviše iz "Večernjih novosti", na sajtu moćne globalne mreže objavljeni su i pamfleti i plakati na ovu bolnu temu, zbog koje nema miran san preko 700 roditelja u našoj zemlji.

Na plakatima se postavljaju pitanja "koja je cena deteta?", "ko su kupci?", ali i surove konstatacije "decu ne donose babice" i "ne budite ženi brat".
Na novom Internet sajtu može se pročitati i priča da je život preko 700 majki postao noćna mora. Zbog sumnji da su bebe, odmah po rođenju proglašene mrtvom i prodate, sve te jadnice poslednjih meseci doživljavaju situacije koje smo do sada viđali samo u latinoameričkim serijama.

I pored silnih upozorenja da su moguća paranoična razmišljanja i da se ovakve bolne situacije ne završavaju baš "hepi endom", ono što se mnogim majkama desilo u poslednje vreme, najavljuje suprotno.

Vera Vukomanović iz sela Donja Sabanta kod Kragujevca, jedna od majki koja traga za sudbinom beba nestalih prilikom porođaja, još pre par nedelja obelodanila je da joj se javio posrednik porodice koja je usvojila njenog sina koji je prema zvaničnoj dokumentaciji rođen mrtav 12. maja 1987. godine.
Ova žena je potvrdila da joj je posrednik ukazao da porodica koja je usvojila njenog sina živi u Kragujevcu i da će do susreta doći vrlo brzo. Čak je njenom sinu rekao "bato, uskoro ćeš videti brata".

Da li se čuda, ipak, događaju? Po mnogima veoma teško, osim ako ne počnu da je javljaju ljudi koji su bili umešani u aferu nad aferama - krađu i prodaju beba iz porodilišta. Ili se desi da subina sama "ugodi" neočekivane i frapantne susrete roditeljima sa "mrtvom" decom.

Ljubinka Bubnjević rodila je u 20. marta 1980. godine na Klinici za ginekologiju i akušerstvo u Novom Sadu dva dečaka. Kako su bili rođeni sa malo kilograma i u sedmom mesecu trudnoće, odmah su prebačeni u Dečju bolnicu. Posle samo jednog i po dana mlađi sin je "umro". Starijem Milošu je sada 19 godina.

- Moj suprug je pre tri godine ušao u dragstor na uglu ulice Branimira Ćosića da kupi cigarete, iako ih je imao dovoljno. Dok je plaćao račun začuo je Milošev glas, iako smo ćerka, Miloš i ja pola sata pre toga otišli. Tog trenutka se okrenuo ka mladiću koji je bio identičan našem sinu.

Imao je iste crte lica, isto raspoređene mladeže, zube koji idu malo nakoso i izražene malje po telu. Čak su im i hod i pokreti tela bili isti - predočila je Ljubinka gotovo neverovatan događaj. - Suprug je zanemeo. Mladić je bio sa starijom ženom, sa kojom je po izlasku iz prodavnice otišao do sivog automobila, sličnog "opelovim" vozilima, i nestao. Muž nije dugo mogao da progovori ni reč, a od tada mi nemamo mira.

Olgica Trajkovski iz sela Jabuke kod Pančeva rodila je 1. maja 1978. godine muške blizance. Jedan sin je odmah "preminuo", dok je drugi sada kršni momak, sportista.
A onda, letos, Olgica je na jednom slavlju, ispraćaju vojnika, zapazila mladića koji je bio slika i prilika njenog deteta. Posle devetnaest godina gledala je u svog sina koji je zvanično "umro".

- Popričali smo, ali nisam smela ništa da mu saopštim - kaže Olgica.
Potom je tužila Pančevačku bolnicu za obmanu i krađu bebe, a istraga je pokrenuta. Olgica čeka da joj država zakonski vrati sina, a onda će mu sve ispričati.

Granu Štefan porodio je 11. maja 1987. godine u niškom GAK Valid Masad, lekar Palestinac, koji je čestitao što je dobila zdravu decu, blizance, najpre devojčicu Mariju, koja sada ima 15 godina i pet minuta kasnije sina. Sutradan je majci rečeno da je muška beba umrla.

Nekih šest meseci od porođaja, dok je u njenom naselju šetala svoju žensku bebu, slučajno se susrela sa lekarom koji je porodio.
- Ja sam vas porodio, da li me se sećate, pitao me je. Kako da ga se ne sećam - kaže Grana. - A zatim je pitao gde mi je drugo dete? Kada su mu odgovorila da je muški blizanac umro, doktor je prvo zanemeo, a zatim rekao da je to nemoguće! Uz konstataciju da on sigurno zna da je dete živo, obećao mi je da je će celu situaciju da ispita. Znam je da je "kopao" i kada je došao blizu kraja, otriven je da bi odmah posle toga morao da se vrati u svoju zemlju. Iz porodilišta je dobio takvu pismenu "preporuku" da je morao odmah da napusti i Niš i Jugoslaviju.

- Živela sam i živim u ubeđenju da je moje dete živo. I sin Radovan, rođen kao jednojajčani blizanac sa bratom, koji je proglašen mrtvim, i danas pokazuje da mu brat nedostaje. Osećam da bi bio srećniji da može da se druži i poigra sa starijim blizancem Milovanom. To ime mu je kum namenio - teško govori Rada Vasković iz Vitanovca nadomak Kruševca.

Rada je 27. februara '90. godine u kruševačkom porodilištu na svet donela dva dečaka, jednojajčane blizance. Stariji je težio 3.350, a mlađi 2.600 grama. Uz plač beba, majka čuje i lekare, koji kažu "uredno" a po smeštaju u sobu za porodilje dr Trena Strelarac joj govori da su bebe, zbog premorenosti, smeštene u inkubator. Sledećeg jutra, uz pomoć dr Zdravka Jovanovića, Rada obilazi svoje bebice. Dobro su, osim što su premorene, kaže uz osmeh doktor. Dva puta dobija decu na podoj, uz obuku kako da doji dvojke.

U toku noći sve porodilje izlaze da saznaju zašto bebe uznemireno plaču, a jedna žena u kućnoj haljini, seća se Radmila, žuri kroz bolnički hodnik i govori "kradu decu". Narednog jutra, pre lekarske vizite, u Radinu sobu ulazi nepoznati crnomanjasti čovek, u braon jakni. Kaže joj da radi kao portir i da je došao da vidi ženu koja je rodila tako krupne blizance.
Oslovljava je imenom i raspituje se za zdravlje beba. A onda sledi najgore: dr Trena joj saopštava: "Vaša beba je umrla". Vodi raspamećenu ženu u svoju lekarsku sobu, i teši objašnjenjem da je u pitanju stariji dečak i da je "tako bolje, jer bi dete bilo mentalno zaostalo".

Mužu Radinom, Stojanu, je kasnije rečeno da je dečak imao problema sa jednjakom. I kao u mnogo drugih slučajeva, roditelji ne mogu da vide i preuzmu telašce preminule bebice radi sahrane. "To se radi u krugu bolnice", dobijaju Vaskovići odgovor.


 "Ne kradi"

Na Internet sajtu nalazi se i tekst u kome se tvrdi da je ovom trgovinom dece, ne samo da je prekršena osma Božja zapovest, koja glasi: "Ne kradi" već je time sahranjena i svaka iskra čovečnosti u onom koji je to nedelo počinio.

Time nije izvršena obična krađa, kao što je krađa novca, kola, dragocenosti ili bilo čega drugog. Ovim je izvršena krađa tela i krvi, slave i potomaka, imena i prezimena, nastavka kolena i predaka.

Uzeto je što nije smelo da bude uzeto, oteto je i prigrabljeno ne samo ono što nije nikada pripadalo toj porodici i što pred Bogom nikada i neće pripadati toj porodici. Pokraden je nečiji život, život koji ne pripada tim trgovcima i nikada neće pripadati.

Čovek mora da se zapita kako li je tek živeti, a znati da to biće koje ti ljudi nazivaju svojim detetom, nije njihovo dete! Kako li je ceo život lagati sebe i druge i to dete, a možda ići u crkvu, moliti se Bogu, slaviti slavu i biti - hrišćanin! A ovo pitanje se može uputiti i posrednicima, medicinskim radnicima. Time je prekršena i deseta Božja zapovest, koja glasi "Ne poželi ništa što je tuđe".

top of page


VEČERNJE NOVOSTI, 9.1.2003.
Beba umrla pa rodena!

BEOGRAD - Drugo beogradsko tužilaštvo pokrenulo je istragu za falsifikovanje službenih isprava protiv NN, posle prijave Vladisave Tubić iz Beograda, koja tvrdi da je u dokumentaciji o rođenju deteta u bolnici u Višegradskoj uočeno više propusta.

Istražni sudija Drugog opštinskog suda u Beogradu Rajko Ilić već je saslušao Tubićevu, koja je istakla da je ovo bio jedini način da se pokrene postupak, jer je njen slučaj, kao i mnogi drugi, “zastareo”. Kako je predočila, istražni sudija je obećao da će pokušati da pribavi dokumentaciju, a u istragu će biti uključen i grafolog kako bi ispitao različite brljotine u dokumentaciji.

Vladislava se porodila 11. decembra 1980. u Višegradskoj, u Beogradu, kada je na svet donela devojčicu. Na viziti su joj saopštili da je dete umrlo i pustili je kući posle 48 sati. Otpusna lista je bez pečata i potpisa, datum prepravljen. Posle dva dana, pojavila se i babica da poseti dete i porodilju!? Tubićeva je letos krenula u potragu, kada je pravnica iz bolnice odbila da primi njenog advokata za uvid u knjige, rekavši: “Advokati oživljavaju mrtvu decu”.

- U glavnoj arhivi bolnice uspela sam da pronađem istoriju bolesti deteta. Fascikla je bila potpuno nova, u njoj nekoliko analiza krvi, od kojih je jedna rađena posle zvanične smrti bebe, nema konstatacije smrti, sem na fascikli i to dopisano rukom, bez pečata - predočila je Tubićeva na jednom od sastanka “sumnjičavih roditelja”. - Kad sam to videla, otišla sam u Zdravstvenu inspekciju. Oni su zaključili da je dete otpušteno iz porodilišta. U opštini mi daju izvode: 24. decembra 1980. zavedeno je da je dete umrlo, a 25. decembra je upisano da je rođeno. Ne zavode se deca prvo u knjigu umrlih, pa u knjigu rođenih. Matični broj je lažan. U SUP su mi dali potvrdu da pod tim brojem ne postoji niko, ni živ, ni mrtav. Tražim od države da mi pronađe dete, a kako će ga naći, to je njen problem.

vrh strane


VEČERNJE NOVOSTI, 13.5.2003.
Mnoge porodice, koje tvrde da su im bebe po rođenju otete, nastavljaju borbu za roditeljsko pravo

Pronašli decu posle 30 godina

U svojim privatnim istragama, kako tvrde, čak 110 roditelja pronašlo svoju davno ukradenu decu. Već urađeno 77 DNK analiza u Italiji, Švajcarskoj i Rusiji

NIŠ - I pored upozorenja da je reč o mogućoj paranoičnoj umišljenosti koja uliva lažnu nadu i da se ovakve bolne situacije na završavaju baš srećnim krajem kao u latinoameričkim serijama, mnogi roditelji i dalje tvrde da su im bebe po rođenju otete. Njih izgleda, niko i ništa ne može da ubedi da u našoj zemlji godinama nije delovala dobro organizovana "bebi mafija". Tim pre što je u svojim privatnim istragama, kako tvrde, čak 110 očeva i majki pronašlo svoju davno ukradenu decu, dok je već urađeno 77 DNK analiza u Italiji, Švajcarskoj i Rusiji, a te podatke čuvaju za "prava" suđenja.

"Izgubljeni - nađeni"

Od ovolikog broja "uspešno okončanih istraga", dvadesetak roditelja kategorički tvrdi da može javno da saopšti gde se nalaze njihove ćerke i sinovi, koji su kao bebe "naprasno umrle" pre mnogo godina.

Kako predočavaju sumnjičavi roditelji, Dejan, sin Biljane i Časlava Momirovića iz Čigolja nalazi se kod jedne porodice u selu Dobrujevcu. Stana i Ivica Milojević iz Mozgova kod Aleksinca dobili su, pa "izgubili" sina Stefana, koji je sada u jednoj porodici u Aleksincu. U Malom Mokrom Lugu živi Jovo, "izgubljeni" sin zaječarske doktorke Olivere Stevanović.

Vera Nikodijević iz Aleksinca rodila je sina Radojicu, koji sada ima "papirnate" roditelje u Sokobanji. Slobodanka Kljajić iz Opova je na svet donela Oliveru. Njeni drugi "roditelji" prekrstili su je u Natašu. Ona je jedno od dvoje dece jedne porodice "rođene" na isti način, jer se kod njih nalazi i Nebojša, rođeni sin Olgice Trajkovski iz Pančeva.

Beograđanka Danica Dimitrijević tvrdi da je rodila kćerku porodici Krstić, koja živi na Novom Beogradu, dok su Vela i Spasoje Predojević iz Pazove dobili decu Ivana i Milana, koji se danas prezivaju Dudić. Ivanovići iz okoline Prokuplja, Slavica i Nenad, imaju dete koje se sada zove Ivica Filipović i nalazi se u porodici u jednom selu kod Aleksinca.

Vukadinka i Slaviša Pešić iz Vrtišta kod Niša dobili su Mališu, koji je odmah po rođenju postao sin jedne niške porodice. Verica i Milivoje Pešić iz Vranja imali su dve devojčice, koje se danas zovu Aleksandra i Danijela i sa kojima kontaktiraju. Grana i Dragan Štefan iz Niša imaju sina Miloša, koji živi u jednoj "medicinskoj" porodici u Nišu.

Zabrana iz ambasade

Aleksandra i Vukica Stanković, takođe iz Niša, "izgubili" su sina, koji se danas zove Bratislav Savić. Kada je pročitao njihovu priču u novinama, Bratislav je sam došao i zakucao na vrata Stankovića.

Vladimir, sin Stane i Damjana Čorbića Lapatnice nalazi se u Kraljevu, a svojo "mami", koja je inače veoma stara, ne želi da kaže da sve zna. Čorbići, inače, već dugo žive u Italiji, gde su i pronašli prve tragove o svom sinu, koji je navodno umro pre 23 godine u GAK u Višegradskoj ulici u Beogradu.

- Mi smo više informacija dobili od Italijana nego od ljudi koji su odavde - predočava Damjan. - Obratili smo se "Kanalu 5", italijanske televizije koja spaja rasturene porodice. Oni su bili vrlo voljni da nam pomognu. Za četiri dana, od njih smo saznali da pod prvobitnim matičnim brojem postoje podaci o detetu do 1983. godine, kada se gubi trag. To znači da je moj sin živ, a ne da je umro 1979. godine. Pošto se gubi matični broj, pretpostavljam da je te godine usvojen. Mojoj supruzi su rekli da u dokumentaciji stoji da je ona rodila vanbračno dete i da ga se odrekla, što nema veze sa istinom. Kada su ljudi sa "Kanala 5" hteli da nastave istragu, iz jugoslovenske ambasade u Italiji stigla je zabrana, jer nas je naš ambasador smatrao mafijom.

Krivične prijave

Protiv Milana Sarajlića, smenjenog zamenika republičkog javnog tužioca i još devet radnika tužilaštva u Beogradu i Kragujevcu, kao i Instituta za sudsku medicinu, roditelji koji sumnjaju da su im deca prodata ili kidnapovana nakon porođaja, podneli su krivićne prijave.
Prijava je, kako se navodi, podneta zbog "počinjenog krivičnog dela organizovanog kriminala i zločinačkog udruživanja", a za desetoro optuženih se kaže da su upotrebili svoju političku moć da bi prikrili detalje u aferi krađe beba.

Takođe se okrivljuju za pripremu lažnih DNK analiza, a kao dokaz navode se rezultati analiza urađenih u Švajcarskoj. Navodi se i da je ova grupa "svesno dezinformisala javnost, porodice blamirala i preteći hapšenjima privodila na saslušanje u stanicu policije u Ulici 29. novembra u Beogradu".

vrh strane


VEČERNJE NOVOSTI, 14.5.2003.
“Papirnata” majka priznala otmicu

NIŠ - Bilo je potrebno 25 dugih, teških godina neverice da Verica Pešić iz Vranja čuje glasove svojih kćerki, bliznakinja Aleksandre i Danijele, koje su navodno umrle po rođenju.
Aleksandru je pronašla u Vranju, dok je ovih dana sa suprugom Milivojem posetila drugu ćerku Danijelu, u niškom naselju Donji Komren, koja ih je i prihvatila kao majku i oca.

Ova priča, koja kao da je preslikana iz latinoameričkih sapunica, datira od novembra 1978. godine.
- Primljena sam u vranjsku bolnicu 27. novembra, a sledećeg dana upućena na GAK u Nišu, gde sam se porodila carskim rezom. Tada nisam znala ni koliko sam dece rodila, ni kog su pola. Posle par dana samo mi je saopšteno da mi je žensko dete umrlo - priča Verica. - Kada sam prošle godine počela da prikupljam dokumentaciju, uhvatila sam se za glavu! Za jedno dete, na primer, u prijavi o rođenju potpuno su pogrešno unete generalije roditelja, falsifikovan je moj potpis, a opštinski službenik prijavio je dete tek mesec dana kasnije.

Frapantna vest

Pešićeva tvrdi da se ne slažu ni podaci iz prijave i oni iz matične knjige rođenih. Jedan od krunskih razloga za njenu sumnju je bio kada je dobila uvid u kompjuterske podatke matične službe SO Niš, gde je stajalo da ni jedna beba u 1978. godini nije prijavljena kao umrla!

Pre nekoliko meseci Pešići su najpre ušli u trag kćerki Aleksandri, koju je telefonom pozvala Verica i saopštila joj frapantnu vest. Ubrzo je usledilo i priznanje “papirnate” majke.
- Istog dana javila se njena “majka”, koja je rekla da je ćerka u šoku, da je cela njena kuća uznemirena - priča Milivoje Pešić. - Smireno sam joj predložio da se vidimo i popričamo o svemu, ali je ona konstatovala da naše tvrdnje nisu istinite. Jer, “to dete sam uzela od Miše policajca, čija je supruga trgovac”. Očigledno nije znala kome se javila, a ostala je bez komentara kada sam joj rekao da razgovara upravo sa Milivojem - Mišom policajcem, suprugom Verice, trgovca.

Posle par dana Pešićima su se javili iz Centra za socijalni rad u Vranju, a jedan psiholog je Verici saopštio da je sa Aleksandrinom “majkom” dogovoreno da devojci prizna da ju je usvojila.
- Rečeno mi je i da je ta žena i ranije pokušala da kaže istinu Aleksandri, ali da nije uspela - kaže Verica. - Isti psiholog tada me je pitao i gde je Aleksandrina sestra bliznakinja. Odgovorila sam da je i ona doživela istu sudbinu. Potom su me opet pozvali iz Centra, sa predlogom da odem kod njih kako bi razjasnili jednu nedoumicu. Saopštili su mi, naime, da poseduju papir na kome sam se sa navodno mojim potpisom odrekla kćerke Aleksandre, uz obavezu da nikada više neću da je tražim! Kada sam ih pitala kako mrtvo dete može da se da na usvajanje, istog trenutka su mi predočili da dokumentaciju o ovom slučaju mogu da vidim samo uz sudski nalog.

Neće DNK test

Verica Pešić objašnjava da je “zabunu” kod žene koja je do sada uzgajala njihovu Aleksandru, i u Centru za socijalni rad, izazvao podatak da ona živi u Krupcu kod Niša, gde je u stvari rođena, dok se svi ostali podaci slažu. Drugu ćerku Danijelu, Pešići su pronašli pre par meseci. Tvrde da su joj “papirnati” roditelji iz Gornje Toponice kod Niša, dok je Danijela udata za Ivana Miloševića u Donjem Komrenu. Često se viđaju, a Danijela je nedavno porodici u Gornjoj Topnici otvoreno rekla da su je pronašli pravi roditelji.

- Bili su začuđujuće smireni, konstatovavši da od “toga nema ništa”, iako sam im rekla da sam prilikom prikupljanja dokumentacije sebe pronašla u knjizi za usvojenje - priča Danijela Milošević. - Predložila sam im da uradimo DNK test, ali su mi rekli šta ima da se to radi kada se zna...

Ista sudbina

I Danijela Milošević, za koju Pešići iz Vranja tvrde da je njihova ćerka, rodila je avgusta 2000. godine blizance - devojčicu i dečaka. Prema zvaničnim tvrdnjama niške GAK, kćerkica joj je umrla na putu za Beograd, prilikom transporta na Institut za neonatologiju.
- Na putu sam da dokažem da je i ovo dete živo. Nalazi se u jednoj niškoj porodici - tvrdi Danijela Milošević.

vrh strane


VEČERNJE NOVOSTI, 15.5.2003.
Oteti Milovan postao Sigmund

NIŠ - Već skoro godinu dana 700 porodica u Srbiji tvrde da su im deca ukradena odmah po rođenju. Dok njihove krivične prijave protiv porodilišta, matičnih službi, centra za socijalni rad pa i samih sudova, očigledno čame u sudskim fiokama - sumnjičavi roditelji su sami pronašli svoju navodno umrlu decu.

Primera ima na pretek. Vučkovići iz Beograda, Jovica i LJiljana, pozvali su čak “papirnate” roditelje svog sina Miloša na saradnju. Kada je na videlo dana izbila afera oko trgovine decom, Vučkovići su krenuli u “istragu” da utvrde istinu o smrti svog sina, za kojeg im je 16. oktobra 1991. godine saopšteno da je preminuo od izliva krvi u mozak, dan nakon što je rođen u GAK u Višegradskoj ulici u Beogradu.

Kockice su se, kažu, ubrzo sklopile, jer su u dokumentima pronašli niz nelogičnosti i manjkavosti.

Priča za roman

- Pronašao sam i video svog sina u selu Norzina kod Aleksinca - priča Jovica Vučković. - Zamolio sam njegove “roditelje” da ovaj delikatan i veliki problem rešimo na najbezbolniji način. Međutim, kako nisam naišao na njihovo razumevanje, krenuo sam sudskim putem, u nadi da će se zaduženi za pravdu u ovoj zemlji konačno trgnuti i reagovati na vapaj nas, nesrećnih roditelja, žrtava monstruoznih zločina. Svoju kćerku posle 30 godina pronašli su Mirjana i Momčilo Jeftić iz Kruševca. Živela je u Milutovcu, predgrađu Kragujevca, a posle udaje se preselila u grad.

- Kćerku sam video na skupu roditelja u Kragujevcu gde, kako sam saznao, ona živi - otvorio je srce Momčilo. - I baš tamo sam video moju Jelenu, tako se zove, video i smrzao se od svega, jer strašno liči na moju taštu. Otišao sam na adresu za koju sam saznao, tražeći navodno stan. Jelena je izašla i držala na rukama svoje dete od sedam-osam meseci.

Veskovići iz Vitanovca kod Kruševca, Rade i Stojan, još uvek nisu videli svog navodno mrtvog sina, ali je njihova priča za roman. Rada je 1990. godine rodila jednojajčane blizance, dečake, a Stojan je počeo da čašćava. Međutim svet mu se preokrenuo kada je na otpusnoj listi pročitao da mu je Milovan, starije dete, umrlo!

A onda, posle 12 godina, desilo se nešto što je Stojanu promenilo život. Jedan “poverljiv čovek” mu je javio: “Tvoje dete je prodato za dobre pare, nalazi se tu i tu”.

Našao sam ti brata

- Jednog dana zove me i neki Nikola, koji je pročitao priču u novinama o našem detetu, i kaže mi da ima neka saznanja, da mi može pomoći, a onda je prekinuo vezu - priča Stojan. - Opet mi se javio, kada je rekao da mi se sin nalazi u Lincu, da su ga usvojili jedan Albanac i Nemica, koji imaju prodavnicu blizu hotela “Siti” u ovom gradu. Rekao mi je da će “ostalo da mi ispričaju doktori”.

Identičnu priču Veskoviću je telefonom posle nedelju dana potvrdio i izvesni dr Satman Janoš iz Subotice, koji mu je saopštio da je tih godina bio u Kruševcu i da je radio baš na tom slučaju.
- Doslovce mi je rekao da je moj sin prodat za 80.000 maraka, a posle nekoliko dana ponovo se javio i rekao da mali sada ima 13 godina i da živi u Lincu, da se zove Sigmund - predočava Vesković. - Svom Milovanu nikako ne bih želeo da naudim, samo bih želeo da ga krstim, da ga pred Bogom prinesem kao svoje dete, kao što smo ovu drugu našu decu. Da ih barem tako sjedinimo, ako drugog načina nema. I voleo bih da svom sinu Radovanu ponosno saopštim: “Istina je sine, našao sam ti brata Milovana!”.

"Zaboravili" na zakon

- Zove se Aleksandra, živi ovde u našoj blizini, u Vranju. NJoj su “uzeli” godinu i po dana, a kao rodila se u Nikšiću. Majka koja se navodno, odrekla deteta zove se Marija Kovačević, bez matičnog broja i lične karte, ali postoji rešenje o usvajanju, datirano na samo dva dana po “rođenju” - priča Zoran Đorđević iz Novog Sela kod Vranja, koji tvrdi da je ušao u trag kćerkici koja je navodno umrla pre 14 godina. - Zar su krivotvorci zaboravili da je po zakonu najmanji vremenski rok usvajanja beba od šest meseci do godinu dana?

vrh strane


VEČERNJE NOVOSTI, 16.5.2003.
Takvo dete ne treba da živi

NIŠ - I oni su sumnjičavi roditelji, koji tvrde da su pronašli svoje dete, za koje veruju da je posle rođenja ukradeno - Vukadinka i Slaviša Pešić, iz Vrtišta iz Niša, svog sina Mališu su pronašli u jednoj porodici u okolini grada, i planiraju da mu za koji mesec organizuju ispraćaj na odsluženje vojnog roka, zajedno sa "papirnatim" roditeljima!

Vukadinka Pešić je, zvanično, svoje muško čedo izgubila pre dvadeset godina.
- Sećam se dobro, bila je nedelja, 3. oktobar 1982. godine - priča Vukadinka. - Dežurni lekar u niškom porodilištu me je pregledao i rekao da će to biti karlični porođaj, i da bi trebalo da ostanem u bolnici kako bi me on ujutro porodio. Ali, odmah iza ponoći, na svet sam donela zdravo muško dete. Tri kila i trista, dugo 51 santimetar. Zaplakalo je jako, dali su mi ga u ruke, držala sam ga malo i onda ga odnesoše. Više ga nisam videla. Ne donose mi ga ceo dan i noć, a ja, prvorotka, mislim da tako treba. Došla svekrva Vukosava i odmah posumnjala.

"Dajte mi naše dete da vidim, da ga nosim kući. Naše je pa kakvo da je. Zaplakao je, a ako je mrtvo, hoćemo da ga mi, po narodski, sahranimo..." - zahtevala je svekrva Vukosava, a lekari i sestre bežali od nje. Jedva su je smirili, ali joj nisu dali da vidi bebu.
- A meni je jedan ginekolog došao i hladno rekao "Budi mirna, idi kući, takvo dete ne treba da živi, namerno smo ga pustili da umre...". Tražila sam obdukciju i tek nedavno uspela da dobijem papir da je obdukcija urađena, ali bez pečata. Potpisao neki doktor DŽinov i to dva meseca posle navodne smrti - kaže Pešićeva. - A kad sam rekla da nema pečata, oni ga lupiše i kažu "eto ti, samo bacaš pare, ne možeš ništa da dokažeš". I suprug Slaviša mi je tek nedavno ispričao da je on pokušavao tog dana kad se dete rodilo da ga vidi. I probio se do trećeg sprata, kaže, ali ga je šest lekara fizički oteralo.

Vukadinka, diplomirani inženjer elektronike, rešila je, iako je posle toga rodila kćerku Mariju i sina Marka - da utvrdi šta se, zapravo, desilo s njenim prvorođenim sinom. I kaže da je uspela u tome.

- Polako i sigurno, Mališi smo predočili istinu. U našu kuću prvi put ga je dovela naša ćerka, odnosno njegova sestra Marija, jer su se kretali u istom društvu - priča Slaviša Pešić. - LJudi koji su ga do sada uzgajali u početku su bili "tvrdi", ali su vremenom smekšali i realno prihvatili ovu situaciju do koje je moralo da dođe.
Otvoreno sam im rekao da nema potrebe da brinu, da neće imati nikakvih problema i da mi ne želimo da im Mališu preotmemo, jer može da nastavi da živi sa njima.
Mladić Mališa je, inače, od detinjstva znao da je usvojen.
- Posle susreta očeva, videle su se i moje majke, konstatovale da me je jedna rodila, druga brinula o meni toliko godina, uz dogovor da će ubuduće zajedno da me čuvaju. Sada shvatam da nije teško biti usvojen, znati prave roditelje i imati dve mame i tate - kaže Mališa.

Ja sam rodila Danijelu

Iako nije pomenuta imenom i prezimenom u tekstu "Papirnata majka priznala otmicu", pismeno je reagovala Nadežda Milovanović iz Gornje Toponice kod Niša, želeći da demantuje navode Danijele Milošević i Verice Pešić iz Vranja.

- Danijela u tekstu tvrdi da je pronašla prave roditelje, Pešiće iz Vranja, a Verica da je posle toliko godina ušla u trag kćerki. Tvrdim da sam ja rodila Danijelu i da posedujem svu neophodnu dokumentaciju, što ću dokazati na sudu - ističe u reagovanju Nadežda Milovanović. - Pod čijom sugestijom je Danijela dala ovu izjavu nije mi poznato.

Ključni svedok

Vukadinku Pešić je jedna žena iz okoline Niša još pre par godina podsetila da su zajedno ležale na niškom GAK-u oktobra 1982. godine. Rekla mi je "sin ti nije umro, potrudi se da ga pronađeš. Ja sam ti živ svedok da ti je dete posle porođaja ukradeno!" - tvrdi Vukadinka.

Ta ista žena spremna je da bude i na sudu ključni svedok krađe sina Vukadinke i Slaviše Pešića.

vrh strane


VEČERNJE NOVOSTI, 27.6.2003.
Istina o ukradenim bebama

NIŠ - Posle jednogodišnjeg obijanja pragova bolnica, matičnih službi u opštinama, policije i sudova, oko hiljadu roditelja, koji tvrde da su im deca po rođenju ukradena iz porodilišta, dočekali su i pokretanje istrage. Dok su prošle godine prijave roditelja odbačene, sa obrazloženjem da su krivična dela zastarela, po nalogu Republičkog javnog tužilaštva konačno su u mnogim sudovima pokrenute istrage.

Na sastanku u Beogradu, kome su prisustvovali rukovodilac krivičnog odeljenja Vladimir Vukčević, zamenik RTJ, opštinski javni tužioci iz Niša, Kruševca, Prokuplja i Rače, kao i Okružni javni tužilac iz Kragujevca i opštinski tužilac beogradskog Drugog opštinskog suda, predočeno je da je tokom prošle godine podnet veći broj prijava za krivična dela oduzimanja maloletnih lica i promena porodičnog stanja. U svim predmetima javni tužioci će morati da “stave predlog za preduzimanje određenih istražnih radnji protiv N.N. lica, uz dostavu celokupne pribavljene dokumentacije, s tim da istrazi prisustvuju zamenici OJT koji obrađuju predmet”.

Javni tužioci su zaključili da je, zbog sveobuhvatnog razjašnjavanja konkretnih slučajeva, jer postoji izražena sumnja roditelja da im deca nisu umrla, već da su živa i prodata drugim porodicama, neophodno zahtevati da MUP ispita nepravilnosti oko upisa matičnih brojeva. Pregledaće se i matične knjige. Predložena je i DNK analiza.

Ukoliko postoje takozvani ”kalupi”, roditeljima će biti predočeno da na osnovu njih takođe može da se uradi DNK analiza. Istovremeno, kako preporučuje RJT, svaki podnosilac krivične prijave će biti detaljno saslušan. Biće im predočena sva dokumentacija, a tražiće se njihovo izjašnjavanje u čemu su nepravilnosti u postupku prijema, porođaja, nastupanja smrtnog ishoda i kasnijih službenih beleški.

Od roditelja će se tražiti da kažu da li sumnjaju koji su lekari i babice izvršili navedena krivična dela, kao i da li im je poznato gde je, eventualno, nalazi dete za koje tvrde da nije mrtvo već živo.

Zdravstvena inspekcija treba da utvrdi da li je poštovana uobičajena procedura u tim slučajevima, a ako nije koje su nepravilnosti i u kom obimu.
Roditelji, podnosioci krivičnih prijava, biće upozoreni na posledice davanja lažnih iskaza i prijavljivanje lažnog svedočenja.

vrh strane


VEČERNJE NOVOSTI, 4.8.2003.
Borba za istinu porodice Jović iz Kruševca o navodno mrtvom detetu otkriva skandalozna saznanja

DNK na popravnom

KRUŠEVAC - Sumnje da im je dete umrlo posle rođenja u Zdravstvenom centru porodicu Jović je doveo do skandaloznih saznanja. Dilomirani ekonomisti Milanka ((46) i Miloje (53) u svojoj mukotrpnoj borbi da saznaju šta se desilo sa njihovim detetom posle "iznenadne" smrti, postali su retki roditelji koji su prihvatili i DNK analizu svoje krvi sa takozvanim "kalupima" svoje "mrtve" bebe.

A rezulati takve analize, urađene na Institutu za sudsku medicinu u Beogradu, Jovićima su tek unele nemir i još više potspešile njihove sumnje da im je dete, koje bi sada imalo 22 godine, ipak živo.

Prema DNK testu, uzorici tkiva priloženih sa kruševačke patologije ne pripadaju detetu Milanke i Miloja Jovića, a da cela situacija bude još komplikovanija na Institutu za sudsku medicinu je utvrđeno da delovi tkiva potiču od više različitih osoba!

Kako i zašto?

Odgovora na ova pitanja u Kruševcu za sada nema, dok su Jovići posle frapatnog saznanja bili šokirani.
- Krivičnu prijavu protiv NN osoba, sumnjajući da nam je beba proglašena mrtvom da bi kasnije bila "ustupljena" nekoj drugoj porodici, podneli smo sa željom da konačno saznamo istinu o svom detetu, ma kakva ona bila - objašnjava Milanka Jović.

Početak ove priče datira od 1981. godine. U noći između subote i nedelje, 26. i 27. aprila te godine, uoči Uskrsa, Milanka Jović u kruševačkom poridilištu rađa bebu. Kako su joj rekli, na svet je donela zdravu devojčicu, sa ocenom devet, koja je i zapklala. Odmah su joj dali ime Marija.

Dok je srećan otac Miloje uveliko čašćavao sve redom po Kruševcu zbog prinove, Milanki u ponedeljak saštavaju strahovitu vest - beba je umrla. Uz već standarno ubeđivanje lekara da su "mladi i da će imati još dece", Jovići prihvataju samo za tren zvaničnu vezriju o smrti svoje kćerke. Telo bebe nisu videli, niti su moli da ga sahrane.

Kako objašavaju, u tim teškim trenucima pravu zbirku su im napravili bolnički papiri. U delodovnom protokolu porodilišta, a kasnije i u matičnim knjigama rođenih i urmrlih napisano je da je Milanka rodila devojčicu. Međutim, u obdukcionom nalazu kruševačke patlogije, koju je potpisao dr Tomislav Pavićević, napisano je da urađena autopsija - dečaka.

Da konfuzija bude još veća pobrinuo se i dežuni lekar u kruševačkom porodilištu, koji je Jovićima izdao potvrdu o smrti novorođenčeta, ali bez upisanog pola deteta.

- Sada smo, crno na belo, dobili dokaz da na kruševačkoj patologiji nemaju krunski dokaz da je naše dete mrtvo, naložili su novu DNK analazu - ističe Miloje. - Prvi rezultati im navodno nisu bili potpuni, pa su radili analizu na osnovu preostalih uzoraka tkiva, kažu da im ima preko dvadeset, iako je nama sumnjivo.

Milanka predočava da će oni, ukoliko dobiju nove rezulate DNK analize koji se ne poklapaju sa prvim nalazima, u inostranstvu o svom trošku obaviti isti test.

- Pa neće valjda sada u neogled, kada su videli prve nalaze, da rade DNK testove sve dok navodno ne dokažu da mi je dete mrtvo? - pita se Jovićeva. - Niko i ne pomišlja kako je nama, kada nam je potvrđeno da se na kalupu tkiva našeg deteta uzorci ko zna kojih beba i ljudi? Ako nemaju dokaza da je dete mrtvo, onda je živo. Ali, gde su sada nalazi? Sama pomisao da mi je dete, ćerka ili sin, živo i da mu možda sada i treba naša pomoć, kao majku me izluđuje.

Milanka ističe i da je svih ovih godina neizvenosti i sumnje ipak palila sveću na svake Zadušnice svom zvanično mrtvom detetu. Međutim, od prošle godine, kada je u Srbiji otvorena "bebi afera", to više ne čini. Uverena je da joj je dete živo.

Verovali ili ne

Po naređenju Josifa Djorđevića, istražnog sudije Okružnog suda u Kruševcu, Institut za sudsku medcinu u Beogradu izvršio je DNK analazu na osnovu krvi i brisa sluzokože Milanke i Miloja Jovića iz Kruševca i tkiva sa "parafinskog kalupa" njihove umrle bebe.

Kalupi i pločice veštaci su obeležili rednim brojevima od 1 do 8, a bila je upisana i oznaka organa - pluća, tri pločice, bubreg, srce, nadbubreg, crevo i mozak.

- Dobijenim rezultatima DNK analize dostavljenih parafinskih kalupa isključuje se mogućnost da su isti uzeti od deteta čiji su biološki roditelji Jović Milanka i Miloje - zaključili su veštaci profesor dr Dušan J. Dunjić i docent dr Oliver Stojković sa Instituta za sudsku medicinu u Beogradu - Analizirani uzorci parafinskih kalupa potiču od većeg broja različitih osoba.

Čekajući istragu

Istražni sudija Josif Djorđević je potvrdio da se očekuju rezultati nove DNK analize, uz napomenu da u slučaju Jović još nije pokrenuta istraga, već da se "obavljaju predistražne radnje".

Druge detalje sudija nije želeo da saopšti.

vrh strane


   

Quisque nulla. Vestibulum libero nisl, porta vel, scelerisque eget, malesuada at, neque. Vivamus eget nibh. Etiam cursus leo vel metus. Nulla facilisi. Aenean nec eros. Vestibulum ante ipsum primis in faucibus orci luctus et ultrices posuere cubilia Curae; Suspendisse sollicitudin velit sed leo. Ut pharetra augue nec augue. Nam elit magna,
31 Juli 2002 ::: Novi tekstovi

Feljton ''OTMICA IZ KOLEVKE'' u 14 nastavka objavljen je ''Večernjim novostima'' od 31.7.2002. do 13.08. 2002. godine         opširnije...

 

 

 

 

 

 

 

 


Sve ove porodice ubeđene su da postoji organizovana trgovina decom, a da je mozak svega lekarski kadar po mnogim bolnicama u Srbiji.

Roditelji se čude što država ćuti posle toliko sumnji da već par decenija nesmeteno radi "bebi mafija", koja otkupljuje tek rođenu decu i skupo ih preprodaje.


 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

              Photos Anne Geddes

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


...već četiri godine krišom osmatra dečaka u Nišu, za koga kaže da liči kao "jaje jajetu" svojoj bliznakinji, njenoj kćerki Mariji.

- Srce mi kaže da mu priđem, ali razum preovladava. Gledam ga, ustežem se, duša boli, plačem, ali ne smem da mu priđem. A gledam svoje dete ...


 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

       

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


''...cena jednog ukradenog deteta kreće se od 250.000 do 2,5 miliona maraka.

Veliki broj naše dece prodat je u Zapadnoj Evropi i Americi, dok ženske bebe završavaju u albanskim porodicama...''


 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


Ovom trgovinom dece, ne samo da je prekršena osma Božja zapovest, koja glasi: "Ne kradi" već je time sahranjena i svaka iskra čovečnosti u onom koji je to nedelo počinio.

Time nije izvršena obična krađa, kao što je krađa novca, kola, dragocenosti ili bilo čega drugog. Ovim je izvršena krađa tela i krvi, slave i potomaka, imena i prezimena, nastavka kolena i predaka.

Uzeto je što nije smelo da bude uzeto, oteto je i prigrabljeno ne samo ono što nije nikada pripadalo toj porodici i što pred Bogom nikada i neće pripadati toj porodici. Pokraden je nečiji život, život koji ne pripada tim trgovcima i nikada neće pripadati.

Čovek mora da se zapita kako li je tek živeti, a znati da to biće koje ti ljudi nazivaju svojim detetom, nije njihovo dete! Kako li je ceo život lagati sebe i druge i to dete, a možda ići u crkvu, moliti se Bogu, slaviti slavu i biti - hrišćanin! A ovo pitanje se može uputiti i posrednicima, medicinskim radnicima. Time je prekršena i deseta Božja zapovest, koja glasi "Ne poželi ništa što je tuđe".


 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


''.... Pokušaćemo na svaki način da ostvarimo svoje pravo, koje nam niko ne može osporiti. Želimo da saznamo istinu o svojoj deci, a ako su zaista mrtva, neko će morati da odgovara i za to što ih mrtvu nikada nismo videli. Ako krivično delo može da zastari, naša patnja ne može...''


 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

  Feljton ''Krađa beba iy kolevkeĆ objavljen je uisque nulla. Vestibulum libero nisl, porta vel, scelerisque eget,

If you're interested in licensing or reselling in your country, please feel free to contact us We offer exclusive licensing or reseller volume rates.      read more...
Home      Tekstovi      Fotosi      Nagrade     Kontakt
Copyright © 2004 Miša  Ristović     All rights reserved.