Site hosted by Angelfire.com: Build your free website today!
DRUGI DEO

Tako je govorio Zaratustra.

Dete s ogledalomO blaženom ostrvljuO samilostimaO sveštenicimaO vrlinamaO ološuO otrovnim paucimaO slavnim mudracimaPesma u noćiPesma za igruPesma nad grobovimaO samoprevladavanjuO uzvišenimaO zemlji obrazovanjaO neokaljanom saznanjuO naučnicimaO pesnicimaO velikim događajimaPretskazivačO iskupljenjuO ljudskoj mudrostiNajtiši čas • 

 

»- i tek kad me se budete svi odrekli, vratiću vam se opet. Zaista vam kažem, draga braćo, s drugim ću očima potražiti tada moje izgubljene; s drugom ću vas  ljubavlju tada voleti.« 
Zaratustra
O vrlini koja deli darove (I deo)
Dete sa ogledalom

Na to je opet otišao Zaratustra natrag u goru i u samoću svoje pećine, i povukao se od ljudi: iščekujući, kao što čeka sejač koji je bacio svoje seme. Ali mu se duša ispuni nestrpljivošću, i čežnjom za onima koje je voleo: jer je imao još mnogo da im da. A to je ono što je najteže: iz ljubavi stisnuti otvorenu šaku, i deleći darove sačuvati stid. Tako su usamljeniku prolazili meseci i godine; a njegova mudrost rastijaše, i zadavaše mu bolove svojim obiljem. Tada jednog jutra, probudivši se rano još pre zore, premišljaše dugo ležeći u postelji, i najzad progovori u svome srcu: »Što se to poplaših toliko u snu, da sam se probudio? Ne beše li mi pristupilo jedno dete, noseći ogledalo? O Zaratustra – reče mi dete – pogledaj se u ogledalu! A kad sam se pogledao u ogledalu, uzviknuh glasno, i srce mi zadrhta: jer ne videh u njemu sebe nego iskeženo lice đavolovo u grohotnu kikotu. Zaista vam kažem, dobro sam razumeo znamenje i opomenu sna: moja nauka je u opasnosti, kukolj hoće da se nazove pšenicom! Moji su se dušmani osilili, i unakazili su lik moje nauke, tako da se i najmiliji moji moraju stideti darova koje sam im dao. Izgubio sam prijatelje svoje; kucnuo je čas da pođem tražiti svoje izgubljene!« To govoreći skoči Zaratustra, ali ne kao neko koji se prestravio pa traži vazduha, već pre kao prorok i psalmopevac kada se spusti na nj duh sveti. Začuđeno ga gledahu njegov orao i negova zmija: jer na obrazima mu počivaše, kao jutarnja rumen, buduća sreća. Šta bi od mene, zveri moje? - reče Zaratustra. Nisam li se izmenio? Ne dođe li mi blaženstvo kao bura s vetrom? Budalasta je moja sreća, i spremna da govori budalaštine: još je odviše mlada – imajte strpljenja s njom! Ranila me je moja sreća: svi koji pate neka mi previjaju ranu! Opet smem da siđem k svojim prijateljima, i k svojim neprijateljima! Zaratustra sme opet da govori i da deli darove, i da milima čini sve što im se najviše mili! Moja se nestrpljiva ljubav preliva bujicom, nizbrdice, ka izlasku i silasku. Iz ćutljivih brda, i iz bure bolova žubori duša moja hučno u doline. Predugo sam čeznuo i izgledao u daljinu. Predugo sam pripadao samoći: tako se odvikoh od ćutanja. Sav savcat postao sam usta, i šuštanje potoka niz vrletnu stenu: hoću svoj govor da sunovratim u doline. Ma jurila bujica moje ljubavi i kroz neprolaze! Koja bujica još nije našla najzad put u more! Ja nosim doduše u sebi jezero jedno, jezero usamljeničko, samo sebi dovoljno; ali će ga bujica moje ljubavi povući snažno sobom sunovrat, u more! Novom stazom gazim, i nov mi govor dolazi na usta; zasitio sam se, kao svi što stvaraju, starinskih jezika. Duh moj neće više da ide na izgaženim potpeticama. Prelagano hrli unapred za me svaki govor: – u tvoja kola uskočiću, olujo! Pa i tebe još ošinuću pakošću svojom! Kao uzvik ili poklič poleteću preko širokih mora, dok ne nađem blaženo ostrvlje na kojem žive moji prijatelji: A medu njima moji neprijatelji! Kako sad volim svakoga kome mogu progovoriti reč! I neprijatelji moji dopunjuju moje blaženstvo. Kad hoću da uzjašem svog najbešnjeg hata, moje mi koplje najbolje pomogne da se dignem na nj: ono je svagda spreman sluga mojoj nozi: Moje koplje, koje ustremljujem na moje dušmane! Koliko sam zahvalan svojim dušmanima da ga mogu najzad ustremiti! Odviše se nakupilo kiše u mome oblaku: uz grohot munja bacaću sada strava grada u dubinu,Silno će se tad nadimati moje grudi, silno će dunuti svojim olujem preko brda: tako će im odlanuti. Zaista vam kažem, kao što dolazi oluj, dolazi i moja sreća, i moja sloboda! A moji dušmani neka misle da Zloduh besni nad njihovim glavama. Nego, i vi ćete biti prestrašeni, prijatelji moji divljom mudrošću mojom; i možda ćete pobeći zajedno s mojim dušmanima. Ah, kad bih umeo da vas natrag domamim zvucima pastirskih svirala! Ah, kad bi moja lavica mudrost mogla da se nauči da tiho riče! A mnogom smo se čemu već naučili otkako smo zajedno! Moja divlja mudrost zatrudnela je u samotnoj gori; na golom kamenu rodila je svoje mlado, svoje najmlađe. Sad trči kao sumanuta kroz golu pustinju, i traži svuda zelenu travicu – moja stara divlja mudrost!
Na mekoj travici vaših srdaca, prijatelji moji! – na vašoj ljubavi, htela bi da prostre svome čedu!

Tako je govorio Zaratustra. 

Na blaženom ostrvlju
Smokve padaju s drveća, sočne su i slatke; i, dok padaju, puca im rumena koža. Ja sam sever-vetar za zrele smokve. Tako, kao smokve, padaju vam pred noge ovi nauci, dragi prijatelji, pijte im dakle sok, i sisajte im slatko meso! Svuda je unaokolo jesen i čisto nebo, i podne. Pogledajte, koliko je obilje oko nas! A iz tog izobilja lepo je gledati napolje na daleka mora. Nekad izgovarahu reč Bog dok gledahu na daleka mora; a ja sam vas eto naučio da kažete: Natčovek. Bog je jedno domišljanje; a ja hoću da vaše domišljanje ne dopire dalje od vaše stvaralačke volje. Možete li stvoriti boga? – Ne govorite mi više ni o kakvim bogovima! A natčoveka biste pouzdano mogli stvoriti. Možda ne baš vi, draga braćo! Ali se možete pretvoriti u oce i praoce natčovekove: i to bi trebalo da vam je vaša najbolja tvorevina! – Bog je jedno domišljanje: a ja hoću da vaše domišljanje bude ograničeno mogućnošću mišljenja. Možete li zamisliti boga? U tome treba da je vaša volja prema istini: da se sve pretvori u ono što čovek može zamisliti, može videti, može opipati! Do krajnjih granica treba da mislite svojim rođenim čulima! Što ste nazivali svetom, to tek vi treba da stvorite: to treba da postane vašim razumom, vašom slikom i prilikom, vašom voljom, vašom ljubavlju! I, zaista vam kažem, sve to treba samo vašega blaženstva radi, vi koji idete za saznanjem! Kako biste i mogli podnositi život bez ovakve nade, vi koji idete za saznanjem? Ne smete ostati ukorenjeni za svagda ni u neshvatljivome, ni u nerazumnome. Nego evo, otkriću vam sasvim svoje srce, prijatelji: kad bi bilo bogova, zar bih ja izdržao da ne budem bog! Dakle, nema bogova. Izvukao sam doduše zaključak; ali sad vuče on mene. – Bog je jedno domišljanje: ali, ko bi okušao sve muke ovakvog domišljanja a da ne umre? Zar da se oduzme onome koji stvara vera njegova, i orlu let njegov po orlovskim visinama? Bog je misao koja čini sve što je pravo krivim i zavrti sve što stoji nepomično. Kako? Zar da zaista ne postoji više vreme, i zar da je sve što je prolazno laž? Ovakve misli bacaju u kovitlac i u nesvest ljudske kosti, i gone još i stomak na povraćanje: zaista vam kažem vrtoglavicom zovem ja, i bolešću, kad se tako domišlja. Zlim zovem ja to, i neprijateljskim za čoveka: sve te nauke o jednome i savršenome i nepokolebljivome i sitome i neprolaznome! Sve neprolazno – samo je slika! A pesnici odviše lažu. – Nego, najbolje slike treba da govore o vremenu, i o onom što će biti: treba da su slavopoji, i opravdanje svega što je prolazno! Stvaranje – to je veliko isceljenjem od patnji, i olakšica za življenje. A da bi bilo onoga koji stvara zato su potrebne patnje, i mnoge promene. Da, mnogo gorkog umiranja treba da ima u vašem življenju, vi koji stvarate! Budite dakle pokrovitelji i opravdači svega što je prolazno. Da bi onaj koji stvara i sam bio detetom koje treba iznova da se rodi, mora on ujedno hteti da bude i porodilja, i porođajne muke porodiljine. Zaista vam kažem, moj me je put vodio kroz sto duša, i preko sto kolevaka i porođajnih muka. Na mnogome sam već bio rastanku, i poznajem pune očaja poslednje časove. Ali, tako hoće moja stvaralačka volja, moj udes. Ili, da vam kažem još poštenije: baš taj i takav udes – hoće moja volja. Sve što oseća na meni, pati, i leži u kvrgama: ali mi volja moja uvek pritiče u pomoć kao oslobodilac i dobroglasnik. Htenje oslobađa: to je prava nauka o volji i o slobodi – njoj vas dakle uči Zaratustra. Ne-hteti-više, i Ne-ceniti-više, i Ne-stvarati-više! ah, taj umor i takva presićenost neka su večno daleko od mene! I u saznavanju osećam jedino želju moje volje za oplođavanjem i za razvijanjem, i ako ima nevinosti u mome saznanju, ima je samo zbog toga što je u njemu volje za oplođavanjem. Ta volja namamila me je da napustim Boga i bogove; jer, šta bi imalo da se stvara kad bi bogova – već bilo! Nego, prema čoveku, jednako i sve iznova, goni me ona moja plodonosna volja za stvaranjem; kao što nešto goni čekić prema kamenu. Ah, ljudi, u kamenu počiva mi slika jedna, moja slika nad slikama! Ah, što baš mora da počiva u najtvrđem u najružnijem kamenu! Moj čekić besno sad udara da bi razbio kvrge. Od kamena se lome komadi: šta je meni do tog stalo? Hoću da je izradim do kraja: jer sen jedna dolazila je k meni – ono što je najtiše i najlakše od sviju stvari, došlo je jednom k meni! Lepota natčoveka došla je kao sen k meni. Ah, draga braćo! Šta je meni stalo još – do bogova! – 

Tako je govorio Zaratustra. 

O samilosnima
Prijatelji, ovaj je podsmeh dopro do ušiju vašeg prijatelja: »vidi Zaratustru! Zar ne ide među nama kao medu zverinjem?« Jer i sam je čovek za onoga koji teži za saznanjem: zverka sa rumenim obrazima. Otkuda mi to? Da li otud što se vrlo često morao stideti sebe? O prijatelji! Evo šta kaže onaj koji teži za saznanjem: Stid, stid, stid – to je povest čovekova! I stoga blagorodni naređuje sebi da ne posramljuje druge: naređuje sebi sram pred svim što pati. Zaista vam kažem, ja ne volim milostive koji su blaženi sa svoje samilosti: oni ne znaju šta je sram. Ako baš moram biti samilostan neću da mi kažu da sam; a kad sam samilostan onda gledam da sam izdaleka. Najradije pokrijem i glavu i bežim bezobzirce dok me ne poznaju: kažem vam da i vi tako širite prijatelji moji! Neka mi udes moj dovodi u sretanje uvek one koji se ne pate takve kao što ste vi, i one s kojima smem da delim istu nadu i isti obed i isti med! Zaista vam kažem češće sam pomogao onima koji pate: ali mi se uvek činilo da bolje radim kad sebe učim kako se sam treba bolje radovati. Otkako je ljudi čovek se suviše malo radovao: eto to, i samo to, draga braćo, naš je prvi greh! Učimo bolje radovati se, pa ćemo se najbolje odlučiti da drugome zadajemo bola, ili da smišljamo šta zadaje bol. Stoga perem ruku koja je pomogla paćeniku, stoga brišem još i dušu svoju od toga. Jer, gledajući paćenika gde pati, stideo sam se njegova stida radi; a kad sam mu pomogao, ogrešio sam se teško o njegov ponos. Velike obaveze ne čine zahvalnim nego osvetljivim, a ako se malo dabročinstvo ne zaboravi, lako postane od njega crv što ne prestaje da podgriza, »Budite uzdržani u primanju! Odlikujte, time što ćete primiti! – to kažem onima koji sami nemaju ništa da podele. A ja, ja sam onaj što deli: rado delim, kao prijatelj prijateljima. Stranci, i siromašni, neka sami kidaju plod s moga drveta: tako je manja sramota. Prosjake pak trebalo bi sasvim ukloniti! Zaista vam kažem, jed je dati im što a jed je ne dati im ništa. I isto tako grešnike, i rđave savesti! Verujte mi, prijatelji: griža savesti nauči čoveka da grize. Ponajgore su, međutim, sitne misli. Zaista vam kažem, bolje je još i zlo učiniti nego sitno misliti! Doduše, vi kažete: »želja za sitne pakosti uštedi nam mnogo veliko zlo delo« Ali u tome ne treba hteti štedeti. Zlo je delo kao čir: zasvrbi i zagolica, i probije, – govori pošteno. »Vidi, ja sam bolest« – tako govori zlo delo: to je njegovo poštenje. Ali sitna misao je kao gljiva: gmiže i zavlači se, i nije tobože nigde – dok odjednom nije celo telo natrulo, i svelo, od samih gljivica. Onome u koga je ušao đavo, reći ću ovo na uho: »najbolje će biti da pustiš svog đavola nek poraste! I za tebe ima još put ka veličini!« – Ah, draga braćo! O svakome znamo ponešto odviše! Mnogi nam postane providan, pa ipak još ni izdaleka ne možemo kroza nj. Teško je živeti s ljudima, zato što je tako teško ćutati. Mi nismo najnepravičniji prema onome koji nam je na dosadi, već prema onome koji nas se ništa ne tiče. Ako imaš prijatelja koji pati, budi odmorište patnji njegovoj. ali u isto doba i tvrđa postelja, vojnička postelja: tako ćeš mu najbolje biti od pomoći. Nanese li ti prijatelj nepravdu, reci: »praštam ti što si meni učinio; ali što si to sebi učinio, – to ti ne mogu oprostiti!« Tako govori svaka velika ljubav: ona savlađuje i opraštaj, i milosrđe. Treba svoje srce obuzdati; jer ako mu se pusti na volju, otići će nabrzo i glava s njim! Ah, gde su na svetu činjene veće ludosti nego među samilosnima? I šta je na svetu zadavalo više patnje nego ludosti samilosnih? Teško svima koji imaju ljubavi, ako nemaju još i visine koja nadvisuje njihovu samilost!« Ovako mi jednom govoraše đavo: »i bog ima svoj pakao: to je njegova ljubav prema ljudima«. A nedavno, čuh ga gde reče ovo: »Bog je mrtav; Bog je umro od svoje samilosti prema ljudima«. Čuvajte se dakle milosrđa: otuda će još ljudima doći crni oblak! Zaista vam kazem, ja umem da proreknem vreme. A zapamtite još i ovo: svaka je još velika ljubav iznad sve svoje samilosti: jer što joj je najdraže, ona bi tek da – stvori! »Prinosim sebe sama na žrtvu svojoj ljubavi, a svoga bližnjeg kao i sebe« – tako govore svi koji stvaraju. A tvrda su srca stvaraoci. 

Tako je govorio Zaratustra. 

O sveštenicima
Jednom dade Zaratustra znak svojim učenicima, i reče im ove reči: »Eto tu sveštenika: iako su to moji dušmani prodite mirno mimo njih, i sa mačem u koricama! I među njima ima junaka; mnogi su od njih premnogo patili: – pa bi hteli da i drugi pate. Opaki su to dušmani: ništa nije tako žedno osvete kao njihova smirenost. Onaj koji ih dohvati, može lako da se ukalja. Ali moja je krv srodna njihovoj krvi; i meni je stalo do tog da se još i u njihovoj krvi poštuje moja krv.« – A kad su bili prošli mimo, spopade Zaratustru bol; boreći se s bolom, i odolevajući mu, prozbori, i reče: Žao mi je tih sveštenika. A i ne dopadaju mi se; ali na to mnogo ne dajem otkako sam među ljudima. Nego, patim i patio sam s njima: oni su za me zatočenici, i obeleženi. Onaj što ga zovu Spasiteljem bacio ih je u kvrge: – U kvrge lažnih vrednosti, i praznih reči! Ah, da se bar kogod od njih spasao od svoga Spasitelja! Mišljahu da su stali na obećanu zemlju, kad ih je ono more bacalo tamo i amo; a kad tamo, pod njima beše čudovište koje je spavalo! Lažne vrednosti, i prazne reći: to su najstrašnija čudovišta za smrtne ljude, – u njima dugo spi i čeka zao udes. Ali najzad se pojavi, i ostane budan, i poždere i proguta sve što je sazidalo sebi na njemu skloništa. Pogledajte samo ta skloništa što su ih sazidali sebi ti sveštenici! Crkvama zovu oni svoje nakađene peštere! Neka bi nestalo te lažne svetlosti, i toga teškoga zadaha! Tu gde duša gore u svoje visine – ne sme da uzleti! Protivno tome naređuje njihova vera: »na kolenima se dižite uza stepenice, grešnici!« Zaista vam kažem, volim videti besramnika, nego ispovrnute oči njihove sramežljivosti i njihove pobožne molitve! Ko je napravio te peštere, i te pokajničke stepene? Zar ne oni što htedoše da se sakriju a beše ih stid od vedroga neba? Tek kad opet zasija vedro nebo kroz razbijene krovove, na travu i na crveni turčinak uz porušene zidove – obratiću se opet srcem svojim skloništima toga boga. Bogom nazivaše što im se protivilo, i što ih je bolelo: i zaista vam kažem, bilo je mnogo junačkoga duha u njihovu obožavanju! Ali ne znadoše drukčije da vole svoga boga razapinjući čoveka na krst! Htedoše da žive kao leševi, i leš svoj tukoše da bi pomodrio; još i iz njihovih govora osećam oštri zadah mrtvačnice. Ko živi u njihovoj blizini, zivi u blizini crnih ribnjaka iz kojih žaba krekeće svoju umilnu turobnu pesmu. Morali bi mi pevati lepše pesme ako hoće da verujem u njihova Spasitelja: većma spaseni morali bi mi izgledati njegovi učenici! Rado bi ih video nage: jer samo lepota trebala bi da sme propovedati pokajanje. A koga može uveriti ova pokrivena turobnost! Zaista vam kažem ni sami njihovi spasitelji nisu došli iz slobode, i iz sedmoga neba slobode! Zaista, ni sami oni nikada nisu hodili po prostirkama saznanja! Duh tih spasitelja bio je pun jamâ; i oni su u svaku jamu ututnuli svoju zabludu da je njome zapuše, i nazvali su je bogom. Njihov duh utopio se bio u njihovoj samilosti, al' i kad se nadimahu i prenadimahu od samilosti uvek je plivala po površini neka velika ludost. Živo, i s drekom gonili su oni stado svoje preko svoga praga: baš kao da ima samo jedan jedini prag što vodi u budućnost! Zaista vam kažem i ti pastiri spadali su još među ovce! Uske su duhove a prostrane duse imali ti pastiri: ali, braćo moja, kako su dosad uske zemlje bile i najprostranije duše! Po putu kojim su hodili pisali su znake krvlju, i ludost njihova učila je da se krvlju dokazuje istina. A baš je kriv najlošiji svedok za istinu; krv otruje i najčistiju nauku zabludom i mržnjom u srcima. Zar je to dokaz za nešto kad neko ide i u vatru za svoju nauku! Zaista vam kažem više znači kad nauka izađe iz svog rođenog plamena! Zagrejano srce a hladna glava: gde se to dvoje susretne tu se javlja buran vetar, »Spasitelj«. Zaista vam kažem, bilo je većih i blagorodnijih nego što su ti koje narod zove spasiteljiina, ti plahoviti burni vetrovi! A još veći nego što su bili svi spasitelji, moraju doći, braćo, da vas spasu, ako hoćete da pogodite put ka slobodi! Nikad još nije bilo na svetu natčoveka. Video sam ih nage oboje: i najvećeg čoveka, i najmanjeg: – Odviše su još slični jedan drugome. Zaista vam kažem, i najveći još mi je – odviše čovek! –

Tako je govorio Zaratustra.

O vrlima

Gromovito, i s pomoću munja nebeskih, mora se govoriti labavim i uspavanim čulima. Ali glas lepote zbori tiho: uvlači se samo u najbudnije duše. Lako je zadrhtao danas i nasmejao se moj štit; to je sveti smeh, i sveto drhtanje lepote. Vama, vi vrli, smejala se danas moja lepota. I glas njen govoraše mi ovako: »oni bi još – da im se plati!« Vi biste još da vam se plati, vi vrli! Hteli biste nagradu za vrlinu, i nebo mesto zemlje, i večnost posle vaše prolaznosti? I sad ste kivni na me, što učim da nema onoga koji nagrađuje i koji plaća? A odista, ja čak ne učim ni da je vrlina sama sebi plata. Ah, to i jeste moja žalost: u sam smisao stvari lažno su upleli nagradu i kazan – pa sad još i u dubinu vaših duša, vi vrli! Ali će moja reč, kao surla divljeg vepra, zaparati dubinu vaših duša; ispovrnuće vas kao ralom. Sve što leži skriveno u tim dubinama izići će na svetlost; i kad razriveni i iskrhani budete ležali na suncu, izlučiće se vaša laž od vaše istine. Jer evo šta je vaša istina: vi ste odviše čistunci za prljavštinu reči: osveta, kazan, nagrada, odmazda.Vi volite svoju vrlinu kao što majka voli svoje čedo; ali zar je iko još čuo da bi majka da joj plate za njenu ljubav? Vaša vrlina je ono što vam je najdraže. Vi nosite u sebi žeđ prstenovu, koji se svija i vrti da bi dostigao sam sebe. A svako delo vrline liči na zvezdu koja je zgasnula: još svetlost njena putuje put – i ko zna dokle će još put putovati? Tako i svetlost vaše vrline još putuje put, – i kad je delo učinjeno. Ma bilo već zi.boravljeno i mrtvo: zrak njegove svetlosti živi i dalje, i putuje put. Da vaša vrlina budete vi sami, a ne tek nešto tuđe, tek koža, ili ogrtač: to traži, vi vrli, istina iz dubine vaše duše! Ali ih ima i takvih za koje je vrlina borba pod udarcima biča: a i vi ste i suviše slušali dreku njihovu! I ima ih opet koji vrlinom zovu sustajanje svojih poroka; kad jednom njihova mržnja i njihova surevnjivost ne mogu dalje, i izdišu, tada se budi u njima »pravdoljublje«, i trlja uspavane oči. I ima ih koji idu nizbrdice; njihovi ih đavoli vuku dole. Ali, što niže padaju tim se više žari njihovo oko, i tim većma plamti požuda za njihovim Bogom. Ah, i njihove ste se dreke naslušali, vi koji ste vrli: »što nisam ja, to je moj bog, i moja vrlina!« I ima ih koji se primiču teško i sa štropotom kao kola što voze kamenje niz brdo: Ti zbore mnogo o dostojanstvu i o violini; – oni svoj zapirač zovu vrlinom! I ima ih koji su kao večni satovi kad se naviju; oni čine svoje tik-tak; i hoće da to tik-tak znači – vrlina. Zaista vam kažem, u ovima uživam gde-god nađem takve satove, naviću ih svojom porugom, a oni će još i da zvrje! Neki su opet gordi sa ono malo svoje spravedljivosti, i nje se radi ogrešuju o sve na svetu: tako da upravo natapaju svet svojom nepravednošću. Ah, kako im ružno otiče iz usta reč »vrlina«! I kad bi da kažu: »ja sam svet«, izgleda kao da bi hteli reći: »ja sam osvećen!« Svojom bi vrlinom hteli oni da iskopaju oči svojim neprijateljima; i oni se uzdižu samo toga radi da bi druge unizili. I ima ih još i takvih koji sede u svojoj hari, i ovako pregovaraju iz svoga rogoza i iz trske: »Vrlina – to je kad se sedi mirno u bari. Mi ne ujedamo nikog, i sklanjamo se ispred svakog koji ujeda; a u svemu smo onoga mišljenja koje nam se dâ.« I ima ih još i takvih koji vole da se prenemažu, i misle u sebi: vrlina, to je neka vrsta prenemaganja. Njihova su kolena uvek spremna da se saviju na molitvu, i njihove ruke hvale i veličaju vrlinu, ali im srce ne zna ništa o tom. I ima ih još i takvih koji misle da je vrlina u tome što će reći: »Vrlina je potrebna!« a u istini jedino u što veruju to je, da je policija potrebna. Mnogi koji nije u stanju da vidi ono što je uzvišeno na ljudima, zove vrlinom kad vidi ono što je nisko na njima: svoj zli pogled dakle zove vrlinom. Neki bi hteli da se uzdignu i dođu u ushićenje, pa to zovu vrlinom; drugi bi opet da ih pregaze – pa i to zovu vrlinom. I tako, skoro svi veruju da učestvuju u vrlini; i svako drži da se raspoznaje bar u tome šta je »Dobro« a šta »Zlo«. Nego, Zaratustra nije došao da svim tim lažama i budalama kaže: »Šta vi znate šta je vrlina! Kako bi vi i mogli znati šta je vrlina!« – Nego zato, da biste se vi, prijatelji moji, zasitili već jednom starih reči što ste ih naučili od laža i budala; Da biste se zasitili reči »nagrada«, »odmazda«, »kazan«, »pravedna osveta«. – Zasitili se, da govorite: »delo je dobro stoga što nije sebično«. Ah, prijatelji! Da sami u onome što činite budete kao što majka unosi sebe u svoje čedo: to treba da bude vaša reč o vrlini! – Gle, ja vam oduzeh do sto reči, do sto najmilijih igračaka vaše vrline; i vi se sad srdite na mene, kao što se srde deca. Igrali su se na morskoj obali, – a dođe talas i otrže im, i proguta igračku: i eto ih gde plaču. Ali ako im isti taj talas donese nove igračke, i prospe nove šarene školjke pred njih! Oni će tada biti utešeni; a ako oni, tako ćete i vi, prijatelji moji, dobiti svoju utehu – i novih šarenih školjaka! –

Tako je govorio Zaratustra.

O ološu

Život je vrelo radosti; ali, gde pije i ološ tu su svi kladenci otrovani. Uživam u svemu što je čisto; ali ne volim da vidim usta što se krive, i žeđ nečistih. Oni su svoj pogled bacili u vodu kladenca; i sad njihov odvratni osmeh pliva po vodi i gleda me iz kladenca. Oni su svetu vodu otrovali svojom pohotljivošću; a nazivajući slašću svoje pogane snove otrovali su još i reči. Nevoljno zadrhće plamen kad oni svoja vlažna srca prislone uz vatru; i sam duh uzavri, i zadimi, kad ološ pride k vatri. Sladunjav, i gnjil, postaje plod u njihovoj ruci: a pogledom svojim obaraju voćku, i stresaju lišće s nje. Mnogi koji su okrenuli od života, okrenuli su se samo zbog ološa: nisu hteli da dele kladenac, i plamen, i plod, s ološem. I mnogi koji su otišli u pustinju, i trpeli žeđ skupa sa divljim zverima, nisu nipošto hteli da sede oko česme zajedno sa prljavim mazgarima. I mnogi koji su dolazili kao uništitelji, i kao grad plodnim poljima, hteli su jedino da ološu stanu nogom za vrat, i da mu zapuše ždrelo. Nije to bio zalogaj koji sam najupornije žvakao: da bih saznao da su životu potrebni i samo neprijateljstvo, i umiranje, i krstovi: – Nego sam vazdan raspitivao, i skoro se zadavio jedanput svojim pitanjem. šta, zar je životu i ološ nužan? Zar su potrebni otrovni kladenci, i smrdljiva vatra, i pogani snovi, i crvi u hlebu nasušnom? Nije mi moja mržnja grizla život, već mi ga je moje gadenje hlapljivo podgrizalo! Ah, često sam se ratosiljao duha kad sam video da i ološ može biti duhovit! A onima koji vladaju, okrenuo sam leđa kad sam video šta im sad znači vladati: ucenjivati se, i cenkati se oko sile, – s ološem! Stanovao sam među narodima ne znajući njihova jezika, ne slušajući što govore: da ne bih razumeo jezika njihova ucenjivanja i cenjkanja oko moći. Držeći zapušen nos, prolazio sam zlovoljno kroz juče i kroz danas, jer, zaista vam kažem, smrdi sve juče i sve danas na ološ koji piskara! Živeo sam dugo kao bogalj koji je oglunuo, i oslepeo, i zanemeo, da ne bih morao živeti skupa sa ološem, koji drži silu u rukama, koji piše, i koji se veseli. S mukom se duh moj peo po stepenicama, i hranio se oprezno mrvama radosti; poštapao se, slep, kroz život. Pa šta se zbi sa mnom? Kako sam se izlečio od gađenja? Šta zažari opet pogled moj? Kako uzleteh na visine gde ne sedi više ološ oko česme? Je li mi samo moje gađenje načinilo krila, i dalo snage da naslutim vrela? Zaista vam kažem morao sam uzleteti u najviše visine da bih opet našao vrelo radosti! O, i našao sam ga, braćo moja! Tu u najvišim visinama izvire za me vrelo radosti! I ima života od kojega ne pije i ološ! Čisto bih rekao da mi prehitro izvireš, vrelo radosti! I često prazniš pehar samo da bi ga opet moglo napuniti! Moram se još navići da ti smernije prilazim: prehitro me još vuče k tebi moje srce: – Moje srce u kojem plamti moje leto, kratko, toplo, sanjalačko, preblaženo leto: kako čezne moje srce, i leto u njemu, za tvojom svežinom. Prošla je strašljiva tugoba moga proleća! Prošla je pakost mojih snežnih pahuljica u junu mesecu! Postao sam sav leto, i sav podne letnje! Leto u najvišim visinama, sa hladnim vrelima, i blaženom tišinom o dođite, prijatelji, da tišina bude još blaženija! Jer to je naša visina, i naš zavičaj: previsoko i prestrmeno je ovde za sve koji su nečisti, i za njihovu žeđ. Bacite samo svoj čisti pogled u vrelo moje radosti, prijatelji! On ga neće zamutiti! Ono će ležati nasmejano pred vama u svoj svojoj čistoti. Na drvetu što se zove budućnost, gradimo mi svoje gnezdo; neka nama osamljenima orlovi donose hranu u svojim kljunovima! Zaista vam kažem od te hrane neće i nečisti jesti! Jer bi im se činilo da jedu vatru, i ždrela bi im izgorela! Zaista vam kažem, tu nema konaka za nečiste! Ledenica bila bi za njihove telesine naša sreća, a i za njihove duhove! Kao silni vetrovi živećemo iznad njih, susedi orlovima, susedi snegu, susedi suncu: jer tako žive silni vetrovi. I kao vetar dunuću jednom po njima, i svojim duhom ugasiću dah njihova duha: to traži moja budućnost. Zaista vam kažem, silan je vetar Zaratustra za sve nizine; i evo šta kaže on svojim dušmanima, i svemu što pljuje i bljuje: »čuvajte se, i ne pljujte uz vetar!« -

Tako je govorio Zaratustra.

O otrovnim paucima
Pogle, tu je leglo otrovnih pauka! Želiš li da ih vidiš očima? Eto im mreže: dodirni je, i ona će zadrhtati. I odmah, brže-bolje, on će se pojaviti. Dobro došao, otrovni pauče! Na leđima tvojim crni se trougao, tvoje crno znamenje; ali ja znam od čega se crni i tvoja duša. Od pakosti crni se tvoja dusa: gde ti ugrizeš načini se crna krasta; tvoj otrov zapoji dušu osvetom! Ja vam govorim u pričama, vama koji zapajate dušu otrovom, vi propovednici jednakosti! Svi ste mi vi otrovni pauci, i osvetnici iz potaje! Ali ja ću otkriti vaše potaje, i ja vam se smejem u lice svojim smehom sa visine. Ja kidam mreže vaše, da bi vas vaša srditost izmamila sa vaših lažljivih legala, te da bi pakost vaša provirila iz vaše reči »pravdoljublje«. Čovek ima da se isceli od osvete: to je za me most što vodi ka najvišoj nadi, i duga koja se javlja posle mnogih nepogoda. To naravno ne ide u račun otrovnim paucima. »Baš to mi i hoćemo da se zove pravdoljubljem, da u svetu bude što više nepogoda naše osvete« – tako govore oni među sobom. »Hoćemo da se svetimo, i da naružimo sve koji nisu kao mi« – tako se zavetuju svi koji su srca otrovnih pauka. »Odsada neka bude,želja za 'jednakošću' ime za vrlinu; a protiv svega što je moćno nadaćemo divlju dreku!« Propovednici jednakosti, tiranska izbezumljenost nemoći vapije iz vas za »pravdoljubljem«: potajna vaša pohlepnost za tiranijom htela bi da se umota tako u reči vrline! Ustojana sujeta, uzdržavana zavist, možda sujeta i zavist vaših otaca, bije iz vas kao oganj i kao bezumlje osvete. Što je u ocu ćutalo, progovara u sinu; i našao sam često da je sin otkrivena tajna oca svog. Izgledaju oduševljeni: ali u njima nije usplamtelo srce, – nego osveta. A kad postanu uljudni i hladni, oni nisu to po duhu svom nego iz zavisti. Njihova surevnjivost povešće ih i na staze mislilačke; ali ih izdaje ta njihova surevnjivost uvek će otići predaleko, i, premoreni, moraće da legnu i da otpočinu, naposletku, ma i posred snega. Iz svake njihove tužbe odjekuje pakost, u svakoj njihovoj pohvali ima usiljenog vajkanja, a biti sudijom to je za njih blaženstvo. Poslušajte me, prijatelji moji: ne imajte mnogo vere u one u kojih je snažan nagon za kažnjavanjem! To su ljudi lošeg soja i kolena; iz očiju im viri dželat i uhoda. Ne imajte vere u one koji mnogo zbore o svome pravdoljublju! Zaista vam kažem, nije jedino med što nedostaje njihovim dušama. A kad čujete kako se sami nazivaju »dobri i pravedni«, ne smećite s uma da im nedostaje samo vlast pa da budu fariseji! Dragi prijatelji, neću da me krivo razumete, i zamenjujete drugim. Ima ih koji propovedaju moj nauk o životu, ali su ujedno i propovednici pravdoljublja, i otrovnih pauka. To što oni govore za volju života, i ako na svome leglu sede okrenuti od života, to je zato što hoće time da nanesu kvara, i zadadu bola. Hoće da zadadu bola onima u čijim je rukama danas vlast, jer ti još ponajradije slušaju propoved o smrti. Da nije tako, ne bi takav nauk propovedali otrovni pauci: jer baš oni bili su nekad najveći opadači sveta, i spaljivači jeretika. Neću da me krivo razumete, i zamenjujete ovim propovednicima jednakosti. Jer meni pravdoljublje kaže: »ljudi nisu jednaki«. I oni neće to ni biti! Zar bi vredela što ljubav moja prema natčoveku kad bih drukčije govorio: Preko tisuću mostova i prelaza neka se guraju oni prema budućnosti, i neka sve više borbe i nejednakost dođe među njih: to da kažem uči me moja velika ljubav! Neka bi postali pronalazači likova i sablasti u svom neprijateljstvu, i neka bi sa tim svojim likovima i sablastima među sobom bili još i najviši boj! Dobro i zlo, i bogatstvo i sirotinja, i veliko i malo, i sva ostala imena kojima se označavaju vrednosti: sve to treba da postane oružjem, i zvonkim znanjem da se život uvek iznova ima sam da savlada! Život sam iz sebe hoće da se nazida u visinu, na stubove, i na stepene: hoće da ima izgled preko širokih vidika, sve do u blaženstva lepote, – zato mu treba visine! I, sa visinom treba mu i stepena, i onih koji su protiv stepena, i onih koji se penju! Život hoće da ide u vis, i penjući se da se savlađuje. Evo pogledajte, prijatelji moji! Ovde gde je leglo otrovnih pauka, tu se dižu u vis ruševine jednog starog hrama – pogledajte ga samo ozarenim pogledom! Zaista vam kažem, onaj što je nekad ovde svoje misli zidao kamenjem u vis, taj je poznavao tajnu života kao što je znaju najmudriji! On nas evo uči, i priča da svako razume, da su i borba i nejednakost još lepi, i rat i vlast i prevlast. Kako se božanstveno, u junačkom obgrljaju, rvu i krhaju svodovi i lukovi: kako bacaju svetlost i sen jedan preko drugog stromeći u visinu. – Tako pouzdano, i u lepoti, treba i mi da smo jedan drugom neprijatelji, prijatelji moji! Božanstveno treba da stremimo jedan preko drugog, i jedan protiv drugog! – Vaj! Eto mene ujede otrovni pauk, moj stari dušmanin! Božanstveno pouzdano, i u lepoti, ugrize me u prst! »Mora biti kazne i pravde na svetu – misli on: ne treba da zabadava peva pesmu u slavu neprijateljstva!« Eto, on se osveti! I teško meni, sad će još i dušu da mi zanese osvetom! Da se ne bih zanosio, privežite me uz ovaj stub, prijatelji moji! Volim biti svetitelj privezan uza stub, nego vrtlog osvete! Zaista vam kažem, Zaratustra nije vrtlog, niti je oluj, pa ako i jeste igrač, nipošto nije igrač po ćudi otrovnih paukova! – 

Tako je govorio Zaratustra.

O slavnim mudracima
Služili ste puku, i sujeverju pučine, svi vi slavni mudraci! – a ne istini! Toga su vas radi i poštovali. Toga su radi i trpeli vaše neverovanje, jer je to bila dosetka, i stranputica koja vodi ka puku. Tako i gospodar dopušta ponešto svojim robovima i uživa u njihovoj obesti. Ali onaj kojeg pučina mrzi, kao što mrze psi kurjaka: to je slobodni duh, dušmanin okova, nepoklonik ikonama, usamljenik u šumama. Izgoniti njega iz njegova zaklona – to je oduvek nazivao puk »smislom za pravednost«: na njega nateruje on još i sad svoje najzubatije pse. »Jer, narod je tu: dakle i istina je tu! Držite one koji je još traže!« tako se čuje od vajkada sa svih strana. Svome puku hteli ste da ugodite u njegovu obožavanju: i to ste nazivali »voljom za istinom«, vi slavni mudraci! Vi ste govorili u svome srcu: »iz naroda sam došao: glas naroda, glas voljom »božiji«. Tvrdoglavo i mudro, kao mazga, uvek ste bili tumači pučine. I mnogi silnik koji je hteo da bude dobar s narodom, upregao bi pred svoje hate još – po jedno magare, po jednog slavnog mudraca. A ja, vi slavni mudraci, zatražih eto da najzad zbacite sa sebe sasvim lavovsku kožu! Da zbacite šarenu kožu grabljive zveri, i kandže onoga koji ispituje, traži, osvaja! O, tek kad biste skrhali svoju volju da poštujete, i da budete poštovani, tek tada bih poverovao vašem »istinoljublju«. Istinu ljubi za mene onaj koji ide u bezbožne pustinje, i koji je skrhao u sebi srce koje poštuje, i hoće da bude poštovano. Na žutome pesku, i preplanuo od sunca, pogleda on, doduše žedno, na plodna polja sa bistrim vrelima, gde se u gustom granju živi stvorovi odmaraju. Ali, njegova žeđ nije u stanju da ga nagovori da i on bude kao i oni koji uživaju: jer gde su oaze tu ima i službe lažnim bogovima. Gladna, silovita, usamljena, bezbožna: takva želi da je, volja lavovska. Nepodložna sreći slugu, isceljena od bogova i od obožavanja, neustrašiva a strašna, velika, i usamljena: takva je volja u ljubitelja istine. Oduvek su u pustinji živeli oni što ljube istinu slobodni duhovi, kao gospodari pustinje; a u gradovima žive dobro uhranjeni, slavni mudraci, marva za zapregu. Jer oni večno vuku, kao mazge – kola pučine! Ja se zbog toga na njih ne ljutim: ali su oni za me uvek samo služinčad i zaprega, ma kake da su im kajasi zlatom optočeni. Često su bili dobre sluge, i isplaćivalo se držati ih. Jer evo šta kaže vrlina: »ako moraš biti slugom a ti gledaj da poslužiš onom koji će najviše koristi imati od tebe! »Duh i vrlina u tvoga gospodara, treba da raste zato što mu služiš: pa ćeš rasti i ti naporedo sa njegovim duhom, i njegovom vrlinom.« I zaista vam kažem, vi slavni mudraci! vi služitelji pučine! I vi sami rasli ste naporedo sa duhom i vrlinom pučine – i ona je rasla u vama! To kažem vama na slavu! Pa ipak vi za mene ostajete puk i u vašim vrlinama, pučina sa glupim očima, – pučina koja ne zna šta je to duh! Duh je život koji sam zadaje rane životu: u rođenom bolu stiče sebi sve više znanja, – da li ste vi to već znali? I evo u čemu je sreća za duh: da bude miropomazan, i suzama posvećen za žrtvu, – da li ste vi to već znali? Još i slepilo slepca, i njegovo traženje i pipanje, treba da govori o silini sunca u koje je gledao, – da li ste vi to već znali? Stenjem neka nauči zidati onaj koji ide za saznanjem! Nije dosta da duh ume samo pomerati stene, – da li ste vi to već znali? Vi ste videli samo iskre duha: ali vi ne vidite njega kao nakovanj, i ne vidite svirepost njegova čekića! Zaista vam kažem, vi ne poznajete oholost duha! Ali biste manje još mogli podneti skromnost njegovu, kad bi jedared progovorila! I još se nikada niste usudili da bacite svoj duh u jamu punu leda: niste sami dovoljno topli za to! zato ne poznajete ni uživanja što ih pruža hladnoća njegova. Uvek, i u svemu, odviše se drugarski držite prema duhu; od mudrosti gradili ste često sklonište, i bolnicu za loše pesnike. Vi niste orlovi: stog i ne osetiste sreće od straha u duhu. Ako nije ptica neka ne seda blizu provalija. Vi ste mlaki: a hladno je svako duboko saznanje. Hladna kao led su najunutrašnjija vrela duha: prava slast za tople ruke, i za one koji rade. Dostojanstveno stojite vi, i kruto, i s pravim leđima, vi slavni mudraci! – vas ne povija jak vetar, niti jaka volja. Zar još nikad ne videste kako morem brodi jedro zaobljeno i nadahnuto, i drhćući pred silinom vetrovom? Kao to jedro, drhćući pred silinom duha, brodi morem moja mudrost – moja divlja mudrost! Nego, vi služitelji pučine, vi slavni mudraci, – otkud biste i mogli vi sa mnom ići. 

Tako je govorio Zaratustra.

Pesma u noći
Noć je: čuj kako glasno žubore sad potoci, i vodoskoci. A i duša je moja vodoskok koji žubori. Noć je: sad se tek bude ljubavne pesme zaljubljenih. A i duša je moja ljubavna pesma zaljubljenoga. Nešto nezasićeno, nezasitljivo, na dnu je moje duše; i hoće da progovori. Silna žudnja za ljubavlju nakupila se u meni, i progovara jezikom ljubavi. Ja sam svetlost: o, kad bih bio noć! Ali u tome i jeste moja osamljenost, što sam okružen svetlošću. O, kad bih bio taman, i mračan kao noć! Kako bih sisajući ležao na grudima svetlosti! I još bih i vas blagosiljao, vi sitne zvezdice, i svetlaci na nebu! – i bio bih blažen s vašeg treperenja. Ali ja živim u svom sopstvenom sjaju, ja upijam ponovo u sebe plamenove koji iz mene biju. Ja ne znam za sreću onoga koji uzima; a često sam sanjao da je još veće blaženstvo ukrasti nego uzeti. U tome je moja sirotinja, što se moja ruka nikad ne odmara od davanja; u tome je moja zavist, što vidim oči koje čekaju, i gledam u noći čežnjom obasjane. O da zla udesa sviju koji udeljuju! O da pomračenja moga sunca! O da čežnje za čeznućem! O da grdne gladi posred sitosti! Oni primaju od mene; ali zar ja dodirujem time dušu njihovu? Provalija zija između davanja i primanja; a najmanju provaliju treba preći najposle. Glad niče iz moje lepote: hteo bih da zadam bola onima kojima svetlim, hteo bih da poharam one kojima delim. – tako me mori glad za pakošću. Hoću da povučem ruku kad joj se druga ruka već pruža nasusret; oklevam, kao što okleva vodopad, još u padanju: – tako me mori glad za pakošću. Na takvu osvetu smišlja moje obilje: takva podlost izvire iz moje osame. Moja sreća u davanju zamrla je dajući, moja se vrlina zasitila sebe same u svome obilju! Onaj koji uvek daje, u opasnosti je da izgubi stid; u onoga koji uvek udeljuje, ruka i srce otvrdnu od samog deljenja. Moje se oko ne preliva više stidom onih što mole: moja je ruka otežala odviše za drhtave ruke što se pune. Kuda je nestalo suze iz moga oka, i milosti iz moga srca? O, da osame sviju koji udeljuju! O, da nemog ćutanja sviju koji sijaju! Mnoga sunca kruže u pustome prostoru: za sve što je mračno govore ona svojom svetlošću, – za mene ćute. To je neprijateljstvo svetlosti prema onom što sjaji: nemilosrdno ide ona svojim putevima. Nemilosrdno u dnu srca prema onom što sjaji, hladno prema suncima, – tako ide svojim putem svako sunce. Kao oluje preleću sunca svoje puteve, takav je njihov hod. Ona idu za svojom neumoljivom voljom, to je njihova hladnoća. O, tek vi, vi tamni i mračni kao noć, tek vi stvarate toplotu iz onog što sjaji! O, tek vi napajate se, i krepite, mlekom iz vimena svetlosti! Ah, led je oko mene, i moja će ruka izgoreti od leda! Ah, žeđ je u meni, koja čezne i vene za vašom žeđu! Noć je: o, što moram da svetlim! I što moram da sam žeđ za noći! I osama! Noć je: iz mene, kao iz vrela, izbija želja, – hteo bih da progovorim. Noć je: čuj kako glasno žubore sad potoci i vodoskoci. A i moja je duša vodoskok koji žubori. Noć je: sad se bude ljubavne pesme zaljubljenih. A i moja je dusa ljubavna pesma zaljubljenoga. – 

Tako je govorio Zaratustra. 

Pesma uz igru
Jedne večeri išao je Zaratustra sa svojim učenicima kroz šumu; pa kako je pošao da potraži vrelo, izađe odjedared na jednu zelenu livadu, koju je tiho okruživalo drveće i žbunje: po livadi su igrale devojke. Čim devojke ugledaše Zaratustru,  prestadoše igrati; ali im Zaratustra priđe pozdravljajući ih ljubazno rukom, i progovori im ovako: »Ne prekidajte igru, ljupke devojcice. Nisam ja došao da kvarim igru krivo vas pogledajući, – ja sam prijatelj devojčicama. Ja branim boga pred đavolom: jer đavo je duh težine. Kako bih ja, lakokrile, mogao biti nesklon božanskom plesu? Ili nožicama devojačkim sa nežnim člančićima? Ja jesam doduše šuma, i noć mračnih drveta: ali, ko se ne plaši moga mraka taj će naći senice od ruža pod mojim čempresima. A naći će i maloga boga što ga devojke najviše vole: naći će ga gde leži uz izvor, mirno, sa sklopljenim očima. Zaista, zaspao mi je posred bela dana, danguba jedna! Predugo je vijao leptirove! Ne srdite se na me, lepe igračice, što ću maloga boga udariti malo prutom! Vikaće iz sveg grla, i plakaće, – ali smešan je još i kad plače! I onda neka vas sa suzama u očima pozove na igru; a ja ću sam zapevati jednu pesmu uz njegovu igru. Jednu pesmu uz igru, i ujedno podsmevku duhu težine, mome najvišemu velikomoćnomu đavolu, za kojeg kažu da je »gospodar sveta«. Evo pesme što ju je Zaratustra pevao, dok je Kupidon skupa s devojčicama plesao: U tvoje sam oko nedavna zagledao, živote! I učini mi se da padam u bezdan. Ali me ti izvuče na zlatnoj udici, i smejao si mi se sa podsmehom kad sam te nazvao bezdnom. »Tako to govore ribe, rekao si; čemu one ne mogu doći na dno, to je bezdno. A uistini ja sam samo promenljiv, i divalj i u svemu žena; i to ne žena puna vrlina. Iako me vi ljudi nazivate 'dubinom' ili 'vernošću' 'večnom' i 'tajanstvenom'. Vi ljudi pridajete nam uvek svoje sopstvene vrline, – o, vi puni vrlina!« I on se smejaše nevernim smehom, ali, ja mu ne verujem nikad, ni njegovom smehu, kad sam sebe ruži. A kada sam u četiri oka govorio sa svojom divljom mudrošću, reče mi ona srdito: »Ti hoćeš, ti želiš, ti voliš, i samo zato ti uznosiš život!« Malo ti ne odgovorih pakosno, i. ne rekoh njoj srditoj istinu u oči; a mudrosti se ne može odgovoriti pakosnije nego kad joj se »kaže istina u oči«. Jer tako stoje stvari među nama trima. Iz dna duše volim život samo – i, odista, ponajvećma, onda kada ga mrzim Što sam naklonjen mudrosti, često i odviše: to je stoga što me podseća premnogo na život! Ona ima iste oči, isti smeh, pa čak i isti pozlaćeni prut za pecanje: šta ću, kad su oboje tako slični? A kad me jednom život zapita: Šta je to, mudrost? – odgovorih mu živo: »Ah da, mudrost! Žedni se za njom, i ne nasiti se, gleda se kroz veo, hvata se mrežama. Je li lepa? Šta ja znam! Ali pokušavaju da pecaju njome i najmatorije šarane. Promenljiva je, i prkosna; često sam je viđao kako se ugrize u usnu, i kako naopako provlači češalj kroz kosu. Možda je pakosna i lažna, i žena u svemu; ali kad govori loše o sebi samoj tada je baš najzanosnija.« Kad sam to rekao životu, nasmeja se on prkosno, i zatvori oči. »O kome ti to govoriš? reče, zacelo o meni? Sve da i imaš pravo, – zar se to meni tako u lice kazuje! Nego de, govori sad već i o toj tvojoj mudrosti!« Ah, i ti tada otvori opet oči svoje, ljubljeni živote! I učini mi se opet da padam u bezdan. – Tako je pevao Zaratustra. A kad se svrši igra, i devojčice se raziđoše, posta sumoran. »Sunce je davno već selo, reče najzad; livada je orošena večernjom rosom, iz šume bije hladovina. Nešto nepoznato je oko mene, i gleda me zamišljeno. Šta! Zar si ti još u životu, Zaratustra? Zašto? Čemu? Čime? Kamo? Gde? Kako? Zar nije ludost, biti još u životu? – Ah, prijatelji moji, to iz mene veče tako pita. Oprostite mi moju sumornost! Dode veče: oprostite mi što veče dode!«

Tako je govorio Zaratustra.

Pesma nad grobovima
»Onamo je ostrvo grobova, daleko od sveta; onamo su i grobovi moje mladosti. Onamo ću odneti i večno zeleni venac života.« Tako razmislivši u srcu svom, prevezao sam se preko mora. – O vi, priviđenja i snovi moje mladosti! O, svi vi ljubavni pogledi, božanstveni trenuci! Kako mi brzo pomreste! Ja vas se spominjem danas kao da se spominjem svojih pokojnika. Sa vaše strane, najdraži moji pokojnici, dolazi mi sladak zadah, koji krâvi srce, i mami suze na oči. Odista, on uzbuđuje i raskravljuje srce usamljenome morskom putniku. Još uvek ja sam najbogatiji, i najdostojniji zavisti – za koji sam najusamljeniji! Jer ja sam vas imao, i ja sam još vaš: da li su ikome, recite padale u krilo sa drvetâ tako rumene jabuke kao meni?Još sam uvek ja carstvo i naslednik vaše ljubavi, i vaš spomen čini da cvate u meni mnogobrojne vrline divljake, o vi koji ste mi najdraži! Ah, mi besmo stvoreni da ostanemo jedno kraj drugog, vi bajna neznana čudesa; vi niste prilazili k meni, i k mojoj strasnoj želji, kao bojažljive ptičice – ne, već kao što prilaze rastuženi rastuženome! Da, stvorene za vrednost, kao i ja, i za nežnost u Večnostima, ja vas moram pomenuti sada po neveri vašoj, vi božanstveni pogledi i trenuci: drugoga imena još ne naučih. Odista, prebrzo mi pomreste, begunci moji! Ali, ne pobegoste vi od mene, niti pobegoh ja od vas: nevini smo mi jedno drugom u svome neverstvu. Da bi mene ubili, zaklaše vas, ptice pevačice mojih nada! Da, na vas je, mili moji, pakost odapinjala svoje strele – da bi pogodila moje srce! I pogodila je! Ta vi mi beste najrođeniji, najlepše što imam, i što me obuzima: i zato moradoste umreti tako mladi, i tako pre vremena! Pustili su strelu onamo gde će me najjače pogoditi: na vas, čija je put kao paper meka, ili, još pre, kao osmeh koji se gubi u oku! Ja ću ovako progovoriti mojim dušmanima: šta je sav pokolj medu ljudima naspram ovog što ste meni učinili! Veće ste mi zlo učinili nego što je sav pokolj među ljudima; uzeste mi ono što se ne može naknaditi: – to ja vama kažem, dušmani moji! Ta ubiste mi priviđenja, i najdraža čudesa moje mladosti! Oduzeste mi moje drugove blažene sablasti. Njihovoj uspomeni posvećujem ovaj venac, i ovu kletvu. Ovu kletvu vama, dušmani moji! Pokratiste mi moju večitost, kao što se tvrda gruda zemlje rasprsne u hladnoj noći! Jedva je sagledah, kao iskru u božijim očima, – svega jedan tren! Evo šta reče jednom u čas dobar moja čistota: »božanska neka su sva bića«. A vi me tada napadoste nečistim avetinjama; o, u nepovrat pobeže tako onaj dobri čas! »Svi dani neka su za me sveti« – tako je zborila nekad mudrost moje mladosti: odista, zbor jedne nasmejane mudrosti! A vi mi, dušmani, ukradoste tada moje noći, i prodadoste ih za besanu patnju: o, u nepovrat pobeže tako ona nasmejana mudrost! Bejah jednom željan povoljnog proročanstva iz leta ptičjeg: a vi mi tada prevedoste preko staze gadnu sovuljagu, neman jednu. O, u nepovrat pobeže tako moja nežna želja! Zavetovah se jednom da ću se odreći svakog gađenja: a vi mi tada pretvoriste sve moje bliske i najbliže, u gnojave čireve. O, u nepovrat pobeže tako moj blagorodni zavet! Iđah nekad kao slepac, blaženim stazama: a vi tada baciste nečisti na put slepomu: i sada su mu odvratne nekadašnje staze za slepce. I kad činjah ono što mi najteže padaše, i slavljah pobedu svojih savlađivanja: tada učiniste vi da oni koji su me voleli viču kao da im nanosim najveću bol. Zaista, to vam beše oduvek vaš posao: da mi zagorčate moj najslađi med, i trud mojih najboljih pčela. Mojoj ste samilosti slali uvek najdrskije prosjake; k mome ste sažaljenju gurali uvek neizlečive bestidnike. Tako ste vređali moje vrline u veri njihovoj. A kad sam još i najsvetije što sam imao prineo na žrtvu: brže bolje stavila je uza me vaša »pobožnost« svoje sočnije darove: tad, u obilju vašega soka, udavilo se i ono što mi je bilo najsvetije. Jednom sam hteo igrati kao što još nikad igrao nisam: hteo sam igrati preko svih nebesa. A vi mi tada zavedoste moga najmilijeg pevača. I on zasvira jednu strašnu, sumornu pesmu, o, duvao mi je u uši kao kakav mutan rog! Pevaču ubico, oruđe pakosti, najneviniji u svemu! Bejah već spreman za najlepšu igru: i ti mi tad zvucima tvojim ubi moje ushićenje! U igri tek umem da kažem priču o najvećim stvarima: – a ovako ostade mi eto najveća moja priča nekazana u udovima! Nekazana, i neiskupljena, ostade mi moja najveća nada! I pomeriše mi sva priviđenja, i sve utehe moje mladosti! Kako sam mogao to podneti? Kako sam mogao odbolovati i preboleti takve rane? Kako je mogla moja duša da se uzdigne opet iz tih grobova? Da, ima na meni nešto neodoljivo, nepogrebivo, nešto što krši stene: to nešto je moja volja. Ćuteći, i nepromenljiva kroči ona kroz godine. Svojim hodom a mojim nogama hoće da ide, moja stara volja; tvrdoga je srca njena ćud, i neranjiva. Samo na peti svojoj ja sam neranjiv. Tu si još uvek ti, i uvek ista, strpljivosti prepuna! Uvek još probijaš sebi puta kroz sve grobove! U tebi još živi i ono što nije iskupljeno od moje mladosti; kao život, i kao mladost, sediš ti tu puna nade na surim ruševinama grobova. Da, još si mi ti rušilac sviju grobova: Slava tebi, voljo moja! A samo gde je grabova ima i uskrsnuća. – 

Tako je govorio Zaratustra. 

O samoprevladavanju
»Voljom za istinom« zovete, vi najmudriji, ono što vas goni i što vas raspaljuje? Voljom koja bi htela da može da zamisli sve što postoji: tako zovem ja volju vašu! Vi biste sve što postoji tek da načinite da se može zamisliti, jer vi sumnjate, u opravdanu nepoverenju, da li se već zamišlja. Ili će vam se pokoriti, ili ćete ga pokoriti! Tako hoće vaša volja. Treba da postane uglađeno, i duhu podložno, kao ogledalo njegovo, i odsjaj njegov. U tome je sva vaša volja, vi najmudriji, vaša volja za moći; pa i onda kad govorite o dobru i zlu, i o precenjivanju vrednosti. Hteli biste tek da stvorite svet pred kojim biste mogli klečati: to vam je vaša zadnja nada, i zanos koji vas opija. Nemudri, medutim puk, – on je kao reka niz koju dalje plovi čun: a u čunu smestile se svečano, i kukuljicima zakrivene, odredbe vrednosti. Vi ste svoju volju i svoje vrednosti položili na tok postanja; a staru jednu, volja za moći otkrio sam ja u onome što smatra puk dobrim i zlim. To ste vi, najmudriji, posadili te goste u taj čun, i iskitili ih bljeskom, i gordim imenima, – vi, i vaša gospodarska volja! A reka nosi dalje vaš čun: mora da ga nosi. Ništa ne mari što se talas odbijajući penuša, i gnevno juriša protiv krmi! Nije reka vaša opasnost, i kraj vašeg dobra i zla, vi najmudriji! – već ona sama volja, volja za moći, – neiscrpna životna volja koja stvara. Ali da biste razumeli što govorim o dobru i zlu, hoću još pre toga da vam govorim o životu, i u čemu se sastoji sve što živi. Išao sam za onim što živi, išao sam velikim i malim stazama, da bih doznao u čemu se sastoji. Stostrukim ogledalima hvatao sam njegove poglede, kad su mu usta ćutala: da bih mu iz očiju čitao šta kaže. I čitao sam mu iz očiju. I, gdegod sam naišao na nešto što živi tu sam čuo i govor o pokornosti. Sve što živi, pokorava se. A drugo je ovo: Onome se zapoveda koji ne ume da se sebi sam pokorava. Tako je to kod svega što živi. I ovo je treće što sam čuo: da je zapovedati teže nego pokoravati se. Onaj što zapoveda, ne nosi samo teret svih onih koji se pokoravaju, a taj ga može lako i prigniečiti: – Već mi se čini da je u zapovedanju uvek i smelosti i junaštva; jer svuda gde se zapoveda ono što živi meće na kocku sebe samo. Čak i kad zapoveda sebi samom, i tada još mora da ispasta za svoje zapovedanje. Svome rođenom zakonu mora da bude sudija, i osvetnikom, i žrtvom. Kako to! pitao sam se u sebi. Šta nagoni ono što živi da se pokorava, i da zapoveda, i da još i zapovedajući bude pokorno? Čujte dakle što ću vam reći, vi najmudriji! Ispitajte dobro da li sam se uvukao u srce samome životu, i čak do u žilice njegova srca! Gde sam naišao na nešto što živi tu sam nalazio i volju za moći: i čak i u volji služitelja, našao sam volju da bi hteo biti gospodarem. Da ono što je slabije služi onome što je jače, na to ga goni volja njegova koja hoće da gospodari nad onim što je još slabije: jedino toj želji ne može odoleti. I kao što se ono što je manje podaje onom što je veće, da bi moglo imati želje i moći nad još manjim: tako se podaje još i ono što je najveće, i moći radi stavlja – i život na kocku. U tome se sastoji podavanje onog što je najveće: da je junaštvo, i opasnost, i jedno kockanje na život i smrt. Gde se žrtvuje, i služi, i bacaju ljubavni pogledi: i tu je volje da bi se postalo gospodarem. Stranputicama se tu, i da niko ne vidi, uvlači ono što je slabije u tvrđenju, i sve do u srce, onome što je moćni je – i krade moći. A ovu tajnu rekao je meni sam život: »Čuj, reče, ja sam ono što jednako treba sebe samo da prevlađu je«. »Naravno, vi to zovete voljom za rađanjem, ili nagonom za svrhom, za višim, za daljim, za mnogostrukim: ali sve to jedno je, i jedna tajna. »Radije bih propao nego što bih se odrekao toga Jednog; zaista ti kažem, gde se propada, i gde opada lišće, znaj, tu se žrtvuje život – za ljubav moći! »Mora da sam, vaj, i borba i postajanje, i cilj i ono što se protivi cilju: ah, ko pogodi moju volju, pogodiće zacelo i kakvim krivim stazama mora ona da ide!« »Ma šta da stvorim, i ma kako voleo ono što stvorim – ubrzo moram da postanem protivnikom tome, i svemu što volim. tako traži moja valja.« »A i ti koji ideš za saznanjem, samo si staza, i utisak stupanja moje volje: zaista ti kažem, moja volja za moći kroči i nogama tvoje volje za istinom!« »Nije, međutim, pogodio istinu onaj koji se bacio na nju onom rečju o »volji za opstankom«: takva valja – i ne postoji! »Jer: ono što ne postoji, ne može hteti a ono što postoji, kako može imati još volje da tek postoji?« »Samo gde ima života, ima i volje: ali, ne volje za životom nego – tako te ja učim – volje za moći! « »Onaj koji živi, ceni mnogošta više nego sam život; ali iz same ocene govori – volja za moći!« – Tako me je nekad učio život: i iz toga izdvojiću vam još, vi najmudriji, tajnu srca vašega. Zaista vam evo kažem: dobro i zlo, koji bi bili večni – toga nema! To se mora jednako samo iz sebe savlađivati. Nasilje je, što vi činite sa vrednostima, i sa rečima o dobru i zlu, vi koji ocenjujete vrednosti; i u tome je vaša skrivena ljubav, i sjaj, trepet i prelivanje vaše duše. Ali, veća sila raste iz vaših vrednosti: i novo prevlađivanje: o nju će se razbiti i jaje, i ljuska od jajeta. I onaj koji ima da bude stvaralac u dobru i zlu: i taj, zaista vam kažem, mora prvo biti rušiteljem, i razbijačem vrednosti. Tako ide najveće zlo uz najveće dobro: a ovo je ono što stvara. Govorimo samo o tom, vi najmudriji, iako to ne valja. Još je gore ćutati; sve istine koje se prećute postanu otrovnima. I treba da se sve razbije što se na našim istinama razbiti – daje! Ostaje još mnogo domova koje treba nazidati! –

Tako je govorio Zaratustra.

O uzvišenima
Mirno je dno moga mora: ko bi mislio da se u njemu kriju šaljiva čudovišta! Nepokolebljiva je moja dubina: ali se ona blista od zagonetki, i smehova, što po njoj plivaju. Video sam danas jednog od uzvišenih, jednog od svečanih, jednog pokajnika duhom o kako se moja duša smejala njegovoj ružnoći. S uzdignutim prsima, i kao oni koji zadržavaju dah: tako je stajao uzvišeniji preda mnom, i bez reči: Sa njega su visile gadne istine, njegov plen, a odelo mu je bilo sve poderano; video sam i mnogo trnja na njemu – ali ruže nijedne ne videh. Još se nije naučio smehu, niti lepoti. Namršten vratio se ovaj lovac iz šume saznanja. Vratio se iz boja sa divljim zverovima: ali iz njegove zbilje još viri divlja zver – još neukroćena! Još uvek izgleda on kao tigar koji se sprema da skoči; ali ja ne volim te napete duše, moj se ukus buni protiv svih tih koji se uzdržavaju. Vi mi velite, prijatelji, da ne treba raspravljati o ukusu, i o kusu? Ali, ceo je život raspravljanje o ukusu i kusu! Ukus: to je, ujedno, i mera, i ono što se meri, i onaj koji meri; a teško svemu što živi a hoće da živi bez raspravljanja o meri, i onom što se meri, i onom koji meri! Tek kad bi se zasitio svoje uzvišenosti, taj uzvišeni: tek tada bi počeo bivati lep, – i tek tada bio bi meni po ukusu, i ukusan. I tek ako okrene leđa sebi samome, tek tada će preskočiti svoju rođenu sen – i, zaista vam kažem, skočiti u svoje sunce. Odviše je dugo proveo u hladu, pobledeli su obrazi u pokajnika duhom; malte nije umro od gladi u svome čekanju. Još ima preziranja u njegovu oku; još mu se na usnama krije gadenje. On doduše sad miruje, ali mir njegov još se nije ispružio na sunce. Trebalo bi da radi isto što i bik; sreća njegova trebalo bi da odiše zemljom a ne preziranjem zemlje. Voleo bih da ga vidim kako kao beli bik, zadihan, i ričući, vuče plug: i još i rikom svojom trebalo bi da slavi sve što je zemaljsko! Mrki su njegovi obrazi; sen od ruke igra na njima. Osenčeno još je videlo njegovih očiju. Samo delo njegovo baca još na nj tu sen: ruka baca u zasenak njega koji njome radi. Još on nije svoje delo savladao. Uživam doduše u njegovu vratu, koji je kao u bika: ali bih voleo još da vidim i da su oči kao u anđela. I treba još i od svoje junačke volje da se oduči: hoću da mi bude i uzdignut, ne samo uzvišen: – trebalo bi da ga uzdigne sam etar, njega bezvoljnoga! On je pobeđivao nemani, rešavao zagonetke; ali treba još da i iskupi svoje nemani, i svoje zagonetke, treba još da ih i preobrazi u decu nebesku. Njegovo saznanje još nije naučilo da se smeje, i da ne bude surevnjivo; njegova bujna strast još se nije stišala u lepoti. Zaista vam kažem, njegova živa želja ne treba da zaćuti, i da utone u sitosti već u lepoti! Ljupkost je deo velikodušnosti, u blagorodnoga. Sa rukom preko čela: tako bi trebalo da otpočne junak, i tako bi trebalo da još i svoj otpočik savlada. Ali baš junaku lepo je najteže od svih stvari. Nedostižno je lepo za svaku plahnitu volju. Malo tek više, malo samo manje: to ovde znači mnogo, to ovde znači najviše. Stajati sa odapetim mišićima, i sa razvezanom voljom to je za vas najteže od svega, vi uzvišeni! Kad se moć smiluje, i siđe, da je vide: takav je silazak za mene lepota. I ni od koga ne tražim toliko lepote koliko baš od tebe, silniče: tvoja dobrota neka bude tvoje zadnje savlađivanje sebe sama. Uveren sam da si u stanju učiniti svako zlo: zato tražim od tebe dobro. Zaista vam kažem, često sam se smejao slabićima, koji su držali da su dobri stoga što su im šape bile nemoćne! Treba da težiš za vrlinom stuba: što se više diže u vis tim je lepši i nežniji, ali utoliko tvrđi i otporniji iznutra. Jeste, uzvišeni, bićeš ti jednom još lep, i ogledaćeš svoju lepotu u ogledalu. Tada će drhtati tvaja duša od božanskih želja; a obožavanja biće još i u tvojoj sujeti!Jer, to je tajna dušina: tek kad ju je junak napustio, pristupa joj polako, u snu, – nadjunak –

Tako je govorio Zaratustra.

U zemlji obrazovanja
Predaleko sam odleteo unapred u budućnost, strava me spapade. Kad sam pogledao oko sebe, imao sam šta videti: vreme mi beše jedini savremenik. Tad poleteh unazad, kući – sve brže i brže: tako stigoh k vama, vi današnji ljudi, i stigoh u zemlju obrazovanja. Prvi put ponesoh oko za vas, i živu želju: zaista vam kažem, došao sam sa čežnjom u srcu.Ali šta se zbi? Ma kako da me beše strah, – morao sam se smejati! Nikad još moje oko ne vide tako nešto šareno i zamazano!Smejao sam se jednako, mada su mi i noge klecale i srce drhtalo: »ta ovo je ovde zavičaj sviju lonaca boja! « – rekoh. Obojeni, sa pedeset mrlja na licu i po udovima, sedeli ste preda mnom na moje divno čudo, vi sadašnji ljudi! A, oko vas pedeset ogledala, da laskaju vašem šarenilu, i da ga umnogostruče! Odista, niste mogli naći bolje maske, vi sadašnji ljudi, od svog rođenoga lika! Ko bi vas – prepoznao! Ispisani znacima prošlosti, i preko tih znakova premazani još novim znacima: na taj ste se način dobro skrili od svih tumača, i ispitivača! I sve da je čovek vrač, i da ume zagledati u creva, – ko bi još mogao pomisliti da vi imate creva! Izgleda kao da ste pečeni od boja, i od izlepljenih cedulja. Iz vaših koprena vire sva vremena, i svi narodi, redom i bez reda;, iz vaših pokreta zbore svi običaji, i sve vere, svaka za se i sve u isti mah. Koji bi od vas skinuo sa sebe koprenu i premâz, i boju i pokrete, na tome bi taman toliko ostalo da posluži za strašilo pticama. Odista, ja sam bio i sâm takva zastrašena ptica, jer sam vas jednom video nage, i bez boje; i ja sam se tada digao, i odleteo, kad mi je kostur počeo da daje ljubavne znake. Milije još bilo bi mi da služim za nadnicu u donjem svetu, i kod senki nekadašnjosti! – Ta i podzemnici su ugojeniji i puniji od vas! To i jeste ono što ne mogu nikako da svarim, što vas ne mogu da izdržim ni nage ni obučene, vi ljudi sadašnjosti! Sve maglovite neprijatnosti budućnosti, i sve što je ježilo kožu pticama koje su proletale, sve je to ipak prijatnije i primamljivije, od vaše »stvarnosti«. Jer vi kažete: »Mi smo stvarni od glave do pete, i ne znamo ni za veru ni za sujeverje«: tako se isprsujete – ah, a i nemate prsiju! Kako biste i mogli imati vere, vi šareni, i zamazani! – kad ste samo slika svega onog što se nekad verovalo! Vi sami živi ste dokaz protiv vere, i razbijači svake misli. Ja vas zovem neverodostojnima, vi predstavnici stvarnosti! U vašim duhovima žamore sva vremena jedno mimo drugog; ali još i snovi, i žamor sviju vremena, stvarniji su nego vaša java! Neplodni ste vi, zato nemate vere. Jer, ko je morao da stvara taj je oduvek imao svojih živih snova, i zvezdanih znamenja – i taj je verovao da ima vere! – Vi ste pritvorene kapije iza kojih vrebaju grobari. I evo šta je vaša stvarnost: »Sve je zaslužilo da propadne.« O, kako ste jadni i žalosni, vi neplodni, kako vam se provide rebra! To je zacelo zapazio već i poneki od vas. I onda je rekao: »tu je neki bog, dok sam spavao, nešto potajno uzeo od mene? Odista, taman toliko da načini od toga ženku! Čudno je kako su tanka moja rebra!« rekao je već mnogi od ljudi sadašnjosti. Jeste, smešni ste mi, vi ljudi sadašnjosti! A naročito još kad se čudite sami sebi! I zlo bi bilo po meni kad se ne bih mogao smejati vašem čuđenju, i kad bih marao progutati ceo gad iz vaših pljuvaonica! Ovako, uzeću vas olako, jer ono što ja nosim teško je; neće mi ništa biti ako na moju torbu slete još i bube i bumbari! Zaista vam kažem, moj teret neće biti veći! I neće me zbog vas, vi ljudi sadašnjosti, snaći moj veliki umor. – Ah, kuda bih se još peo sa svojom živom željom! Sa svih vrhova gledam da li ću ugledati dom, i domovinu. Ali zavičaja za me nigde nema; večni sam putnik po gradovima, i uvek tražim da mi otvore na svima kapijama. Tuđi su mi, i na podsmeh su mi, ljudi sadašnjosti ka kojima tek što me je srce povuklo; i prognanik sam iz dedovine, i otadžbine. Ja jedino još volim unukovinu, zemlju dece moje, još neotkrivenu, u najdaljem moru: nju tražim, i k njoj brodim na svojim jedrima. Na deci svojoj hoću da popravim što sam dete mojih otaca, a na svoj budućnosti – ovu sadašnjost! –

Tako je govorio Zaratustra.

O neokaljanom saznanju
Kada se juče pojavio mesec, mislio sam da će se iz njega roditi sunce: tako je težak i bremen ležao na vidiku. Ali me je slagao sa svojom trudnoćom; i radije ću još verovati da je u mesecu muško nego žensko. Dabome, nije toliko baš ni muško, taj bojažljivi noćnik. Zaista vam kažem, s nemirnom savešću grede on preko krovova. Jer je pohotljiv i surevnjiv, taj monah u mesecu, pohotljiv za zemljom, i za svim uživanjima zaljubljenih. Ne, ja ne volim toga mačka po krovovima! Odvratni su mi oni koji se šunjaju oko poluotvorenih prozora! Smerno, i ćutljivo, grede on, sve dalje i dalje po zvezdanome ćilimu: – ali ja ne volim muške noge što idu na prstima, i na kojima ne zvekće mamuza. Korak onoga koji je pošten, govori; a samo mačka krade se po zemlji da je niko ne čuje. Eto, tako se i mesec primiče kao mačka, nepošteno. – Ovo ja pričam vama, osetljive pritvorice, vama čije je »saznanje – čisto« ! Vas ja nazivam – pohotljivcima! I vi volite zemlju, i sve što je zemaljsko: ja sam vas prozreo! – ali u vašoj ljubavi ima stida, i griže savesti, – vi ste slični mesecu! Vaš se duh dao nagovoriti da prezire sve što je zemaljsko, ali ne i vaša utroba: a ona je najjače što je na vama! Pa se vaš duh stidi što se pokorava vašoj utrobi, i od rođenoga stida ide krivim i lažnim stazama. »Nešto najviše bilo bi za mene – kaže sam u sebi vaš lažljivi duh – da gledam na život bez žudnje, a ne kao pas, s isplaženim jezikom;« »Da se gledajući osećam srećnim, s izumrlom voljom, bez žeđi i pomame sebičnosti – hladan, i siv po celome telu, ali opijenim mesečarskim očima! « »To bi mi bilo najdraže – tako vara sam sebe prevareni – da volim zemlju kao što je voli mesec, i da sam očima dodirujem njenu lepotu«. »I u tome neka je za mene neokaljano saznanje: što ja od stvari ništa ne tražim, osim da smem ležati pred njima kao ogledalo sa sto očiju.« – O, vi osetljive pritvorice, vi pohotljivci! U vašoj žudi nema čednosti, i vi stoga oporočavate žuđenje uopšte! Zaista vam kažem vi ne volite zemlju kao oni koji stvaraju, koji oplođavaju, koji se razvijaju! Gde ima čednosti? Gde i volje za oplođavanjem. A onaj koji hoće da stvara više od sebe, u toga je i volja najčistija. Gde ima lepote? Gde moram da hoću celom svojom voljom; gde hoću da propadnem, samo da od slike ne bi uvek ostala slika. Voleti pa propasti, to ide jedno s drugim od pamtiveka. Volja za ljubavlju, to je ujedno biti spreman na smrt. To ja kažem vama kukavcima! To vaše nemuško razroko gledanje treba da znači: »udubili se u razmišljanje«! A što napipate tromim očima, treba da se zove » lepo«! O, da poganitelja blagorodnih imena! Ali, prokletstvo je vaše u tom, vi neokaljani, vi posednici čistoga saznanja, da se nikada nećete poroditi, ma koliko da teški i brerneni ležite na vidiku! Zaista vam kažem, vaša su usta puna blagorodnih reči: pa biste da mi mislimo da vam se i srce presipa, vi lažljivci? A moje su reči neznatne, prezrene, krive reči: ja pokupim rado što na vašim gozbama padne s trpeze na zemlju. Pa ipak mogu s njima – da kažem istinu pritvoricama! Da, koskama svojim, i školjčicama, i bodljikama – zagolicaću pod nos pritvorice! Nečist je uvek vazduh oko nas, i pri vašim gozbama, jer vaše pohotne misli, vaše laži, i vaša zabašurivanja, lete po vazduhu! Usudite se pre svega da poverujete sami sebi – sebi, i svojoj utrobi! Uvek laže, ko sam sebi ne veruje. Boga jednog kukuljicu namaknuli ste sebi na glavu, vi »prečisti«: u kukuljicu jednoga Boga svio se i skrio se vaš gadni crv. Zaista vam kažem, vi varate, vi »udubeni u razmišljanje«! I Zaratustra se dao nekada zavoditi vašim bogovskim kožama; nije mogao da prozre klupko zmija kojima behu ispunjene. Mislio sam nekad, da gledam bogovsku dušu gde se igra u vašim igrama, vi ljudi čistoga saznanja! Mislio sam da nema bolje veštine od vaših veština. Daljina mi nije dala da vidim kaljužu zmija, i da osetim gadni zadah, i skrila je od mene lukavstvo guštera koji se tada pohotljivo verao. Ali dođoh vam blizu: i svanu mi dan – sad treba da svane i vama, – svršeno je sa ljubavnim zanosom mesečevim! Pogledajte samo! Eno ga gde leži uhvaćen, i bled – pred rujnom zorom! Jer ona se, ognjena, već pojavljuje, – javlja se njena ljubav prema zemlji! Čednost, i žudnja za stvaranjem, u svakoj je ljubavi sunčevoj! Pogledajte samo, kako se nestrpljivo izdiže nad morem! Zar ne osećate žeđ, i topao dah njene ljubavi? Htela bi da sisa more, i da njegovu dubinu ispija k sebi u visinu: i žud uzdiže more, i stvaraju se tisuću grudi. Htelo bi da ga ljubi i sisa žeđ sunčevu: htelo bi da postane vazduhom i visinom, i stazom kojom kroči svetlost, da postane i samo svetlost! Zaista vam kažem, kao sunce, tako i ja volim život, i sva duboka mora. I to je moje saznanje: sve što je duboko, treba u visinu – u moju visinu! – 

Tako je govorio Zaratustra. 

O naučnicima
Dok sam ležao i spavao, ugrize jedna ovca u brsnato lišće sa lovora na mojoj glavi, – ugrize, i reče u isti mah: »Zaratustra nije više naučnik.« Reče, i ode poskakujući, i ponosito, svojim putem. To mi je pričalo jedno dete. Ja rado leškarim tako, gde se deca igraju, uz porušeni zid, među čkaljem i crvenim turčinkom: Još sam ja naučnik deci, a i čkalju i crvenome turčinku. Oni su čedni, čedni još i kad su pakosni. Ali ovcama već nisam više: tako hoće moj udes – neka je blagosloven! Jer evo u čemu je stvar: iselio sam se iz kuće naučnika, pa sam još i vrata za sobom zalupio. Predugo je moja duša gladna sedela za njihovim stolom, nisam, kao oni, naučen da stičem saznanja onako kao što se razbijaju orasi. Ja volim slobodu, i vazduh po svežoj zemlji; i radije bih ležao na volovskim kožama nego na njihovim častima i počastima. Odveć sam topao, i ispečen od svojih misli: često mogu jedva da dišem od njih. Tada moram u slobodnu prirodu, daleko od svih prašnih soba. A oni, sede hladni u gustoj hladovini: oni bi uvek da su samo gledaoci, i paze da ne sednu onde gde sunce sija na stepene. Kao oni što stoje po sokaku pa blenu u ljude koji prolaze mimo: tako i oni, čekaju, i blenu u misli koje su drugi smislili. Ako ih rukom dirneš, digne se prah oko njih kao od vreće brašna, i to nehotično; i ko bi tu još pogodio da taj prah dolazi od pšenice, i od žutog milja letnjih polja? Kad hoće da izgledaju mudri, mene podilazi jeza od njihovih malih izreka i istina: njihova mudrost ima često zadah kao da dolazi iz bare: i zaista vam kažem, ja sam već čuo i žabu da iz nje krekeće! Ali vešti su, i imaju mudre prste: kud bi moja jednostavnost sa njihovom mnogostrukošću! Njihovi prsti umeju na sve načine da udevaju, i vezuju, i ispletu: tako pletu oni čarape duha! Oni su dobri satovi: samo ih treba dobro naviti! Onda će tačno pokazati koliko je sati, i dići će uz to još i malu graju. Kao mlinovi rade oni, i melju: treba im samo bacati pšenično zrnevlje! – a oni će već umeti zrno samleti, i naćiniti od njega beo prah. Oni dobro motre na prste jedni drugima, i nisu baš odviše poverljivi među sobom. Domišljati u sitnim mudrolijama, oni čekaju na one čije znanje hramlje, – čekaju kao što čeka pauk. Uvek sam video kako pažljivo gotove otrov; i uvek bi pri tom navukli staklene rukavice na svoje prste. Umeju oni i da igraju lažnom kockom; i video sam kako se toliko udube u igru da ih znoj oblije. Mi nismo jedno za drugo, i njihove vrline još manje su po mome ukusu nego njihovi poroci, i njihova lažna kocka. I đak sam kod njih stanovao, stanovao sam nad njima. Zbog toga me omrzoše. Oni neće da dopuste da neko ide iznad njihovih glava; i zato pometaše drva, i zemlje, i đubreta, između mene i svojih glava. Time su zaglušivali odjek mojih koraka: a ponajgore su me dasad čuli oni koji su najnaučeniji. Sve greške i slabosti ljudske pometeše između sebe i mene: – »s pomoćnim tavanom« zovu oni to po svojim kućama. Pa ipak idem ja sa svojim mislima iznad njihovih glava; i čak kad bih hteo da idem na svojim rođenim slabostima, bio bih ipak nad njima, i nad njihovim glavama. Jer ljudi nisu jednaki: tako kaže pravdoljublje. I, što ja hoću, oni ne bi smeli da hoće!

Tako je govorio Zaratustra.

O pesnicima
»Otkako bolje poznajemo telo, – reče Zaratustra jednome od svojih učenika – za mene je duh tek duh u izvesnom smislu; a i sve što se zove 'večno' – sve je to samo u prenosnom smislu.« »To si ti meni jednom već rekao, odgovori učenik; ali si tada još dodao: 'samo što pesnici odviše lažu'. Zašto si rekao da pesnici odviše lažu« »Zašto? reče Zaratustra. Pitaš, zašto? Ali, ja nisam od onih koje treba pitati za njihovo zašto. Zar sam ja tek od juče počeo da doživljujem? Davno je tome otkako sam ja doživeo razloge svojih mišljenja. Morao bih biti čitavo bure od pamćenja kad bih hteo da i svoje razloge nosim sa sobom. Mnogo mi je već i to da svoja mišljenja zadržim za se; i mnoga se već ptičica digla i odletela. Koji put opet nađem u svom golubarniku i po koju doletelu pticu, koju ne poznajem, i koja sva drhće kad je dodirnem rukom. Ali, šta ti je to rekao tada Zaratusira? Da pesnici odviše lažu? – Pa i Zaratustra je pesnik. Misliš li dakle da ti je on tom prilikom govorio istinu? Zašto veruješ u to?« Učenik odgovori: »Ja verujem u Zaratustru.« A Zaratustra mahaše glavom, i osmehivaše se. Vera nije u stanju da me usreći, reče, poglavito ne vera u mene. Ali, uzmimo da neko odista ozbiljno tvrdi da pesnici odviše lažu: Ima pravo, – mi odviše lažemo. Mi malo znamo i loše učimo, pa moramo da lažemo. Koji među nama pesnicima nije usuo vode u svoje vino? Mnogo se otrova smešalo već u našim podrumima, i mnogo se šta tu desilo što se ne kazuje. Pa zato što i sami malo znamo svide nam se od srca oni koji su ništavni duhom osobito ako su to mlade ženice. Čak bismo da doznamo još i stvari sto stare žene uveče jedna drugoj pričaju. To onda mi sami zovemo na sebi večno-žensko. I kao da ima neki naročiti tajni prilaz k znanju, koji se pred onima koji nešto uče zatvori tako i mi verujemo u narod, i u njegovu 'mudrost'. A u ovo veruju svi pesnici: da onaj koji leži u travi, ili na usamljenim obroncima, pa naćuli uši, mora doznati nešto od svega što se događa između neba i zemlje. Kad ih obuzmu nežniji osećaji, tada pesnici odmah misle da se to sama priroda zaljubila u njih: Da se nagnula nad njihovo uvo, da im šapće tajne, i zaljubljene, prijatnosti: time se oni onda hvale i ponose pred svim smrtnima! Ah, šta se sve ne dešava između neba i zemlje o čemu su snili jedino pesnici! A pogotovo iznad neba: jer, svi su bogovi samo pesničke slike, pesničke izlike! Odista, jednako nas nešto vuče gore – to jest, u carstvo oblaka: na njih posadimo naše šarene mehurove, pa ih nazovemo bogovima i nadljudima. A oni su taman dosta laki za ta sedišta! – svi ti bogovi i ti nadljudi. O, kako sam sit svega toga nemoćnoga što bi poštopoto da je od značaja! O, kako sam sit pesnika! Krivo je bilo učeniku što Zaratustra tako govori, ali je ćutao. Zaćutao je i Zaratustra; njegovo se oko okrenulo unutra, baš kao da gleda u velike daljine. Naposletku uzdahnu, i odahnu. Ja sam od danas, i od vajkada, reče tad; ali ima u meni nešto što je od sutra, i od prekosutra, i od onog što će nekad biti. Ja sam se zasitio pesnika, i starijih i mlađih: svi su mi oni odviše površna i plitka mora. Oni nisu dosta mislili u dubinu: zato im osećaj nije potonuo do na dno. Malo pohotljivosti, i malo dosade: to je bilo još ponajbolje što su smislili. Sve to njihovo udaranje u harfu, za mene je šuškanje i promicanje sablasti; zar su znali oni dosad šta je to strasni vapaj glasova! – Nisu mi ni dovoljno čisti: svi oni mute svoje vode da bi izgledale dublje. Rado bi da izgledaju širokih grudi, i pomirljivi: ali za mene ostaju menjači i mešači, polutani i nečistunci! – O dosta sam ja bacao svoju mrežu u njihova mora da bih uhvatio dobre ribe; ali sam uvek izvlačio glavu istog starog boga. Tako je gladnome more davalo kamen. Ali oni sami kao da su iz mora izašli. Istina je doduše, ima i bisera u njima: ali utoliko su baš i sličniji životinjicama sa tvrdom ljuskom. Mesto duše našao sam kod njih često posoljenu sluz. Od mora su se naučili i sujeti njegovoj: zar nije more paun nad paunovima? I pred najglomaznijim bivolom razviće svoj rep, i nikada se neće pokazati bez svoje srebrne i svilene lepeze od čipaka. Durnovito zvera bivol, u duši svojoj blizak pesku, još bliže šipragu, a najbliži močvari. Šta je za nj lepota, i more, i paunovo perje! Tu sliku iznosim ja pred pesnike. Zaista vam kažem njihov je duh i sam paun nad paunovima, more sujete! Gledaoce traži duh pesnikov: ma oni bili i bivoli! – I toga duha ja sam se zasitio: i ja vidim već unapred da će se i on zasititi sam sebe. Video sam već pesnike koji su se izmenili, i kako u same sebe upiru poglede. Video sam gde dolaze pokajnici duhom: oni su se iz njih razvili. – 

Tako je govorio Zaratustra.

O velikim događajima
Ima jedno ostrvo u moru – nedaleko od blaženog ostrvlja Zaratustrina – na kojem se stalno dimi jedan vulkan; o tome ostrvu kaže puk, i poglavito kažu to stare žene iz puka, da je kao odvaljena stena postavljen na ulazu u podzemni svet: a kroz sam taj vulkan vodi uska staza dole, do pred sam ulaz u donji svet. Baš u doba dok je Zaratustra boravio na blaženome ostrvlju, desilo se da je jedan brod bacio kotvu uz ostrvo na kojem se nalazi vulkan; a mornari sa broda raziđoše se po kopnu da love bele zečeve. Kad oko podneva, kad su kapetan i momci opet bili na okupu, videše oni odjednom gde im se kroz zrak primiče čovek, i čuše jasno kako neko reče: »Vreme je! Krajnje je vreme!« Kad im je prilika bila najbliža – samo što ona prolete brzo kao kakva sen, u pravcu gde se nalazio vulkan – tad poznadoše oni, u najvećem čudu, da je to Zaratustra; jer oni ga svi već behu videli, osim samoga kapetana, i oni su ga voleli kao što već puk voli: tako da u tome ima podjednako i ljubavi i straha. »Vidi samo! reče stari krmanoš, eto ode Zaratustra u pakao!« – U isto to doba kad su mornari prispeli bili uz ognjeno ostrvo, bio se razneo glas da je nestalo Zaratustre; a kad su zapitali za nj njegove prijatelje, ovi rekoše da je u noći otišao na lađu, ne kazujući kuda će na put. Ljudi se uznemiriše; kad posle tri dana dođe k tome još i povest sa mornarima – ceo se svet saglasi u tome da je Zaratustru đavo odneo. Njegovi se učenici doduše smejahu takvom razgovoru; a jedan od njih čak reče: »pre ću poverovati da je Zaratustra odneo đavola«. Ali u dnu duše svi su bili zabrinuti, i u iščekivanju: i njihova je radost bila velika kad se petoga dana Zaratustra pojavi među njima. A evo priče o Zaratustrinu razgovoru sa ognjenim psom. Zemlja, reče on, ima kožu; i na toj koži ima boleština. Jedna od tih boleština zove se na primer: »čovek«. A druga jedna od tih bolesti, zove se »ognjeni pas«. o njemu su ljudi mnogo lagali, i njima su o njemu mnago lagali. Da bih tu tajnu ispitao, išao sam preko mora: i ja sam video istinu nagu, zaista vam kažem, bosu do vrata. Sad znam u čemu je stvar sa ognjenim psom; i isto tako, u čemu je stvar sa svima paklenim stvorovima, i sotonama, od kojih se ne plaše samo stare žene. »Izađi napolje ognjeni psu, iz tvoje dubine! povikah, i priznaj koliko je duboka ta dubina! Čime si se to tako zapenušio? Ti se napajaš obilno morem: to odaje tvoja preslana rečitost! Odista, za psa iz dubine tvoja je hrana odviše sa površine! Izgledaš mi u najboljem slučaju kao neko koji govori iz trbuha zemljina: i kadgod sam čuo govoriti paklene stvorove, i sotone, našao sam da su kao ti: tako slani, i lažljivi, i plitki. Vi umete urlati, i dizati tminu pepelom! Vi ste najveći drekavci; i izveštili ste se dobro u kuvanju mutljaga dok ne uzvri. Gde god je vas tu u blizini mora uvek biti mutljaga, i dosta ljigavoga, šupljeg, i ututkanog: to bi da dobije maha, da se oslobodi. Svi vi najradije ulate 'sloboda': ali ja sam izgubio veru u 'velike događaje' čim čujem urlanje, osetim dim oko njih. I veruj što ti kažem, urlavi druže iz pakla! Najveći dogadaj – to nisu naši najglasniji, već naši najtiši časovi. Svet se ne okreće oko pronalazača novih šumova, već oko pronalazača novih vrednosti; nečujno se okreće. I priznaj samo! Vrlo se malo u stvari desilo, kadgod bi se tvoje urlanje stišalo, i tvoj se dim razišao. Zar znači nešto, ako se jedan grad pretvorio u mumiju, ili ako je jedan kip pao u blato! I ovo još imam da kažem obaračima kipova. Najveća je ludost, bacati soli u more, i kipove u blato. U blatu vašeg prezrenja ležao je kip: ali njegov zakon i jeste u tome da mu iz prezira život ponovo nikne, i lepota živa! Sa božanskim crtama na licu diže se on, pun zanosnog života; i zaista vam kažem, još će vam se zahvaliti što ste ga oborili, vi obarači. Ja dajem ovaj savet i kraljevima, i crkvama, i svemu što je slabo usled starosti, ili usled nedostatka vrline: – pustite da vas obore! Da biste se opet povratili k životu, a k vama se povratila – vrlina! – Tako sam govorio pred ognjenim psom. a on me tu nadureno prekide, i zapita: »Crkva, šta je to crkva?« »Crkva? odgovorih mu, to je jedna vrsta države, i to ponajlažljivija. Nego, muči, pretvorniče! Ti se sam zacelo najbolje razaznaješ u svome rodu! Kao ti, tako je i država pretvornik; kao ti, govori i ona rado u dimu, i uz urlik, – da bi drugi mislili, baš kao i kod tebe, da govori iz utrobe svih stvari. Jer ona bi poštopoto da je najvažnija zver na zemlji, država; pa joj to i veruju.« Kad sam to rekao, hteo je ognjeni pas da pobesni od zavisti. »Šta? vikao je, najvažnija zver na zemlji? I to joj veruju?« I toliko je pare, i strahovitih glasina, pokuljalo iz njega, da sam pomislio da će se zadaviti od ljutine i zavisti. Najzad se stišavaše, i njegovo zavijanje popusti; a kad se sasvim umirio, rekoh ja smejući se: »Ti se ljutiš, ognjeni psu: dakle ja imam pravo a ne ti! Da bih imao i u ostalome pravo, čuj što ću ti reći o drugom jednom ognjenom psu: taj zaista govori iz srce zemlje. Zlatom odiše njegov dah, i zlatnom kišom. tako mu ište srce. Šta je već njemu pepeo, i dim, i topla sluz! Iz njega poleće smeh, kao šareni oblaci; ne voli on tvoje muklo zavijanje, i izbacivanje, i besnilo u utrobi! A zlato, i smeh – on ih vadi iz srca zemljina: jer, treba da znaš, – od zlata je srce u zemlji.« Kad to ču ognjeni pas, nije bio više u stanju da me sluša. Posramljen je uvukao rep, usitnjenim glasom progovorio je Vau! vau! pa se odvukao u svoju pećinu. – Tako to pričaše Zaratustra. Ali su ga učenici njegovi jedva slušali: toliko ih je gonila želja da njemu pričaju o mornarima, o belim zečevima, i o čoveku koji leti. »Šta tu da mislim! reče Zaratustra. Zar sam ja sablast? Nego, biće da je to bila moja senka. Vi ste već čuli priču o putniku i njegovoj senki? Ali jedno sad znam: moram bolje pripaziti na nju, – jer će mi inače pokvariti dobar glas.« I još jednom zadrma Zaratustra glavom i čuđaše se. »Šta tu da mislim!« reče još jedanput. »Zašto je vikala sablast: 'vreme je! Krajnje je vreme!' Čemu je to – krajnje vreme?« – 

Tako je govorio Zaratustra.

Predskazivač
» – i videh gde siđe na ljude velika žalost. I najbolji se zasitiše svoga posla. Stade se širiti nauk, uz koji trčaše vera:'Sve je pusto. Sve je isto. Sve je bilo!' I odjekivahu brda unaokolo:'Sve je pusto. Sve je isto. Sve je bilo!' Mi smo na vreme obrali žetvu, pa zašto nam je sav rod potruleo, i pocrneo? Šta to pada na zemlju poslednje noći za zloga meseca? Uzaman sav trud, u otrov nam se vino pretvorilo, pogled od uroka spržio je naša polja, i naša srca, te su požuteli. Osušismo se svi; padne li vatra na nas, mi dižemo prah kao da smo pepeo: – i samu smo vatru zamorili. Svi nam se kladenci sasušiše, i samo more uvuče se. Kopno pršti i drobi se, a dubina neće da guta! 'Ah , zar nema mora u kojem bi se još moglo utopiti', tako vapije naša tužba – preko plitkih močvara. Odista, već nam teško pada i umreti; te samo budni, i živujemo tek – po kosturnicama!« – Tako ču Zaratustra gde govori jedan pretskazivač, njegovo ga je proricanje dirnulo, i sveg izmenilo. Posta žalostan, i umoran; i bio je sličan onima o kojima je pretskazivač govorio. Zaista vam kažem, reče učenicima svojim, malo će još potrajati pa će doći taj dugi suton. O, kako bih spasao svoju svetlost od njega! Da mi ne utrne u toj žalosti! Ta treba da svetli još udaljenim svetovima, i najudaljenijim noćima!S takvom je brigom u srcu Zaratustra tumarao tamo amo; tri puna dana niti je pio niti jeo, nije imao pokoja, i nije progovorio reči. Naposletku, pade u dubok san. A učenici mu seđahu po cele duge noći oko njega, i čekahu zabrinuti da li će se probuditi, da li će progovoriti, i povratiti se od svoje turobnosti. I evo šta je rekao Zaratustra kad se probudio; glas njegov dopirao je do njegovih učenika kao iz daleke daljine: »Čujte, prijatelji, san što sam snio, i pomozite mi da ga protumačim! Još je san taj zagonetka za me; smisao mu još je skriven u njemu, i zatvoren, i ne može da poleti iz njega na slobodnim krilima. Snio sam da sam se odrekao svega života. Postao sam noćnim stražarem, tamo na brdu u usamljenoj kuli smrti. Čuvao sam joj mrtvačke kovčege: prepuni tih trofeja bili su mračni svodovi. Kroz staklene kovčege gledao je u mene savladani život. Udisao sam zrak prašnih večnosti: zagušno toplo, i prašno, bilo je u mojoj duši. Ali ko bi onde i mogao izvetriti svoju dušu! Ponoćno videlo stalno me je okruživalo, uza nj se sćućurila osama, i, treći još, bio je grčeviti grobni mir, najgori od svih mojih neprijatelja. Držao sam ključeve najzarđanije ključeve na svetu; i umeo sam njima da otvaram kapiju uz najveći škriput brave. Kao zlokobno graktanje išao bi jek kroz duge hodnike kad bi se rastvorila krila na kapiji: oduran je bio glas u te ptice koja nije volela da je bude iz sna. Ali je još strašnije bilo, i više se ledilo srce, kad bi opet sve zaćutalo, i svud nastao mir, a ja sam sam samcat sedeo posred te ubistvene tišine. Tako mi je prolazilo i mililo vreme, ako je uopšte bilo vremena, – jer šta sam ja mogao znati da li ga još ima! Naposletku, dogodi se ono što me probudi. Triput udariše udari o vrata, kao gromovi, triput odjeknuše urlikom svodovi: ja odoh k vratima. Povikah: Alpa! Ko to nosi svoj pepeo na breg? Alpa! Alpa! Ko to nosi svaj pepeo na breg? Utuvih ključ, i htedoh s mukom da otvorim vrata. Ali, još ih ne bejah otvorio ni koliko da se provuče prst kroz njih: A vihor-vetar rastvori oba krila na vratima, i zviždući oštro, i kao pomaman, ubaci mi jedan crni kovčeg: Pršteći, i lomeći se, i zviždući, raspade se kovčeg, i izbaci sablasti u tisuću vidova. Načini se urnebesna huka i smeh i podsmeh oko mene, koje dizahu tisuće utvara od dece i andela, i sovuljaga i luda, i leptirova velikih kao deca. Grdno se preplaših, i padoh ničice. I stadoh vikati od straha kako još nikad nisam vikao. Ali me moja rođena vika probudi: – ja dođoh k sebi.« – Zaratustra ispriča tako svoj san, pa zaćuta: jer još nije znao, kako bi taj svoj san protumačio. Ali učenik kojeg je najviše voleo, ustade žurno, uhvati Zaratustru za ruku, i reče. »Sam tvoj život tumači nam taj tvoj san, Zaratustra! Zar nisi ti sam vihor što zviždi kao pomaman, koji rastvara vrata na kuli smrti? Zar nisi ti sam kovčeg pun šarenih pakosti, i anđeoskih utvara životnih? Odista, kao dečji kikot u tisuću vidova ulazi Zaratustra u sve kosturnice, smejući se noćnim stražarima i grobarima, i svima što zveckaju muklim ključevima. Zastrašićeš ih, i baciti ničice tim svojim smehom; a nesvest, i povratak u život, dokazaće tvoju moć nad njima. Pa i kad padne dugi suton, i umor smrti, ti nećeš zaći na našem nebu, ti poborniče života! Učinio si te smo videli nove zvezde i nova svetila nebeska; odista, i sam smeh razapeo si nad nama kao šaren šator. Odsad će se neprestano dečji smeh razlegati iz mrtvačkih kovčega; odsad će neprestano jak vetar pobedonosno duvati protiv umora od smrti: za to si nam ti glavom jamac, i prorok! Odista, ti si sanjao glavom njih, tvoje dušmane: i to ti je dosad najteži san! I kao što si se ti od njih otreznio, i došao k sebi, tako treba i oni da se otrezne od samih sebe – pa da dođu k tebi! « – Tako reče učenik; a svi ostali okupiše se tad oko Zaratustre, uhvatiše ga za ruke, i pokušavahu da ga zagovore da napusti postelju, i turobnost, pa da se svrati k njima. Ali Zaratustra sedaše pravo u svojoj postelji, a pogled mu je bludeo. Kao neko koji se vraća iz daleke tuđine, gledao je on svoje učenike, ispitivao im lica; i još ih nije mogao da pozna. Ali kad ga digoše, i postaviše na noge, izmeni se odjedared sjaj u njegovim očima; on razume sve što se dogodilo, pogladi se po bradi, i reče snažnim glasom: »Dobro je! Sve ima svoje vreme; postarajte se samo, učenici moji, za dobru večeru, i to što pre! Tako ću da okajem rđave snove! A pretskazivač neka za stolom sedi pored mene: zaista vam kažem, pokazaću mu more u kojem se još može utopiti!« Tako to reče Zaratustra. Pri tom gledaše dugo u oči učeniku koji je protumačio san, i klimaše glavom. –
 
 
O iskupljenju
Kad je Zaratustra jednoga dana prelazio preko velikog mosta, zaokupiše ga bogalji i prosjaci, i jedan mu guravi ovako reče: »čuj, Zaratustra! I puk već uči ud tebe, i poćinje da veruje u tvoju nauku: ali, da bi imao potpunu veru u tebe, potrebno je prvo i ovo – da uveriš još i nas bogalje! Evo ovde imaš lep izbor, i priliku da se ogledaš na više nego na jednom! Možeš slepima da povratiš vid, i da učiniš da hromi kroče nogom, a onome što malo odviše nosi na ledima, mogao bi malo da skineš s leda: – To bi, po mome mišljenju, bio način da i bogaljima uliješ vere u Zaratustru«. A Zaratustra njemu odgovori ovako: »Ako grbavome oduzmeš grbu, uzimaš mu duh njegov – kaže narod. A ako daš slepcu očni vid, videće odviše pokvarenosti na zemlji, pa će prokleti onog koji ga je izlečio. Onaj koji učini da hromi kroči nogom, naneće mu najveću štetu: jer tek što prohoda, prohodaće i njegovi poroci s njim – take uči narod o bogaljima. A što ne bi Zaratustra naučio što i od naroda, kad narod uči od Zaratustre? Ali to je još najmanje što vidim, otkako sam čovek: da ovaj nema oka, onaj uha, a onaj treći noge, i da ih još ima koji su izgubili i jezik, ili nos, ili glavu. Vidim, i video sam ja i gore što, i takvih strahota da ne bih mogao o svačem ni govoriti, a o ponečem čak ni ćutati: tako na primer ljude koji ničeg nemaju, osim što imaju nešto previše – dakle ljude koji nisu ništa drugo do jedno veliko oko, ili jedna velika usta, ili jedan veliki trbuh, ili uopšte samo nešto veliko, – njih ja zovem naopakim bogaljima. Kad sam došao bio iz svoje samoće, i išao prvi put preko ovoga mosta: tada nisam mogao da verujem svojim očima, gledao sam i gledao, i najzad sam rekao: »to je jedno uho. Uho, veliko koliko i čovek!« Pogledao sam još bolje, i odista, pod uhom micalo se još nešto, bestraga sićušno, i jadno i žalosno! Verujte, golemo uho stajalo je na tankoj maloj peteljci, – i ta je peteljka bila čovek! Da je ko uzeo staklo da vidi, mogao bi poznati još i jedno sitno zavidljivo lišće; i još, da uz peteljku geguca jedna naduvena dušica. A puk mi reče da to veliko uho ne samo da je čovek nego veliki čovek, genije. Ali ja nisam puku nikad verovao kad bi govorio o velikim ljudima – i ostao sam pri svome uverenju da je to jedan naopaki bogalj, koji ni od čega nema dosta a od jednoga ima i suviše. Kad je Zaratustra ovo rekao guravome, i onima koje je ovaj predvodio i zastupao, okrenu se vrlo neraspoložen svojim učenicima, i reče: Zaista vam kažem, prijatelji moji, ja idem među ljudima kao među odlomcima, i kao medu otkinutim udovima ljudskim! To je najužasnije za moje oči što vidim ljude razmrskane i rasute, kao po bojištu ili na klanici. A kad bi oči mi da se spasu iz sadašnjosti u prošlost, svuda ih sreta isto: odlomci, i otkinuti udovi, i čudni slučajevi – a ne ljudi! Ovo sad, i ono što je bilo, na ovoj zemlji – o, prijatelji – to je ono što ja ne mogu nikako da podnesem, i ja ne bih umeo dalje živeti, da ne vidim unapred, ono što će doći.Onaj što gleda unapred, onaj koji hoće, koji stvara, koji je budućnost, i most ka budućnosti, – i, ah, u isti mah još uvek bogalj na ovome mostu: sve je to Zaratustra. A vi ste pitali često jedan drugog: »Ko je nama Zaratustra? Kako da ga zovemo?« I kao što ja činim, pitanjima ste sebi odgovorili. Je li on onaj što obriče? Ili onaj što ispunjuje? Onaj što osvaja? ili, što nasleđuje? Jesen? Ili, ralo na plugu? Ili jedan koji je ozdravio? Je li pesnik? Ili je pravdoljubac? Oslobodilac? Ili, ukrotilac? Dobar? ili zao? Ja idem među ljudima kao među odlomcima budućnosti; one budućnosti koju ja vidim. A sve za čim čeznem, i do čega mi je stalo, jeste da u jedno snesem, i sklopim, što su odlomci, i što je zagonetka i čudan slučaj. I, kako bih podneo što sam čovek, kad čovek ne bi ujedno bio i pesnik, i rešavač zagonetaka i čudnih slučajeva! Iskupiti sve koji su prošli, i sve »Bilo jednom« pretvoriti u »Tako sam hteo« – to bi za mene tek bilo iskupljenje! Volja – tako se zove oslobodilac, i donosilac radosti: tome sam vas učio, prijatelji moji! A sad naučite još i ovo: I sama volja još je zatočenik. Hteti, čini slobodnim: ali, kako ćemo nazvati ono što još i oslobodioca baca u kvrge? »Bilo jednom«; tako se zove škriputa zuba, i najosamljenija tugoba volje. Nemoćna prema onom šte je učinjeno – ona je jedak gledalac za sve što je prošlo. Volja ne može da hoće unazad; i to što ne može da skrha vreme, i nagon vremena, – to je najosamljenija tugoba volje. Volja čini slobodnim. ali, šta pronalazi volja za samu sebe da bi se oslobodila svoje tugobe, i da bi ismejala svoju tamnicu? Ah, ludakom postaje svaki zatočenik! Na lud se način iskupljuje i zarobljena volja. Što vreme ne može poteći unazad, to u njoj raspaljuje gnev; »ono što je bilo jednom« – tako se zove kamen koji ona ne može da odvalja. I zbog toga valja kamenje u gnevu svom, i u ljutini, i sveti se svemu što ne raspaljuje gnev i ljutina kao nju. Tako postade volja od oslobodioca osvetnikom: svemu što može da pati, čini nažao zato što ne može unazad. U tome, samo u tome i jeste osveta: neraspoloženje volje prema vremenu, i prema njegovu »Bilo jednom«. Zaista vam kažem, ima jedna velika ludost u našoj volji; a u prokletstvo za sve čovečansko, izrodilo se to što je ta ludost naučila kako treba imati duha! Duh osvete: prijatelji moji, to je ljudima izgledalo najbolje što su dosad smislili; gde je bilo patnji tu je uvek imalo da bude i kazni. »Kazan«, tako naziva sebe samu osveta: lažnom rečju hoće sebi da dodvori čistotu savesti. I zato što i u onom koji ima volje ima patnje, zato što ne može da hoće unazad, – zato je tobože i sama volja, i ceo život – kazan! Pa se tako valjao oblak za oblakom preko duha, dok nije najzad ludilo stalo propovedati: »Svega će nestati, i zato i treba svoga da nestane!« »I to je sušta pravda, to je zakon vremena po kojemu mora ono samo da poždere svoju decu«: tako je propovedalo ludilo. »Poredak stvar udešen je prema pravu, i prema kazni. O, kad će doći iskupljenje od toka stvari, i od kazni 'života' «? Tako je propovedalo ludilo. »Može li biti iskupljena ako ima prava koje je večito? Ah, kamen 'Bilo jednom' ne može se pomaći: večito moraju trajati i sve kazne!« Tako je propovedalo ludilo. »Učinjeno delo ne može se uništiti: kazan ga ne može učiniti neučinjenim! To je, to je baš ono što je večito na kazni 'život', da život uvek ponovo mora da je i delo, i krivica! « »Jedino ako bi volja naposletku iskupila sebe samu pa od volje postala protiv-volja:« – ali vi poznajete, braćo moja tu izmaštanu pesmu ludilovu! Drugim sam vas putem poveo od tih izmaštanih pesama kad sam vas učio: »Volja je ono što stvara«. Sve »Bilo jednom« je odlomak, zagonetka, čudnovat slučaj – dok mu stvaralačka volja kaže: »jer, tako sam hteo!« – Dok mu stvaralačka volja ne kaže: »Jer tako hoću! Tako ću hteti!« A da li je već rekla tako? I, kad će to biti: Je li se volja izvila već iz svoje sopstvene ludosti: Je li volja bila već sama za se iskupilac, i nosilac radosti? Je li zaboravila već na duh osvete; na škriput zuba? I, od koga je naučila da se pomiri s vremenom i naučila još više nešto, više od svakog pomirenja. Više od svakog pomirenja mora da hoće volja, volja za moći: – ali kako se to može zbiti s njom: Ko bi je naučio još i da hoće unazad?« – Na ovom mestu njegove besede, dogodi se da Zaratustra odjedared zastade, i izgledaše sasvim kao neko koji se u najvećoj meri poplašio. S poplašenim pogledom gledao je u svoje učenike; njegovo oko prodiralo je kao strela kroz njihove misli, primisli. Ali već posle nekoliko trenutaka smejao se opet, i reče umiren: »Teško je živeti među ljudima, zato što je teško ćutati. Naročito za onog koji voli da govori.« – Tako je to reče Zaratustra. A onaj guravi osluškivao je razgovor, i beše za sve vreme sakrio lice a kad je čuo da se Zaratushra nasmejao, diže radoznalo oči, i reče polako: »Zašto govori Zaratustra drukčije nama a drukčije svojim učenicima?« Zaratustra odgovori: »To je sasvim prosto! Sa guravima se guravo i govori!« »Da, reče guravi; a učenicima, može se govoriti što padne na pamet. Nego, zašto govori Zaratustra drukčije sa svojim učenicima – a drukčije sa samim sobom?« –

O ljudskoj mudrosti

Nije vis: već provalija je ono što je strašno! Provalija, gde pogled pada sunovrat u bezdan a ruka poseže u vis. Tu zadrhće srce pred svojom dvostrukom voljom. Ah, prijatelji, da li vi pogađate dvostruku volju i moga srca? U tome je eto za mene provalija, i opasnost, što moj pogled pada sunovrat u vis, a moja bi ruka da se drži i oslanja – na dubinu! Moja se volja grčevito hvata za čoveka, vezujem se lancima za čoveka, jer me nešto nosi silno u vis ka natčoveku: onamo hoće moja druga volja. I toga radi živim među ljudima slep, kao da ih i ne poznajem: da ne bi moja ruka izgubila sasvim svoju veru u ono što je postojano. Ja ne poznajem vas ljude: ta pomrčina, i uteha, često su se već širile oko mene. Svaka varalica može me naći kraj kapije na drumu, i ja pitam: da li hoće da me prevari? To je moja prva ljudska mudrost, što puštam da me varaju da se ne bih morao čuvati od varalica. Ah, kad bih se čuvao od čoveka: kako bi onda mogao čovek biti kotva za moje uže! I suviše lako odvio bi se, i mene odbacio bestraga! To je proviđenje koje upravlja mojom sudbinom: da treba da sam bez obazrivosti. Ko neće da ugine među ljudima, mora da nauči da pije iz svih čaša; a ko hoće da među ljudimo ostane čist, mora se umeti oprati i u prljavoj vodi. Često sam sâm sebe ovako tešio: »Napred! Ne malakši! Staro srce! Nesreća ti dade loš savet : smatraj to za svoju – sreću!« A ovo je druga moja ljudska mudrost: ja više volim da poštedim sujetne nego ponosite. Zar povređena sujeta nije mati svih žalosnih igara? A gde se ponos vređa tu poraste nešto što je još bolje od ponosa. Da bi se mogao život dobro posmatrati, treba igru njegovu dobro igrati; a za to opet treba dobrih igrača. Dobri su igrači, koliko znam svi sujetni: oni igraju, i hoće da ih rado gledaju, – sav im je duh u toj volji. Oni se prikazuju, oni se pronalaze; volim da u njihovoj blizini posmatram život, – to leči od turobnosti. Zato štedim sujetne, jer su mi oni lekari protiv turobnosti, i vezuju me za čoveka kao za pozorište. A onda: niko nije u stanju da u sujetnoga izmeri svu dubinu njegove skromnosti. Ja ga volim, i sažaljevam ga njegove skromnosti radi. Od vas hoće on da se nauči veri u samoga sebe; njega hrane vaši pogledi, on jede hvalu iz vaših ruku. Čak i vašim lažima veruje, ako dobro lažete o njemu: jer, sasvim u dubini, njegovo srce uzdiše: »šta sam ja«! I, ako je ono prava vrlina koja ne zna za sebe: eto, sujetni ne zna za svoju skromnost! – A treća je moja ljudska mudrost: što ne dam da mi se pokvari posmatranje zla usled vaše strašljivosti. Ja sam blažen kad gledam čudesa što ih izleže toplo sunce: tigrove, i palme, i zmije zvečarke. I među ljudima ima lepoga poroda toplog sunca, i mnogo čudesnih pojava zloga. Doduše, kao što mi se ni najmudriji među vama nisu učinili baš tako mudri, tako sam našao da je i ljudska zloba u stvari manja nego što se kaže. I često sam se pitao mašući glavom. čemu još i zvekećete, zmije zvečarke? Zaista vam kažem, ima još budućnosti i za zlo! I najtopliji jug još nije pronađen za ljude. Za mnogo što se kaže danas da je najveća pakost, a nije šire od dvanaest pedalja, ni duže od tri meseca! A doći će doba kad će se veće aždaje javljati na zemlji. Jer, da natčovek ne bi ostao bez svoje aždaje, nadaždaje koja će biti dostojna njega: zato mora još mnogo toplog sunca da prži močvarnu prašumu! Od vaših divljih mačaka moraju dotle postati tigrovi, a iz vaših otrovnih žaba krokodili: jer dobar lovac ište dobra lova! Zaista vam kažem, dobri i pravedni! Na vama je mnogo što za ismejavanje, a pre svega vaš strah od onog što se dosad zvalo »đavolom«! Vi ste u duši svojoj toliko tuđi onom što je veliko, da bi vam natčovek u svojoj dobroti izgledao strašan! A vi mudraci i mnogoznalci, vi biste bežali pred sunčanim ognjem mudrosti u kojem natčovek s uživanjem kupa svoju nagotu! Vi najviši medu ljudima, na koje sam nailazio! evo u čemu je moja sumnja u vas, i moj potajni smeh: ja slutim da biste vi moga natčoveka nazvali – đavolom! Ah, zasitio sam se tih najviših i najboljih: želeo bih iz te »visine« naviše, napolje, dalje ka natčoveku. Groza me spopade kad videh te najbolje u njihovoj nagoti: ponikoše mi krila da poletim u daleke budućnosti. U dalje budućnosti, na južnije jugove, nego što ih je ikad sanjao stvaralački duh: onamo gde se bogovi stide svake odeće! A vas hoću da vidim odevane, vi braćo moja, i bližnji, i to nakićene, i sujetne, i dostojanstvene, kao »dobre i pravedne«. I odeven ću i sam sedeti među vama, – da ne bih poznao ni vas ni ebe: jer u tome je moja poslednja ljudska mudrost. –

Tako je govorio Zaratustra.

Najtiši čas
Šta se zbi sa mnom, prijatelji moji? Vidite da sam zbunjen, izgubljen, nevoljno poslušan, spreman da pođem – ah, od vas da odem! Jeste, još jednom mora Zaratustra u svoju samoću: ali, neveselo vraća se ovaj put medved u svoju pećinu! Šta mi se dogodi! Ko mi naredi? – Ah, moja srdita gospodarica hoće tako, ona me oslovi; rekoh li vam već ime njeno? Juče pred veče oslovi me moj najtiši čas: to je ime moje strašne gospodarice. I tu bi odlučeno, – moram vam sve reći, da vam srce vaše ne bi otvrdlo prema odlazniku tako iznenada! Znate li vi šta je strah onoga koji hoće da zaspi? – Prožme ga strah od glave do pete u času kad ispod njega nestaje tla a san mu dolazi. Ovo vam kažem kao sliku. Juče, u času najtišemu, nestade tla ispod mane: san mi dolazaše. Skazaljka se pomače, časovnik moga života utiša dah – nikada ne čuh takvu tišinu oko sebe: srce mi stade jako kucati. Tada mi prozbori nešto bez glasa: »Ti već znaš, Zaratustra?« - Uzviknuo sam prestravljen ovim šapatom a krv mi se ledila u obrazima: ali sam ćutao. Na to mi i po drugi put prozbori nešto bez glasa: »Ti znaš, Zaratustra, ali ti nećeš da kažeš!« Najzad odgovorih kao kakva jogunica: »Jeste, ja znam samo neću da kažem!« Na to mi opet prozbori ono bez glasa: »Da li nećeš, Zaratustra? Je li to baš tako? Ne skrivaj se svojim jogunstvom! « – A ja sam plakao, i drhtao kao dete, i govorio: »Ah, ta ja bih hteo, ali kad ne mogu! Oprosti mi samo to! To je preko moje snage!« Na to mi opet prozbori ono bez glasa: Šta je stalo do tebe, Zaratustra! Reci što imaš da kažeš pa ma se skrhao! « – A ja odgovorih: »Ah, zar to ja imam da kažem! I, ko sam ja? Ja čekam dostojnijega od mene; ja nisam dostojan ni da se skrham na njemu.« Na to mi opet prozbori ono bez glasa: »Šta je stalo do tebe? Još dosta ponizan? U poniznosti je najtvrđa koža.« – A ja odgovorih: »Šta sve nije već ponela na sebi koža moje poniznosti! Živim na podnožju svoje visine: a koliki su vrhovi moji? Niko mi toga još ne reče. Ali, doline svoje dobro poznajem. Na to mi opet prozbori ono bez glasa: »O Zaratustra, ko daje u zalogu bregove, taj daje i doline, i nizine.« – A ja odgovorih: »Još ne dade u zalogu bregove ono što govorah, i još ono što rekoh ne dopre do ljudi. Ja sam doduše odlazio k ljudima ali nisam još stigao k njima.« Na to mi opet prozbori ono bez glasa: »Otkud ti možeš to znati! Rosa orosi travu kad je noć najćutljivija.« – A ja odgovorih: »oni su mi se rugali kad sam našao svoj put, i pošao njime; a uistinu noge su moje tada drhtale. I ovako su meni govorili: ti si zaboravio put, sad ćeš zaboraviti još i kako se ide!« Na to mi opet prozbori ono bez glasa: »Šta je stalo do njihove poruge! Ti si jedan od onih koji su zaboravili kako se sluša: sad treba da zapovedaš! Zar ne znaš ko je najpotrebniji svima? Onaj koji ume da zapoveda na veliko. Teško je, veliko uraditi: ali je teže, veliko zapovedati. To je ono što ti se najmanje može oprostiti u tebe je sila a ti nećeš da vladaš.« – A ja odgovorih: »Ja nemam glas lava da bih mogao zapovedati.« Na to mi opet prozbori ono šapatom. »Najtiše reči izazivaju buru. Misli koje hode na golubijim nogama, upravljaju svetom. O Zaratustra, ti treba da ideš kao sen onoga što mora doći: tako ćeš zapovedati, i zapovedajući ići pred svima.« – A ja odgovorih: »Mene je sram.« Na to mi opet prozbori nešto bez glasa: »Ti moraš još postati detetom, i ne znati za sram. Još je u tebi ponositost mladosti, kasno si postao mlad: ali, ko hoće da postane detetom taj mora savladati još i svoju mladost.« – Ja sam se dugo predomišljao, i drhtao sam. Naposletku rekoh što sam rekao bio odmah s početka : » Neću.« Tada se prosu smeh oko mene. O kako mi je taj smeh derao utrobu, i parao srce! I još zadnji put prozbori mi nešto: »O Zaratustra, tvoji su plodovi sazreli, ali ti nisi sazreo za svoje plodove! Zato moraš i opet u samoću: jer treba da postaneš još mekši.« – I opet nasta smeh, i izgubi se: tada se utiša sve oko mene kao dvostrukom tišinom. A ja sam ležao na podu, i znoj je curio sa mojih udova. – Sad ste čuli sve, i znate zašto moram da se vratim u svoju samoću. Ništa vam nisam prećutao prijatelji moji. Ali i to ste čuli od mene, ko je još uvek najćutliviji od svih ljudi – i hoće da to i ostane! O, prijatelji! Imao bih još nešto da vam kažem, i imao bih još nešto da vam dam! Zašto vam ne dam? Zar sam ja škrtac?« – Ali kad je Zaratustra izgovorio ove reči, spopada ga silan bol sa blizine rastanka od svojih prijatelja, tako da je glasno zaplakao; i niko ga nije mogao utešiti. A kad pade noć, ode sâm, i napusti svoje prijatelje.

-početak-