- Kliknite na ovo dugme ako ste dosli sa "novosti" stranice i zainteresovani da vidite najnovije clanke
Pitate se šta je to što cini Mokrin "tako specijalnim" u nasim pričama i srcima?
Šta je to što cini Mokrin Danas?
Ovde bih ja kao i svaki drugi Mokrinčanin mogao nabrojati 1000 stvari.Neke od njih(da samo zagrejem pero) mogle bi biti:
Mokrin je naše srećno detinjstvo, Mokrin su naše umrljane od blata pantalone kad smo uveče, kao deca dolazili kućama, Mokrin je jendek u kome smo se igrali "Zoroa" i zmuraca oko Zrenjaninske.Mokrin su vrbice,lazarice,taljige i mekana alva koja se tako nemoguće lepila za dečije zube.Mokrin je bol u stomaku usled previše pojedenih jaja za uskrs.
Mokrin je bezbrižnost i muzika.Muzika koju su svirali bendovi Mokrina, Balboksi, Đukinovi i moj kum Žika, Sima (fuck) i ja u prostorijama doma kulture.Mokrin su naše prve ljubavi, i naša prva ljubavna razočaranja.Mokrin je najlepši bioskop u kome si mogao pljuckati sa balkona na one dole u mraku.
Mokrin je prekinuta mladost ratom, Mokrin su snovi o odlasku u svet.Mokrin su svi uspesi i ostvareni snovi, Mokrin je nostalgija za srećnim detinjstvom, Mokrin je sigurnost u bolju budućnost.
I jos puno neizrečenih istina.Mokrin je sadašnjost, prošlost i budućnost.
Mokrin je stranica na internetu koja nikada neće biti izbrisana.
Autor:Milenko Milićev
Iako po rečima profesora Badrljice, grb na naslovnoj strani je heraldički neispravan, mi će mo ga zadržati kao deo dizajna početne stranice a i kao deo naše tradicije ( grb je neko vreme bio u opticaju ).Naravno, novi grb zadržava počasno mesto na stranici Mokrinskih aktuelnosti.
Ovaj grb je usvojen kao zvanični.Dva arhangela, Mihailo i Gavrilo drže grb kao oznaku jedinstva vere i trajanja mesta.
Mokrinski guskovi postali znamenje Novosadskog poljoprivrednog sajma.
Danas, u nedelju 13. maja 2001. u 11 sati na zelenom terenu "Manjeza" (terena za konjske smotre i takmicenja) sedam jata mokrinskih guskova prvi put se borilo van Mokrina u borbama koje su zamisljene kao egzibicione.
Medjutim, tokom borbi, predsednik kluba mokrinskih odgajivaca gusaka i plemenite zivine,"Belo pere",
Dusan Kovacic, strucni komentator koji preko zvucnika ukazuje brojnim gledaocima na detalje i obrte u odmeravanju snage
gusana (guskova, kako se to u Mokrinu kaze), i sam iznenadjen, uzviknuo je:
"Ovo su zaista zestoke borbe!"
Nesa, gusak Save Kosnicara, Terzica, savladao je guska
Miroslava Badrljice, Dacu. C=ch
Mokrinski odgajivaci gusaka bili su vidno uzbudjeni i ponosni burnim obrtima u borbama. Guskovi ih nisu obrukali na
prvim borbama van sela, a u mesecu maju. Gusani (guskovi) od pocetka borbe drze se kljunovima za vratove, ali se istovremeno
udaraju siroko rasirenim krilima. Zato se u Mokrinu, za vreme borbi, (od polovine januara do poslednje subote februara)
navijaci oglasavaju povicima:
"Sopaj! Sopaj!" (Samaraj, samaraj). S=sh
Za borbe guskova je vazno sto izuzev u najredjim slucajevima ne dolazi do krvarenja boraca. Cim oseti da je
slabiji, porazeni gusak pobegne sa scene. Strasni navijaci tada vicu : "Motaj ga! Motaj!" (*Pojuri ga, pojuri)... ali
medju gusanima vlada solidarnoist unutar vrste, te pobednik porazenog ne goni ~ za razliku od ljudi koji imaju drukciju
navadu.
Trecu nagradu, (i on je dobio kao dvojica pobednika, prekrasni pehar, dar Novosadskog sajma) osvojio je Orinoko Laze Jolica.
I Laza je, kao i svi clanovi drugarskog kluba "Belo
pere" duhovit covek. On je zapazio i ispricao zgodu koja se zbila za vreme dvodnevnog gostovanja mokrinske "ekspedicije"
na sajmu:
"Dok je u petak ziri na stocarskom poligonu ocenjivao
ovnove, jedan nas gusak, kome se ovan nesto nije dopao (mozda je prilazio guscicima) pocne ovna da "mota"! I za cudo,
pozamasni izlozbeni ovan se nadao u beg!"
Prema propozicijama mokrinskih borbi guskova, svakog guska mora da prati jato gusaka. Dozvoljeno je da najmanje jato mogu sacinjavati dve guske. To je neophodno, jer sastavni deo borbe medju muzjacima jeste GAKANJE zenki.
Poznat je slucaj iz finala godine 1993. Apsolutni favorit bio je tokom prva tri minuta nadmocniji. Ali tada su u jedan mah njegove guske prestale da dizu dreku, da gacu... i on je naglo splasnuo, izgubio volju za borbom i ubrzo pobegao sa poprista...
Pera Djermanov, znameniti "kum Pera" iz Balaseviceve pesme "Al se nekad dobro jelo", stvarna licnost i Djokin kum, zamenik direktora Novosadskog sajma, danas u Novom Sadu, posle uspesnog zavrsetka ove simbolicke manifestacije u slavu paorskog rada i seretluka, proglasen je za pocasnog predsednika kluba "Belo pere". On je u saradnji sa nasim dr prof. Radovanom Popovom, smislio ovo predstavljanje borbe mokrinskih guskova na ovoj evropski znacajnoj smotri poljoprivrede i sto;arstva.
Zimske borbe guskova u Mokrinu traju u vreme parenja zenki i muzjaka, pa se zato na prostoru borbe nalaze samo dva jata zenki i dva guska, a u Novom Sadu danas, izvanredna novost je bilo PRISUSTVO GUSCICA, jos zutih, ali vec dobro izraslih. Bilo je urnebesno kad je gusce iz jednog jata brzopleto uletelo medju guscice protivnickog jata. I gusak i guske su ga, pre zapodevanja borbe bukvalno IZBACILI iz svoga copora.
Vodje Sajma zadovoljni ovom kreativnom inovacijom u promociji svoje smotre, odlucili su da gostovanje "Belog pereta" uvrste u stalni program sledecih godina. Na to je predsednik "Belog pereta" Dusan, Dusko Kovacic, prihvatajuci taj poyiv odvratio: "Onda cemo za te majske borbe pripremiti specijalna jata ~ u tim jatima cemo guske nasaditi nesto kasnije."
Specijalno sa Novosadskog sajma, za www Mokrin
RASA POPOV, 13. maj 2001, u 23.30
Dragi Mokrinčani,
Zavičajni klub Mokrinčana u Novom Sadu,koji je osnovan 1994.godine sa namerom da ostvari trajnu saradnju sa zavičajem,da neguje tradiciju i kulturu svojih predaka i pruži pomoć u razvoju privrednog i kulturnog života Mokrina,u Programu svojih kulturnih aktivnosti i manifestacija u 2001.godini ima i izdavanje ETNOLOŠKE MONOGRAFIJE MOKRINA. ETNOLOŠKU MONOGRAFIJU MOKRINA je,nekoliko godina,pripremala grupa od 20 autora.Knjiga je otkucana na paustu,ima 340 stranica(sa osam slika u boji i 20 crno-belih).To je istorijska,demografska i etnološka studija o našem selu sa bogatom istorijskom prošlošću. Na predlog prof.dr Petra Markovića,knjiga će biti štampana u ediciji Srpske akademije nauka i umetnosti "Hronike sela" i biće 117 po redu,kao prvo selo iz ovog dela Banata u ovoj ediciji. Činjenica je da u biću Mokrina ima nešto što ga čini izuzetnim.Mokrinčani su bili ne samo ratnici,dobrovoljci u oslobodilačkim ratovima,već i nadareni stvaraoci (pesnici, slikari, naučnici).Čuveno je bilo mokrinsko brašno,sir i vino.Frule,mokrinske gajde i tambure su imale poseban zvuk.Škola i crkve,gasno polje najveće u zemlji,izdašno lovište,uskršnji običaji,borbe guskova,sve je to Mokrin. Kako se sada svi u zemlji nalazimo u teškoj ekonomskoj situaciji,štampanje knjige ne možemo ostvariti bez pomoći donatora i sponzora.Nešto novca smo dobili od nekoliko preduzeća,privatnika i Mokrinčana iz inostranstva,no to nije dovoljno,za štampanje nam je potrebno još 30.000,00 dinara.Obraćamo se Mokrinčanima u zemlji i inostranstvu,kako biste pomogli finansiranje izlaska knjige dragocene za tradiciju i kulturu našeg zavičaja,uplatom iznosa za koji se opredelite na način koji budete sami odabrali.Molomo vas da o ovome obavestite Mokrinčane koje znate. Vašim gestom dobročinstva podržaćete našu želju da sačuvamo naše kulturno nasleđe i da još jednom knjigom damo doprinos razvoju duhovnosti našeg sela,a mi vas sigurno nećemo zaboraviti.Imena svih donatora i sponzora biće upisana na kraju knjige,a prve primerke ćemo vam posebno poslati.
Za Zavičajni klub Mokrinčana
u Novom Sadu
Biljana Janić
tel:o21/433-817
e-mail:janic@ptt.yu
-POTAMNELI SJAJ STAROG MOKRINA-RAŠA POPOV -SJAJ,BEDA I NADA MOKRINA-JOVAN VELJIN-MOKRINSKI -ISTORIJSKA I SAVREMENA OBELEŽJA MOKRINA-DR DUŠAN POPOV -PREDEO I NASELJE-INŽ.RADOVAN JOVIĆ -MOKRINSKI SALAŠI-BOGDAN IBRAJTER-TANE -GRADNJA VOJVOĐANSKE KUĆE-MR.ZORAN OBRADOVIĆ -TIPIČNA VOJVOĐANSKA PAORSKA KUĆA I DOMAĆINSTVO-DR RADOVAN POPOV -USTANOVE I POJAVE DRUŠTVENOG ŽIVOTA-PROF.DRAGOLJUB BADRLJICA -ORUĐA I NAČIN RADA U ZEMLJORANJI-STOČARSTVO-ŽIVOJIN KUVIZIĆ -VRSTE ZANATA U MOKRINU-RADOJKA KUVIZIĆ -ZANATI I ALATI-BOGDAN IBRAJTER-TANE -MOKRINSKE MAŠINE VRŠALICE-BOGDAN IBRAJTER-TANE -PROSTORIJE,POKUĆSTVO,POSUĐE I NAMEŠTAJ-RADOJKA KUVIZIĆ -NARODNA NOŠNJA I ODEVANJE-RADOJKA KUVIZIĆ -TKATI TREBA DOBRO ZNATI-ZORAN MALENICA -GODIŠNJI OBIČAJI NA BLAGDANE-RADOJKA KUVIZIĆ -ISHRANA-RITUALNA HRANA-RADOJKA KUVIZIĆ -ŠEST NEDELJA VELIKOG POSTA-DR ŽIVA LADIČORBIĆ -OBIČAJI U LIČNOM I PORODIČNOM ŽIVOTU-VERICA SIMIĆ,BILJANA JANIĆ(svadba,trudnoća,porođaj,krštenje,smrt,pogreb) -VEROVANJE I SUJEVERJA-RADOJKA KUVIZIĆ -NARODNA MEDICINA-RADOJKA KUVIZIĆ -HUMOR MOKRINČANA-RAŠA POPOV,RADOJKA KUVIZIĆ -ŠALAJKE-LUKA NADLAČKI -IZ ONOMASTIKE MOKRINA-MITA GOLIĆ -POREKLO I TUMAČENJE PREZIMENA MOKRINČANA-MILOŠ DESPOTOV
... Radovan Popov je rodjen 16 Januara, 1931 godine u Mokrinu od oca Vladislava i majke Milene, rodjene Jovanov. Osnovnu skolu je zavrsio u Mokrinu, a gimnaziju u Kikindi. Diplomirao je na Prirodno matematickom fakultetu i na masinskom fakultetu u Beogradu. Magistrirao je i doktorirao u Zagrebu iz oblasti poljoprivredne tehnike.
>Od osnivanja Novosadaskog univerziteta 1960 godine radio je na : Masinskom, Tehnoloskom, Poljoprivrednom i fakultetu Tehnickih nauka...
Napisao je i objavio preko 100 naucnih radova iz struke u zemlji i inostranstvu. Autor je i koautor desetak studija i veceg broja naucnih projekata. Napisao je desetak univerzitetskih udzbenika i skripti...
Bio je inicijator i dugogodisnji glavni urednik jednog jugoslovenskog casopisa iz oblasti tehnike "Savremena poljoprivredna tehnika".
Dobitnik je Plakete prof. dr. Vojislava Stojanovica za 1995 godinu za izuzetne rezultate postignute u obrazovno-pedagoskom radu kao najugledniji profesor Novosadskog univerziteta...
Postujuci mudrost cestitih predaka nasih da smo svi "DUZNI SVOME ZAVICAJU", gospodin Radovan Popov je tvorac Mokrinskog cuda, jer je zasluzan za okupljanje velikog broja Mokrincana i prijatelja Mokrina u zemlji i svetu...
Kao glavni urednik, pisac i organizator, zasluzan je za objavljivanje jedinstvenih knjiga iz edicije "Znamenitosti Mokrina i Mokrincana" koje nose naslove:
1) "Hleb, sir i vino Mokrina", Mokrin 1985
2) "Pesma, igra i muzika Mokrina", Mokrin 1987
3) "Crkva, skola i opstina Mokrina", Mokrin 1990
4) "Hristos Vaskrse (u Mokrinu)", Mokrin 1992
5) "Uskrsnji obicaji (u Mokrinu)", Mokrin 1993
6) "Gusanijada (u Mokrinu)", Mokrin 1994
7) "Duhovna i materijalna dostignuca Mokrina", Mokrin 1994
8) "Mokrincani dobrovoljci u Prvom svetskom ratu", Novi Sad-Mokrin 1997
9) "Secanje na apostola Vojvodine Vasu Stajica", Novi Sad 1997
10) "Kratak pregled uskrsnjih svecanosti (u Mokrinu)", povodom 10tog svetskog prvenstva u tucanju uskrsnjim jajima, Mokrin 2000
Pored toga napisao je knjigu "Zivotne poruke stvaralaca sveta" (Novi Sad 1991 godine) gde putem rasprave istrazuje odnose filozofije, nauke i tehnike.
Izuzetnom knjigom pod naslovom "Univerzitetksi profesor, kakav treba da bude" (Novi Sad, 1997) dao je "divni mozaik znanja sastavljen od bljestavih kamencica mudrosti koji najlepsu buducnost drugima obasjava" kako veli jedan od recenzenata... Gospodin Radovan Popov je bio glavni organizator predstavljanja sela Banata gradu pod naslovom "Dani Mokrina u Novom Sadu"...
Jedan je od osnivaca, organizatora, urednika i pisca clanaka za PCES-u (Prolece na Cenejskim salasima) kulturno-istorijskog drustva koje preko objavljivanja knjiga iz edicije "Istorija poljoprivrede, salasa i sela Vojvodine" je objavila 17 kjniga koje su kao svojevrsni spomenici podareni Vojvodini...
Prema zvanicnom obrazlozenju, koje je zapisano na prekrasnoj, luksuznoj diplomi pise: "Nagrada opstine Kikinde dodeljuje se profesoru Dr. Radovanu V. Popovu za naucni doprinos u istrazivanju i proucavanju tradicionalne proslosti Kikinde, Mokrina i okoline".
Odlomci iz clanka "Profesor Dr. Radovan Popov dobitnik nagrade Skupstine opstine Kikinda za 2000 godinu" izdvojen iz "Mokrinskih Novina", broj 89-90.
Clanak uredio prof. Dragoljub P. Badrljica
U subotu 24. februara u prostorijama mesne zajednice "Mokrin" inicijativni odbor sazvao je osnivacku skupstinu Konjickog kluba "Mokrin". Prostorija u kojoj su se okupili ljubitelji konja i konjickog sporta bila je mala i tesna da ih sve primi. Osnovni cilj kluba je razvijanje, unapredjenje, sirenje i osamostaljivanje konjickog sporta.
Clanove je pozdravio clan inicijativnog odbora Milos Pomorisac i otvorio skupstinu. Doktor veterine Milorad Ostric, koji je izabran za predsednika kluba procitao je Statut Konjickog kluba koji je jednoglasno usvojen. Izabrano je predsednistvo kluba, sekretar je Milos Pomorisac a blagajnik Dusko Bajic. Ostali clanovi su: Ilija Krstin, Dusan Simic Nepa, Slobodan Lagundzin, Sava Terzic, Zoran Belos i Milan Maljugic. Clanarina je 300,000 dinara.
Konjicki klub poziva sve zainteresovane ljubitelje konja i konjickog sporta da se pridruze Klubu. (Z.M.)
Clanak izdvojen iz "Mokrinskih Novina" broj 96, strana 4.
U nedelju, 25. februara odrzano je finale 16. mokrinske guscarijade. na ovogodisnjoj Guscarijadi su ucestvovala cak 124 guska, najvise do sada, da bi u finalu ukrstili kljunove i krila po dva guska iz lige mladih, dvojica dvogodaca i dvojica iz superlige. Pred oko dve hiljade gledalaca, kako neki procenjuju, bezbroj kamera i fotoaparata, organizatori i pobednici mogu biti zadovoljni.
... .... ...
Dusko Djomparin vlasnik sampiona Supersecka, prve cestitke dobio je od Mite Pavlova Fike vlasnika drugoplasiranog guska Pere.
Na pitanje o prvim utiscima Dusko Kovacic - prvi covek kluba "Belo Pere" kaze sledece:
-Ja sam prezadovoljan. Ambijent, tuca, sve je bilo potaman i mislim da je bilo odlicno...najradosnija vest, a pogotovo za guscare, je da cemo praviti guscarski teren.
Predsednik SO Kikinda Dusko Radakovic i predsednik izvrsnog odbora Dragomir Pudar prihvatili su sponzorstvo i ponudili pomoc da se napravi guscarski teren koji ce najverovatnije biti u Djukosinu, da se na njemu ubuduce odrzavaju finalne borbe...."
.... .... ....
Na pitanje: "Kako se osecate kao vlasnik sampiona" Dusan Djomparin vlasnik sampiona super lige je odgovorio:
-Osecam se kao najsrecniji covek na svetu. Gusak je izuzetno dobar, nije bilo nikakve mucke, sve je proteklo u najboljem redu i zbog toga sam srecan... gusak je cele godine bio na salasu i to mu je najveca priprema. Svi koji naterivaju guskove pripremaju ih veoma kratko u zimskom periodu kada se vec naterivaju, medjutim to im je velika greska. Guskovi se pripremaju tokom cele godine...devedeset devet posto sam bio ubedjen da ce moj gusak odneti pobedu jer je bio mnogo kvalitetniji od suparnika, a drugo je sto je moj gusak pokazao volju za borbu. Nisam se nadao da ce borba trajati tako dugo. Zadovoljan sam i opet kazem nije vazno ciji je gusak pobedio samo kad je borba dobra. Tako je i bilo. Borba je bila izuzetna, pobedio je bolji."
Na pitanje "Sta dalje sa sampionom?" Dusan je odgovorio "Sampion sada ide na letovanje na salas, a dogodine ponovo brani titulu".
Odlomak iz clanka "Supersecko pobedio Peru" izdvojen iz Mokrinskih Novina broj 96, strana 7.
U Domu omladine u Kikindi, 24. februara 2001, odrzana je revija manekena. Pre pocetka programa lekar specijalista opste medicine Milka Damjanovic, odrzala je predavanje za decu i roditelje o zdravlju. Posle predavanja pocela je revija manekena dece iz Mokrina i Kikinde.
U ime Doma omladine Danica Zoric je pozdravila decu, roditelje iz Mokrina i Kikinde i sve koji su tog trenutka bili tu da uvelicaju ovaj program, da podrze decu u njihovom radu i da se zajedno raduju napretku dece.
- nas zadatak je vaspitno-obrazovni, prvenstveno negovanje zdravlja, negovanje osecaja za kolektiv, razvijanje psihofizickih i kreativnih sposobnosti, karakterno-voljnih osobina, uopste jacanje celokupne decije licnosti, kazala je Danica Zoric koordinator vaspitno-obrazovnog programa Doma omladine u Kikindi.
Razgovarajuci sa mokrinskim roditeljima o utiscima sa odrzane revije culi smo samo reci pohvale.
Clanak izdvojen iz Mokrinskih Novina broj 96, strana 8.
Clanak pripremila Branka Ugrenovic
Za knjigu "Sesir bez dna" novinar i knjizevnik Rasa Popov dobio uglednu Nevenovu nagradu.
"Kao sesir bez dna prazni, punim se znanjem raznim" - parola je kojom svake srede u deset sati na Prvom programu pocinje emisija naucno-obrazovnog programa "Sesir bez dna" ciji je autor i scenarista Rasa Popov. Cuveni pronalazac iz "Fazona i Fora" Ljubomira Rsumovica, posle gotovo neverovatnog uspeha u pomenutoj decijoj emisiji gde je pravio razne dobre fazone, po podsticaju dr. Miroslava Savicevica i Biserke Pejovic, odlucio je da napravi seriju po modelu gore napisane rime.
Neznalica i Sveznalica se prepucavaju okolo sesira bez dna, a kad pokusavajuci da daju odgovor na naizgled jednostavna pitanja (citaj: veoma slozena) sretnu problem, pomoc traze u pametnoj kapi. Ustvari kao sto madjionicar iz sesira vadi zeca, njih dvoje vade Rasu...koji im prepoznatljivim stilom objasnjava ko je to Paster, sta su to boginje i gde je to odleteo baron Minhauzen. Na taj nacin puneci se znanjem raznim, kako kaze Rasa Popov, postajemo geniji - ljudi najotmeniji...
Serija se emituje od 1997 i jos uvek je veoma popularna. Na cetvrtom internacionalnom televizijskom festivalu "Zlatana maslina" u Baru, u kategoriji emisija za decu, 1999 godine nagradjena je Zlatnom maslinom...
Medjutim, autorski projekat naseg poznatog Mokrincanina nije se zaustavio na televiziji. Prosle godine, u izdanju Izdavacke kuce "Monada" iz Sremske Mitrovice, pojavila se i knjiga "Sesir bez dna" tako da su se sakupljena Rasina znanja ponovila u jos jednom obliku...
... Rasa Popov je, u sta niko nije sumnjao, u "Sesir bez dna" ubacio Mokrin i Mokrinske novine...pisuci npr. o Ukrsku u Mokrinu gde se godisnje ofarba oko 200.000 jaja ili o borbama guskova... za sav taj rad, ovih dana Rasa Popov je dobio uglednu Nevenovu nagradu koju su dobili svi najveci nasi pisci odlicnih knjiga za decu.
Odlomak iz clanka "Sesir Profesora Rase Popova: izdvojen iz Mokrinskih Novina broj 96, strana 10.
Clanak pripremio Mica Vujicic.
Rukometasi Crvene Zvezde iz Mokrina, prvaci su Druge srpske lige Banata. Razlika izmedju njih i drugoplasiranog Naftagasa iz Elemira je samo jedan bod, tako da ce borba za prvo mesto biti teska i zanimljiva. Nas tim je Elemirce pobedio tamo, a oni na prolece dolaze kod nas. Upitali smo Dragana Reljina, kapitena tima, sta misli o uspehu i sta ocekuje od prolecnog dela prvenstva:
- Zadovoljan sam prvim mestom na tabeli. Zasluzeno smo osvojili. U Horgosu i Cesteregu je bilo malo krvi i sudijske nepravde ali smo sve to izdrzali. Ekipa je ostala u istom sastavu sa istim trenerom Vlajicem, tako da mislim da cemo i na prolece redjati pobede i konacno biti prvi. (Z.M.)
Clanak izdvojen iz Mokrinskih Novina broj 96, strana 15.
Ovaj niz zbornika izdaje kulturno drustvo "Prolece na cenejskim salasima" (skraceno PCESA).# c=ch,Chenej itd.# Ove godine se sprema knjiga "Radjanje i odrastanje seoske dece u Vojvodini". To je 16-sti Zbornik po redu. Vodja ovog jedinstvenog poduhvata je prof. dr Veselin Lazic. 21.000 Novi Sad, Trg Dos. Obradovica 8. E-mail vlazic@polj.ns.ac.yu
Ko zeli da objavi tu svoj rad: esej, pesmu, pricu, secanje, anegdotu, saljivu pricu, raspravu, djacki ili studentski zapis ili ogled, moze to poslati na datu adresu, sto je adresa Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, na Limanu. Od ove godine uvedena je novina. Autori ucestvuju u izdavanju knjige u visini stamparskih troskova. Na zalost to se moralo uvesti jer ta elitna serija knjiga vise nema "sponzora". Participacija zavisi od broja stranica koje autorov rad zauzme u knjizi. Do 4 strane (oko 6 kucanih stranica, ili 180 redova) 20 DEM u dinarskoj vrednosti...5 do 6 strana u knjizi, 26 DEM, preko 6 strana 30 DEM.
Tokom ovih 15 godina u knjigama ove serije obradjene su ove teme: *"Ej SALASI", (kapitalno delo od 1200 strana), "KONJI VRANI", "ZITO", "TIJA VODA" (kanali, bare i poplave, reke i podzemne vode, itd), "VOJVODJANSKI SVATOVI", "ZANATI U VOJVODINI", "DIVLJAC I LOVSTVO U PANONIJI", "SEOSKE I SALASARSKE CRKVE U VOJVODINI", "GROBLJA", "CIGANE MOJ!" (Romi u Vojvodini),"BAGREM BELI" (pcelarstvo u Vojvodini), "SEOSKE I SALASARSKE SKOLE U VOJVODINI" "KOMSIJA, PA BOG!" ...jedne sad ne mogu da se setim.
U tim zbornicima smo ucestvovali mi Mokrincani koji smo sada svi sem Bate Badrljice,stari oko 70 godina. Nas istaknuti naucnik prof. dr Radovan Popov, Mokrincanin, tada profesor Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu bio je uz dr Ves. Lazica pokretac ove serije knjiga. Osecam da je vreme da se obratim Mokrincanima iz mladjih generacija da se svojim autorskim prilozima pridruze ZBORNICIMA PCESE!
Video sam iz prvih radova mladih autora koji se javljaju na ovim internetovskim Mokrinskim Stranicama, da nose u srcu uspomene na svoje detinjstvo, igre, hranu, koje im je dao Mokrin. Njima su to vazne stvari, znace im visse od uspomena. I urednicima zbornika PCESE / sesnaestog po redu, svaki detalj o seoskom detinjstvu znaci vise od uspomena. Za njih je to cuvanje temelja naseg bitisanja, i zavetna svest o nasem poreklu. Posaljite svoje radove u ybornik "RADJANJE I ODRASTANJE SEOSKE DECE U VOJVODINI". To je lako ostvarivo, jer zbornik je otvoren i predusretljiv, dovoljno je da napisete i crticu o svom najlicnijem iskustvu ~ pa cete se vec prirduziti stotinama autora koji svi z a j e d n o slazu impresivni mozaik ovih nama tako dragih istina.
Pozdrav citaocima www.mokrin.com
Rasa Popov
Sam sam u stanu. Nedelja je. Jos od malena sam naucio da nedelja nije nedelja ako se ne ruca malo vecom kasikom. Zbog toga sam ustao ranije da bih otisao na pijacu i pristavio supu na vreme. Kupio sam i novine da se malo zanimam dok se kuva supa. Seo sam na terasu i poceo da se borim sa jogunastim formatom dnevne stampe. Utim sam zacuo razgovor na terasi ispod moje. Ona je bila vlasnistvo baba Boginje, otmene osamdesetcetvorogodisnje starice, koja je vec deset godina zivela sama, jer je deda Jozika, njen muz, inace ginekolog na glasu naprasno preminuo januara osamdesetdevete.
Sedamdesetpetogodisnji deda Vuk je svako jutro posle uobicajene nabavke dolazio kod baba Boginje na kafu i slatko od lubenica. Dolazio je on i uvece na caj, ali prepodnevni susreti su bili mnogo zanimljiviji, jer su tada jedno drugom prepricavali snove, a zatim ih tumacili uz pomoc Vecitog kalendara. Posle toga bi baba Boginja posluzila slatku kafu u velikim kobaltnim soljicama, koju su sa uzivanjem srkali neretko i po sat vremena. Onda bi prevrtali soljice da bi jos jednom zavirili u sudbinu za slucaj da sanovnik nije bio dovoljno precizan. Na te njihove susrete vise nisam obracao paznju, jer su tekli vrlo jednolicno. Prvo bi deda Vuk uspijenoj starici govorio kako u njenoj solji jasno vidi da ima otvoren put na koji ce ici sa zgodnim dobrostojecim muskarcem, a onda bi ona njemu pricala kako ima neku pobedu, lep glas za tri dana i najlepse slovo ljubavi. No ovaj razgovor je vidno odudarao od sablona:
- Pa ti nisi normalan. To te je ona torokusa Juca sa sedmog sprata nagovorila.
- Ma koja Juca. Valjda sam ja svoj covek. Umem da razmisljam.
- Pa i nisam bas sigurna. Poceo si da se ponasas kao neki ficfiric.
- Ja ficfiric? A kad treba da se ide u prodavnicu, na pijace, da se plati struja?
Onda ajde Vuce. Kad ti trebam onda nisam ficfiric, jel?
Razgovor je besneo, pa sam resio da se umesam ne bi li malo sabrali misli. Nagnuo sam se nad terasu.
- Baba Boginja! Evo kupio sam novine pa sam mislio da mozda zelite da ih procitate.
- Baaas! Samo jos novine da procitam pa mogu i da se obesim.
- Zasto? Sta je bilo?
- Ma ovaj Vuk nije normalan.
- Deda Vuce, pa sto jedite baba Boginju. Pa znate da ima veliki pritisak.
- Ma ko je jedi. Samo sam joj rekao da mi se jako svidja i da bi mogli da se uzmemo.
- Eto Dule, vidis da nije sav svoj. Jeste on lep i zgodan, ali brate pa ja sam skoro deset godina starija od njega. Jos malo pa bi mu mogla mama biti. - Pa i nije to velika razlika. Eto moj stric je stariji od strine skoro petnaest godina, a jako se lepo slazu.
- Jel? E pa onda ne znam...Na sky news-u su oko pola osam nezvanicno javili da pocinje NATO napad na Jugoslaviju. Cimerka je pitala - sta da radimo. Rekao sam joj da sam ja spakovao sve osnovno, a da ona treba da se pobrine za svoje zenske stvari, jer nisam bas bio siguran da li mesecevi problemi shvataju da napolju pocinje rat. Pitao sam je, ali je ona rekla da im je bas mindedj.
Utim je zazvonio telefon.
Mama je pitala - kako si sine. Cula sam da se nesto gadno sprema.
Ma, to mi je samo zagorela vecera - rekao sam.
Aaa da ti dodjes malo kuci - nervozno je upitala.
Ne mogu. Kasno je. Ne idu autobusi - pokusavao sam da malo spustim loptu.
A da zamolis nekoga da te doveze do Mokrina - bila je uporna.
Ma sve je to mama zapadna propaganda. Nece od toga nista biti. A i koga sad da molim da me vozi za Mokrin. Pa ja sam Srbin, a neka seka-persa.
Pocelo je neko nepoznato brundanje, pa se cimerka umesala u porodicni razgovor.
Sta je sad pa to - pitala je vukuci me za rukav.
Mama zdravo. Moram da prekinem, crko nam je ventil u kupatilu pa voda nemilosrdno navire s zeljom da nas potopi - pozdravio sam se.
Izasao sam na terasu cetrnaestospratnice da vidim sta se dogadja. U tom trenutku su pogodili neku skolu za milicijsku obuku na Klisi. Nebo se zapalilo.
Sta je bilo, govori - imperativom je upitala cimerka, vireci kroz vrata sobe koja izlazi na terasu.
Nije nista strasno. Zajebi pakovanje i bezi u skloniste - mirno sam joj odbrusio.
Sve komsije su stajale na vratima svojih stanova. Niko nije hteo prvi da krene u skloniste da mu sutra ime ne bi osvanulo na plakatima polepljenim oko zgrade. Proglasili bi ga za najvecu izdajicu Bulevara oslobodjenja br. 153. Tako smo stajali i upitno se gledali, sve dok deda Vuk sa cetvrtog sprata nije brzinom sanjive kornjace profurnjao kroz spratove. Iza njega je pocinjala gungula i to sve jaca i jaca sto je on vise odmicao, jer su se polako hrabrili stanari visih spratova. Problem je bio - kako obici deda Vuka u cijim su se rukama nasli cebe Vuteksa iz Vukovara i stara kamperska stolica koja je odbila da se sklopi.
Stajao sam zbunjeno sve dok Zoran, komsija iz suprotnog ulaza nije podviknuo - Dule, ponesi madjarice. Evo ja nosim gajbu piva i blokcic. Na to se treci saigrac iz mirnodopskog doba, cika Sava Brada, javio - Ja sam poneo stocic, olovke i domacu brqu.
Cinilo mi se da su tada svi stanari krenuli mahnito put sklonista. Svojevrsni stampedo je naterao vodju, deda Vuka, da se iskljuci iz saobracaja na odmoristu prvog sprata. Stao je i zapovednicki viknuo - ljudi, polako pa valjda smo Srbi. Niko se na to nije osvrnuo.
U sklonistu je poceo svojevrsni rat, kontrarat, rekontrarat, subkontrarat, kraljevskih vojski pikova, tikava, hercova i zirova, no on je za razliku od onog vansklonisnog bio zavrsen u roku od tri sata.
Ponoc je uveliko prosla kad je deda Vuk iscasio drugi vratni prsljen. Deco, meni je dosta - rekao je. Ja vise ne mogu. Idem da legnem pa kud puklo da puklo.
Dosta je kad tuku - dobacio je neko iz gomile.
Pogledali smo se i poceli da pakujemo stvari. Kako smo se brzo sisli u skloniste, tako smo se brzo popeli u stanove da cujemo vesti i malo odspavamo.
Sutradan sam razgledao oglasne table oko zgrade, ali ni na jednom flajeru nije bilo ispisano deda Vukovo ime. Valjda iz postovanja prema starijima, mada je iz tog zakljucka vidno strcala baba Boginja.
Clanak Predat Septembra 23, Leta 2000-tog.
Autor:Dusko Milicev
iz serije ako nemate sta pametnije da citate
Nestasica hleba me je tog ratnog petka naterala da ustanem u cik zore. Brzim koracima sam se sisao niz stepenice i skoro srusio deda Vuka koji je iz haustora pratio izlazak sunca.
- Dule, pa jesi li ti blesav. Tebe, o sveti Ilijo, nece ubiti ovi avioni, vec ces vrat slomiti.
- Dobro jutro deda Vuce. Kako ste danas?
- Pa sinko ako se ovako nastavi, nece valjati. Zao mi je vas mladih. Ja sam svoje video i proziveo, ali vi...
Brzo smo se preselili na klupu ispred zgrade, jer deda Vuk vise nije mogao da stoji. Noge koje su pedesetcetvrte, opterecene vojnickim rancem i americkim tompsonom tri godine pesacile po Prokletijama sada su klecale. I citavo njegovo telo je izgledalo nekako bojazljivo. Sem glasa. To je i dalje bio glas kojeg bi pozeleli mnogi televizijski i radio voditelji. Dubok, smiren i filigrantski izbrusen zivotnim tokovima davao je deda Vuku veliku dozu dostojanstva i privlacnosti.
- Znas li ti, moj Dule, da sam ja bio u projektantskom timu za izgradnju Mosta slobode? Osamdesetih godina, nisam jos bio dorastao da se nadjem u Novom Sadu, na putu nauke i obrazovanja. Vise su me zanimali plasticni kauboji, rodjeni pozitivci, na svojim misicavim crnim, sivim i braon konjima. Ta legendarna vojska na cijim su oker-koznim zastavama crvenom bojom bile ispisane reci NEPOBEDIVI. Mile, Zeqko, Madac, Duks i ja smo po ceo dan, bez hrane i vode, mogli da napadamo bespravno nastanjene crvenokosce. Tako smo mi obnavljali iskrivljenu istoriju odraslih. Ponovo smo docaravali svu okrutnost bitke kod Litl Big Horna. General Kaster je u svojoj ustogljenoj plavoj uniformi svakodnevno zauzimao indijansko selo kojim je komandovao Bik Koji Sedi obucen u otrcanu bizonsku nosnju. Ko je tada mario za mostove.
- I sta sad. Udavio se u mutnom Dunavu. Nista mi vise nije ostalo.
- Pa, deda Vuce, ima jos lepih stvari na ovom svetu.
- E moj Dule, pedesetosme sam izgubio moju Lenku, neocekivano.
Uzeli su mi je, a za uzvrat sam dobio sina Milosa. Mnogo me je potresla njena smrt. Znas, mnogo sam je voleo. Patio sam godinama, ali sam morao da se sredim da bi to dete odraslo kako treba. Gledao sam ga kako raste, uci, kako mu rastu brcici, izbijaju bubuljice po licu. Ispratio sam ga u vojsku. Docekao. E onda je nasao devojku koju je voleo kako se samo u knjigama moze. Ostavila ga je posle sest godina zabavljanja. Tad je poceo da pije. Zene vise nije ni primecivao, a ja sam tako zeleo unuka. Da ga setam kejom, da mu pricam stare anegdote i legende, citam pred spavanje. Tesko sam podnosio to njegovo svakodnevno pijanstvo, ali sta ces. Moj je. I njega su mi uzeli u bosansko-hrvatskom ratu. Ponovo sam se osetio porazenim. Jos se ni od tog nisam oporavio, a uzele mi i most. Jedino mi je jos zora ostala. Mislio sam da mi nju niko ne moze uzeti, a onda si se ti stustio niz stepenice. Umalo da je vise ne vidim. Hleb mi vise nije bio potreban. Ponovo sam otisao u krevet. Razmisljao sam o deda Vuku i o razaranju Novog Sada u decijim igrama dvehiljade i neke.
Vec dugo, rodjeni, brljezgam o kojecemu, ti cutis, a ja se bas zaletio. Doduse, sad mi izgleda da sam se vise bakco ovim daljim bogazijama nego onim sto je oma pored nas, jel, nedaj boze, trune u nama samim. To svi radu, radio sam, eto i ja, a posle ce nam kao biti zdravo zao sto je nesto tako ispalo, a nije moralo.
Eto slusam neki dan kako su uvatili neku decu da kradu, metili i u aps i sad svi zdravo pametuju kako su i roditelji napustili jos kad su bili mali te kako su danasnja deca zdravo nezahvalna, a drzava i svi ostali sve na decu daju i polazu, te ne znu deca kaki smo mi nemez imali posle onog rata - i naredjali jos silu taki bedasti stvari. Kad i tako slusas pomislis da to ne govoru mudri ljudi neg neki matori sekesi. Ima tu i profesora i doktora i oni sto su se u politiku umeljali. A ti iz politike su, izgleda i najpametniji, jer se oni za sve najvise pitu.
Zato cu rodjeni, sad da ti ispripovedam nesto sto sam mojim ocima vidio. Imo ja neke komsije i oni su bili tako neki normalan svet. Siromasi, zemlje nisu imali i mogli su da radu samo u brigadu, kad je bilo posla, u Livnicu, kod Toze il u Primu-sezonski. Daklem, zaposlio se prvo covek, taj moj komsija. Imali su nesto sitne dece, pa nije mogla i Ona. Al cim je prvo narastilo da je znalo di su vrata, di stoji lebac i mast, a di loksir - oma je i Ona nasla drzavni poso.
I lepo su tako radili. Ujtru nalozu kreku, odu na poso i celi dan zebu ocel neko od dece cackati vatru, ocel se neki upisati pa se umasiti na vrata i nja napolje, eto ti oma bolestine i - sve tako redom. No, lepo su radili, krpili i grcili, pa sklepali i malo kucice, onako svojerucno. Zivili lepo, sto kaze, normalno, al vidim ja rodjeni, najeb zivi.
Deca im stalno po nekim tetkama, strinama, babama, ko da su i da prostis, za nji pravili, a ne za sebe same. Al eto racunam, sace to brzo proci, deca ce malko narasti pa ce ondak zajedno da uzivu.
Tako je sve lepo islo, oni cekali jos ovo jos ono da prodje, deca im posla uskolu, i da vidis, bili dobri djaci, dobijali neke knjige i diplome, al posle poslo naopako.
Prvo im nezavrsi skole na koje je poslo, Drugo propalo jos na pocetku, trece.. a i oni rodjeni poceli da zivu sto narod kaze ko golub i golubica - on napolje, a Ona unutra, On unutra, a ona napolje - nedaj boze.
I kad se tako desi, pa bude i neki gori stvari ko kod ove dece sto su sad u apsu, nadju se ti sekesi koji kazu svasta. Sto kaze onaj nas pesnik: Znam ja nas, jebo ti nas.
A da budemo posteni, svima se to moglo desiti. Ljudi radili posteno kako su umeli, krpili i skucili se malo, sve zbog dece koju su izrodili. Da deci bude lakse. Tek se posle vidilo da su ta deca mislila nesto drugo i cekala nesto drugo. Njima, izgleda, nesto drugo falilo, samo nji niko nikad nije pito. A i sta deca znadu sta njima treba!?
Mislim se rodjeni, da smo mi, na primer konji, mi bi bili zadovoljni sto su nam zdrebadi stalno s nama u onom malom stalogu, pa sta imamo mi imu i oni. Bili bi srecni sto se stalno sigru oko nas i isprid nas, pa ako i nekad udari ruda, nece im vise pasti napamet da idu isprid nje. A kad jedared od nji napravimo dobre konje koji ce dobro udariti u am, ondak ce im biti lako i u malom i u velikom stalogu, a nama ce biti lakse oko naseg konjskog srca.
Po tom se cini rodjeni, da bi bilo bolje kad bi mi imali malko vise konjse pameti. mozda bi ondak bili bolji ljudi.
Radovan Ristic - Crnja - pripovetka iz knjige "Usrex"
Osvano Veliki petak, pa kod mene pravi rusvaj. Unuke nedelju dana vuku kojekakve trave, moglo bi se sad naraniti vec dva osrednja juneta, a odjutros ovi ostali samo zaviju, vezivu i kuvu na dva sporeta. Posle i dresu i mazu mascom da budu onako staklena, ko da su lagovana. A mogu misliti kako je tek kod Nepini?! Kod nji se jos od deda Dusana farba bar dve korpe jaja, pa se vec isti dan od ljusaka sareni sve do Cokine kuce. Pojedu deca ona polupana. Nacemo se, rodjeni, u nedelju u varos da vidimo malo cija su jaca ove godine i da vidimo ko ce pobediti ovog prvenstva.
Nego, jesil ti mislio kadgodj otom zasto smo mi napravili bas svetsko prvenstvo? E, da ti kazem, ako nisi. Od kad je Mokrina uvek su nasi imali bar malo jaca jaja neg ostali svet. Ta, ko bi se jos naselio na ovo mokro mesto di su i crkvu morali da izdignu, nego ljudi koji su imali malo tvrdja jaja, pa im nije smetala bas svaka sitnica. A i kroz istoriju kad gledas sve vuce na to. Bata istoricar bi ti otom mogo pripovedati nasiroko, ali eto i Djura Jakssic je za one bune izbiro da dodje bas u Mokrinski bataljon. A taj je, kazu, proso svasta u zivotu, a da nije imo jaka jaja ne bi napravio to sto je napravio.I posle kad god je bila kakva ampa i halauka, najvise odere Mokrincane. Tako i od onog rata oni sto su oterali najvise frontovaca za Srem, isterali najvise obaveza od kulaka, poprodavali mline i porusili ciglane, isto su bili Mokrincani. I sigurno da to ne bi uradili tako dobro i detaljno da nisu imali ona prava Mokrinska - tvrda jaja.
A tek di su oni po belom svetu? Nema, mislim, ni jedne malo vece busse na kugli nebeskoj, a da nema bar jednog Mokrincanina. Nije lako ni sa svojima kad zivis, a kako je tek u belom svetu? Ako nemas tvrda jaja, ode ti pogled. E, zato smo mi morali da napravimo bas svecko prvenstvo! Mi ovde u Mokrinu odavno, jer je ovde nasad, a eno i onaj Cokin sa Kanackim Mokrincanima pokaziva Indusima, Japancima i ostalim Amerikancima cija su jaja najjaca. Ajd, pa Hristos Vaskrs!
Pripovetka Mokrincanina Radovana Ristica - Crnje izdvojena iz njegove prve knjige "Usreh"
Sve je pocelo s generacijom rodjenih 1929 godine. Pokrenuli su "Susrete Mokrincana" jos 1965 godine. Jos tada su svojoj uciteljici, Emiliji Ruzic, recitovali nazaboravne stihove koje ih je naucila: "Krila sam vam na rodjenju morala dati/Krila i ruke jake kao hrastovi koji nad vama sume/A dala sam vam samo jedno srce/I njega iz grudi iscupajte, i vihorima ga dajte!"... (1971)
Severobanatsko selo Mokrin blista ovih jesenjih dana kao kap rose na suncu. Sve su kuce okrecene, drvoredi potkresani, sokaci pocisceni i umiveni. Glancaju Mokrincani karuce i fijakere, cetkaju konjima dlaku, a bubnjaros juri od roglja do roglja - javlja sta dalje da se radi. Pripremaju se za veliko trodnevno slavlje povodom obelezavanja Dana Oslobodjenja, Zavicajnih Susreta Mokrincana, a u goste im dolaze i prijatelji iz sela Lumbarde sa ostrva Korcule, sa kojima ce se 6. Oktobra bratimiti, i Televizija emisija "Znanje-Imanje". Kakvi bismo bili Mokrincani kad nebismo goste docekali kako dolikuje: konjima i fijakerima - kaze Milos Coka, direktor OOUR-a Mokrin.
Hoce Lale tradicionalno da docekaju svoje podanike, a i goste iz Lumbarde. Neka se korculanski moreplovci, svikli na debelo more jos minulih vremena Marka Pola, malo karucaju po ravnom Banatu. Znaju Mokrincani da ce ih snimati televizija, pa da se pokazu.
Najveci mokrinski ljubitelji konja, Mile Krisan, tri noci nije mogao da spava! On treba da bude na celu povorke sa cetvoropregom, ali ne lezi vraze:"Ja imam cetiri konja: tri vranca i jednog dorata. A kako cu pred svetom izaci kad mi konji nisu jednake boje?" - vajkao se Krisan... Mislio covek, mislio - pa smislio....(Septembar, 1986)
- "Sta sam smislio?" - Odem u Kikindu, pa pravo u flizeraj."Dobar dan". Dobar dan, izvolte ciko - kaze mi jedna devojka. A ja skino sesir i pitam"Mozel ova moja kosa seda da se ofarba u crno? Moze kaze ona, izvolte sesti da vas ofarbamo. A ja opet pitam: a mozel dorat konj da se ofarba u crno? Moze kaze devojka. E, da ja vama ondak dovedem konja pa da ga vi ofarbate. Mi ciko konje ne farbamo...
Sta cu vratim se kuci - imam ja snaju flizerku, a ona mi kaze da idem u Rumuniju da kupim farbe za farbanje kose, pa ce mi ona s tom farbom ofarbati konja. Ustanem zajtro pa pravo u Rumuniju, biciklom 32 kilometra tamo i tolko natrag. Kad sam doso kuci, a snaja mi veli: Ujo to ce kanda biti malo. Sutra dan opet biciklom pa ponovo u Rumuniju. Stignem i kazem ducandziji da mi da 40 tuba farbe. On me gleda i kaze da ce to biti zdravo skupo. Ne mari, kazem ja, ima u mene i novaca, a ko treba i dolara. I tako smo konja i ofarbali. Niko nije mogo ni da primeti da to nije njegova prirodna dlaka. Samo se malko poznavalo na peskiru koji sam konju vezao za oglavnik.....
Tekst je izdvojen is price "Ofarbani Konj" iz knjige "Oko konjsko Cakarasto" mokrincanina, pisca, novinara i slikara Bogdana Ibrajtera - Taneta.
Ucestvovao je na mnogobrojnim domacim i svetskim festivalima humora i satire, Ilustrovao je nekoliko knjiga svojim karikaturama, objavio je svoju prvu knjigu karikatura pod nazivom "Cvetovi Dobra" 1972, dobitnik je vise nagrada od koje bismo posebno istakli osvojeno trece mesto na Internacionalnom salonu karikatura u Montrealu (Kanada).
zavrsio je fakultet Likovnih umetnosti u Beogradu u klasi profesora Nikole Jankovica.
Clan je ULUV-a
izlagao je u Beogradu, Novom Sadu, Kikindi, Mokrinu
Od osnivanja Simpozijuma skulpture TERRA 1982 radi na vitalnim poslovima nastajanja i tehnoloskog procesa susenja i pecenja svih skulptura ucesnika simpozijuma.
Samostalno je izlagao svoje radove u Zrenjaninu, Kikindi, Mokrinu, Subotici, Beogradu.
radovi mu se nalaze u Mokrinu, Beogradu, Novom Sadu, Zagrebu, u Izraelu, Italiji, Nemackoj, Bugarskoj, Holandiji
zavrsio Medicinski fakultet i specijalizaciju u Beogradu.
slikanjem se bavi od rane mladosti
izlagao je u Kikindi i Mokrinu
bavi se slikanjem ikona na kartonu, staklu i zidu
njegov strip "Metak za Kida" otkupljen je od izdavacke kuce "Decije Novine".
Dobitnik je trece nagrade na konkursu u Zagrebu za domaci strip
uradio je jos mnogo drugih stripova od kojih cemo pomenuti samo neke: Sukob u selu, Dokaz hrabrosti, Dvoboj, Trigo, Keri
napisao je oko 1000 reportaza od kojih preko 100 o Mokrinu i Mokrincanima izlagao je svoje slike sirom nase zemlje
svoje radove izlagao je sirom zemlje dobitnik je vise nagrada, od kojih treba posebno istaci prvo mesto na "Susretima Drugarstva radnika amatera Vojvodine" u Novom Sadu 1980 kao i drugo mesto na saveznoj smotri radnika amatera odrzanoj u Gornjem Milanovcu 1981
Posle uskrsa u Mokrinu, jedan od ucenika seretski upita profesoricu Ljilju:"Profesorice, da li se tucaju tamo u Mokrinu ?"Od kad sam ono pobegla naprecac uoci uskresa devetdeset druge nema dana dami ne padne naum Mokrin. Nekazem, niko me nije tero da idem, al sta ces mlado ludo - zaljubila se - neslusa to nikog, utuvila uglavu pa nemoz dokazati, kad je to nedokazno i zalupano... nekazem nije mi zao... samo ima tako dana kad sednem pa se priispitivam... kantarim, al to nije uvek kazem... samo kad je napolje naoblacno pa se ta vlaga valda uvuce i u tebe.
A bili smo bas eto i evo ovog maja u Mokrin, al nije to ko kad si tu zivio pa imas vremena ... neg ovako sve navrat nanos, i kad se otreznis a ti vec sedis u taj avijon... auu, nevolm ih otac i'... ta umalo nismo glave izgubili zadnji put kad su nas vozali. Samo nedam ja da se to vidi - kerim se, pa ko nije mi nista al' ako nepopijem jednu rakiju pritim sto cu uci - nije mi bas sve jedno - a i ko ce im verovati, kad malo malo pa citam u novine kako padu. Sta ces, mi mokrincani daleko stignemo ima nas svudana po svetu.. al...ja bi volela kad bi to moglo peske nogu pridnogu, a ne sotim avijonima, mani ti to, nije se sotim sigrati.. Samo kazem volem da huckam, ko crvena kesa... pa ondak, sta cu, moram - zazmurim i mislim ta nece valda bas moj, kad ono zamalko da nam se neotvori padobran.
Neg sta sam ono tela, pomozi mi kasti, ta jest sad smo eto otisli utu Ameriku, a tek sto smo se na Kanadu navikli, kazem - neda nam djavo mira, al ondak opet ko velim - ta, sto da ne ... jedared se zivi... al eto ... sad mi dodje tesko i zbog tog Toronta otac ga njegov - a, ko bi kazo mislis beli svet, sta tu ima, al nije vidis fali ti..
I ne bi ja otom sad ni mislila da eto bas danas nije napolje nesto naroguseno, svaki cas samo ste negrune kisurina, a i kumovi nam bili proslu subatu pa ima i tog... usli i izisli... a cekas taj dan evo vec mesec dana, a ono aloc prodje.. pa eto sad drecimo i mi ode i oni tamo.. al dobro je to tako... vise cemo se voleti kazu stari...nekazem ima i ode nasi ljudi i vec vidim da ce na dobro izici.. samo sve nesto mislim kako nemamo vruceg mesta da se nepriselimo opet nadrugo mesto, pa eto opet jeda...onda cu i za ovim misliti... samo nemarim ja... moz biti da necu znati di pre da trcim kad me ovo uvati pridkisu.Ocul pre u Mokrin, u Toronto jel na neku trecu stranu...nemarim kazem samo da nije avijonom.
Al volem utaj Njujork... veliko... da se na ledja privrnes dok vidis vr' zgrade, a imadu i ducana nije da nemadu, tu i taj nas Mokrincanin Lacorbic izlaze njegove 'aljine sto sam izmisli, tu je i Drakula, ima nas kazem... neg vozali se mi staksijom ta sta da ti pripovedam, nije to ko nas fijaker, lagacko pa da vidis ko prolazi, neg drz tamo, drz ovamo, a ja ko za inat drzim kafu uruke... veruj, imala sam kafe i na bluznu i u cipele, a ja, znas kako je, nije mala stvar ici utaj Njujork, opravila se ko za priobrazenje... i dan danas imam fleke cerez njine voznje..Neg sad mi nesto doslo u glavu - dobro je tako kad se razgovaramo pa makar i priko tog konfjutera...omak ti bude lakse... Neg nisam ti kazala tako smo se zdravo ugojili kad smo bili u Mokrin da smo tri nedelje samo kuvana kupusa jeli... sad fala bogu opet mozemo da zakopcamo sve dugmade... a, znas kako je... ovi nasi bi da te ugostidu, a mi neodbijamo da se neuvredu... pojeli smo veliki plek od kaloreksa princes krofni.. pa ti ondak mozes misliti, a krofni sasirom - to nismo ni brojali, a one - velike ko decija glava, sir sve curi u rukav, a ti zuris da posrces da ne ode ustetu... i klalo se - nije da nije - znadu zet vole frisko pa da mu ugodu... cvraci cvrcu u bograc, maljuske se raspale - malko su kanda pritovarili creva, a i vatru su zdravo nahajcali - a,to sve o'tog vina i rakije, lepo im covek govori da ceku... da zavrsu kobasice, pa nek ondak piju, al ko ce to dokazati samo vuku iz podruma...ta, sve su kvake izmastili...ej, samo da nije tog avijona, isli bi mi i cesce, a ko nebi kad te tako docekadu?
Iza prozorskog okna beli se sneg. Sokakom, pored pendzera, promakne pokoja subara, a Djura Golic sedi u sobi i glasno razvrstava misli:
-Sedamdeset sest i po mi je godina, jos sam kadar i radim svaki dan. Zima je, posla je manje pa mogu malko i da uzivam. U veku svom doziveo sam patnje svakojake: imao sam i zdravlja i dana, zivot me je poucio, pa me je starost zatekla u blagostanju.
Malo pocuti pa nastavi:
- zadovoljan sa i svakome bi pozeleo ovakav zivot. Kuca, deca, unucad, pa zemlja, masine a i ovce drzim, jer je pastirstvo u nas vrlina od starina i pradedovski vremena. A kad bi trebalo da ispripovedam zivot i istoriju svoju - ispalo bi ovako: mladost svoju proveo sam u poljani i vazda se bavio oko cikoskog bunara s marvom. Na bunaru, uz cikose, govedare i cobane sam se poucavao i gledao ocima zivot.
Bilo mi je osam godina kad je izbio onaj rat. To - za cara Franju. Oca Milivoja odneli u rat, a mene i mog brata Omera - uzeli su od skole i dali nas dedi nasem, opet Omeru da budemo govedari.
... ...
Od malena smo morali da s nasim dedom, tim Omerom bezimo za lebom. A dedu su gazde placale ovako: poluveku zita, lebac od pet kila i bas ne znam kolko krajcara po marvincetu. Uz njega mislimo, pa necemo biti gladni. Deda je imao samo siroke gace "svaka nogavica od tri pole" veliki sesir klobuk i veliku torbu. A nasa torba - nikad nije bila masna! Post! A bilo je i taki gazda koji su nam davali poslednji lebac, sav modar od plesni. Deda je vec bio oron'o treba pomagati. Pa ja i brat Omer vadimo vodu na djeram, na cikoski bunar: on vuce sibu, a ja zavezem bic za drugi kraj soje, teglim i tako mu pomazem. Kantarimo se na djermu, jer za marvu treba stotinu vedri vode. Kad napojimo goveda a mi izvadimo kabo vodeza nas. Sednemo i mocimo onaj plesnivi lebac, pa malko soli i u slast tolimo glad. Kad bi kao malko da se omrsimo a mi pomuzemu bivolicu...
... ...
Posle smo bili i voluje, volari a i krave smo cuvali. Ta onda kad se nasom dedi, tom Omeru, smrt priskazala. A bilo je ovako: nakupio deda suvi balega, pa vatricu podlozio, seo pored nje da odane. Sanak doso, dedi glava klonula, klobuk pau u vatru i izgoreo.
... ...
Kasnije su na jarosu iskopali arteski bunar, pa je fina voda tekla na dve lule. A porde cikosa i govedara, tu su dolazili i cobani i bojtari sa ovcama. Vidim - kod cobana torba masna. Tu sir, slanina, pa lepota jedna. Zato sam i poceo ovce da cuvam. Dan-noc. A bio sam vec i momce, pa sam zapatio i keru pulina. Virgan se zvao. Taj ne da me je sluo, vec me je cak i "pitao". Ta to se ne moze ispripovedati.
... ...
Trideset i cetvrte sam sluzio u privremenu dzandarmeriju u selu Hetinu. Za osam meseci nakupio sam dve 'iljade gotovi novaca, vratim se u selo i napravim kucu. A vec sam imo i svoji' pet ovaca. Nisam 'teo da ih prodajem da kucu dovrsim, pa stupim da vrsim zito u bandu. Masina garava, crna, pa samo frkce. Vrucincina - prasina da nas pogusi! Tu sam se borio za sirotinjsku pravdu pa su me kao strajkaca i bundziju oterali.
Sta cu sad treba jesti, a 'leba nema. Dodje mi deda Sava medar, bio je pcelar kod Budise, pa kaze: "Djuro, 'ajde, veli, Budisi treba coban". Dvumio sam se. Taj Budisa, isto se zvao Djura, bio je covek osion, da bog sacuva. Cuo sam da je cak tuk'o svoje sluge i radene. Promislim se, odem i dobro smo se pogodili. A govorio sam zeni: "Bolje da idemo dok smo mladi, da nas ne pita starost - di je bila mladost"
Dakle otiso sam Budise i oterao svojih sest ovaca. Bio sam kod njega godinu i po dana. Otero sam sest ovaca, a od njega se vratio sa trideset i sest. Od tog doba nikad vise u svom veku nisam bio siroma'!
Mokrin , decembar 1982.
Odlomak iz teksta "Cikoski Bunar" iz knjige "Oko konjsko cakarasto" - mokrincanina Bogdana Ibrajtera - Taneta.
