O sklopi usne, ne govori, cuti

Ostavi misli nek se burno roje,

I rec nek tvoja nicim ne pomuti

Bezmerno silne osecaje moje.

Cuti i pusti da sad zile moje

Zabrekcu novim, zanosnim zivotom,

Da zaboravim da smo tu nas dvoje

Pred velicanstvom prirode; a potom

Kad prodje sve I malaksalo telo

Ponovo padne u obicnu camu,

I zivot nov I nadahnuce celo

Necujno, tiho potone u tamu.

Ja cu ti draga, opet reci tada

Otuznu pesmu o ljubavi, kako

Ceznem I stradam I ljubim te, mada

U tom trenutku ne osecam tako.

I ti ces, bedna zeno, kao vazda

Slusati rado ove reci lazne,

I zahvalices Bogu sto te sazda,

I oci ce ti biti suzom vlazne.

I gledajuci vrh zaspalih njiva

Kako se spusta nema polutama,

Ti neces znati sta u meni biva-

Da ja u tebi volim sebe sama,

I moju ljubav naspram tebe, kad me

Obuzme celog silom koju ima,

I svaki zivac rastrese i nadme,

I osecaji navale kao plima!

Za taj trenutak zivota I milja,

Kad zatrepti cela moja snaga,

Nek te srce moje blagosilja.

Al' ne volim te, ne volim te, draga.

I zato cu ti uvek reci: cuti

Ostavi dusu nek pokojno sniva,

Dok kraj nas lisce na drvecu zuti

I tama pada vrh zaspalih njiva