KOMUNIKOLOGIJA

Za razliku od novina i televizije radio je u stanju da ostvari jos jednu bitnu potrebu demokratskog drustva a to je dvosmerno informisanje. Pluralisticko drustvo insistira na kreiranju takvog informacijsko-komunikacijskog sistema koji ce omoguciti gradjanima dijalog i razmenu informacija. Tim zahtevima danas jedino radio, tehnicki, moze udovoljiti jer je u stanju osigurati dvostruku i dvosmernu protocnost informacija na liniji komunikator-recipijent i obratno

Da bi to bilo jasnije trebalo bi naglasiti da je radio sredstvo javnog komuniciranja. Na prvi pogled to je samo po sebi razumljivo ali se treba pitati odakle dolazi takva definicija. U trecem poglavlju prvog dela (pod naslovom “elementi sheme” ) cete naci odgovor na to pitanje.

Kontakt emisije, u kojima je svestrana razmena informacija, su oblik dvosmernog izrazavanja sto znaci da svaki gradjanin moze biti radijski komunikator uz odredjene pretpostavke (da ima sta reci i da argumentovano moze kritikovati). Prema tome, osnovna karakteristika novinarskog izrazavanja putem radio talasa brzina, dozivljajnost i autenticnost.

3. Elementi sheme

Iz navedene sheme proisticu cetiri bitna elementa. Za svako komuniciranje potrebne su osobe, zivi ljudi koji egzistiraju kao socijalna bica. To je javnost koju zovemo komunikanti. Medjutim, osobe ne mogu egzistirati nezavisno jedna od druge, neophodne je da komuniciraju, da jedan govori i drugi sluša a onda drugi da govori a prvi da sluša. Nazalost, u ljudskoj prirodi je da govori ali kada je u pitanju slušanje obicno se pada na ispitu. Neretko covek trazi prijatelja koji zna i ima strpljenja da ga saslusa. Na kraju krajeva, mnoge nevolje bi bile otklonjene samo kada bi slusali onoga ko nam nesto govori a ne, dok osoba govori, razmisljamo o sledecem pitanju ili o nedostatcima koji dolaze van konteksta razgovora.

Ukoliko imamo osobe koje bi htele da komuniciraju sledeca bitna pretpostavka je sredstvo il medij. Veoma cesto cete cuti kako se govori o mediju, narocito kada govor ili razgovor treba biti na intelektualno visem nivou ali malo je onih koji znaju naci nasu rec za taj medij”. Prva asocijacija je da je radio medij ili televizija ili novine ali je medij i osoba koja npr. priziva duhove i kroz koju bica drugih dimenzija govore trodimenzionalnom svetu. Zapamtite – medij = sredstvo!!! Za ljude u komunikaciji medij su usta, usi, vazduh. Gledali ste u naucno-fantasticnim filmovima kada eksplodira neki svemirski brod i cuje se zaglusujuca buka. To jednostavno nije tacno. Atomi elemenata od kojih je sastavljen vazduh prenose zvuk i ako nema tih atoma nema ni prenosa zvuka. Dakle, i vazduh (tj. elementi koji ga sacinjavaju) su sredstvo. U radiju je sredstvo oprema ali i zaposleni dok je za slusateljstvo sredstvo tj. medij radio i to citav. Slusalac nije placen da razmislja od cega se radio sastoji, ne treba da zna da programa ne bi bilo bez spikera i voditelja koje cuje ali i tonskih realizatora koje ne cuje ali cuje produkte njihovog rada. Takodje ne mora znati da li u radiju postoji stereo koder ili ne, on hoce da cuje to sto zeli i mi im to trebamo dati.

Kada imamo osobe, njihovu komunikaciju i sredstvo nedostaje nam sadrzaj a to je informacija. Bez nje sve ovo ne bi mnogo vredelo. Informacija je sustina komuniciranja pa cete naci u knjigama kako je “komuniciranje prenos informacija”.

Sada, kada smo nabrojali cetiri bitna elementa seme komuniciranja neophodno je obratiti paznju na osobe u komunikaciji. Svako od nas u mozgu i cuva obilje pojmova. Sve ono sto smo ikada videli ili procitali se nalazi sto u svesti sto u podsvesti medjutim, kako bi izgledala komunikacija ukoliko bih ja govorio o svojoj omiljenoj planini, omiljenim patikama i problemima radio stanica i to sve u jednoj recenici? Naravno da bi me tesko pratili ili bi mislili da je u pitanju Haiku poezija. Dakle, ja moram da odaberem pojmove koji su u vezi sa onim sto vam hocu reci. To je kodiranje informacije. Ne zaboravite da je ovo veoma bitno jer zadire u dubinu, cak ide do nacina pripreme emisija. Mi uglavnom za edukativne emisije koristimo knjige, casopise ili neki drugi izvor zaboravljajuci da je knjiga namenjena sasvim drugoj publici u odnosu na radio. Knjiga zahteva pomnu paznju da se ne izgubi nit jer ni jedan pisac na pocetku, u sredini ili na kraju poglavlja nije napravio rekapitulaciju ili dao najavu onoga sto ce se dogoditi do kraja poglavlja. Nekada pisci, da bi citaoci razumeli sta su on ili ona hteli reci, objasnjavaju svaki detalj. Zamislite bsada da mi pripremamo emijiju o ekologiji. Uzmemo biologiju za sesti razred osnovne skole i pocnemo citati “biocenoza je ugrozena veoma velikim i nekontrolisanim iskoristavanjem biotopa…”. Koga to zanima i ko to razume? Mali broj slusalaca koji su u svakom slucaju respektabilni ali zar se ne moze ta emisija pripremiti na neki drugi nacin? Knjige i casopisi trebaju i moraju biti izvor ali polazni izvor. Nakon knjige na scenu stupa urednik koji prilagodi tekst specificnostima radijskog izrazavanja jer niti su nasi slusaoci debili niti su kompjuteri. Kako bi bilo kada bi smo hteli napraviti poetski kutak i kazemo u uvodu “sa strane morfijalne distetike oseca se dirzmurzijalitet problema!” ? Smesno, zar ne?

Iz svega gore pomenutog vidi se odakle dolazi izraz “sredstvo javnog komuniciranja” ili “sredstvo javnog informisanja”. Radio je medij ili sredstvo koji sa javnoscu ili komunikantima komunicira ili tu istu javnost informise. Tesko je komunicirati sam sa sobom, dakle u pitanju je dijalog. Takodje, tesko je informisati jedino o dogadjajima u radiju sto znaci da je neophodno doci do informacija koje su inicirali pojedini komunikanti da bi ih onda emitovali ostaloj javnosti. Princip komuniciranja je baza radija a komunikacija osnovna supstanca za razmenu informacija (bez obzira koja vrsta informacija je u pitanju). U komuniciranju je najvaznije razumeti informaciju koju primamo kao i razumljivost informacije koju saljemo. Rec je o dekodiranju.

3.1. Dekodiranje

Kada smo kodirali informaciju trebamo obratiti paznju na sumove koji ce nastati i koji mogu uticati na to da li ce nas slusalac slusati, trpeti ili promeniti stanicu. To zavisi od sledece bitnosti, od dekodiranja. Jednostavno receno, dekodiranje je – razumevanje. Ukoliko slusalac razume ono sto smo mu rekli, ako moze da shvati informaciju tj. ako uspesno dekodira poruku, tek tada ce biti zadovoljan. Tu do izrazaja dolazi sposobnost voditelja, obrazovanje i snalazenje. Cesto spiker govori da bi popunio program i zaradio platu. Tek reda radi svako javljanje zapocinje sa “tacno je toliko-i-toliko sati” ili stalno ponavlja da je “napolju kisa, ponesite kisobrane…” kao da je slusalac bez mozga ili kao da se zaista toliko brine o tome da li ce neko pokisnuti. Zapamtite, ako nemate sta da kazete – cutite. Nece slusalac zameriti ako cuje neku pesmu vise ali ce zameriti ako ste mu dosadni i neinteresantni.

Cesto slusaoci, nakon dekodiranja informacije, zele nesto prokomentarisati, dati svoje misljenje, sloziti se ili se ne sloziti sa informacijom. To je bitna pretpostavka za ostvarivanje dvosmerne relacije i tek tada nastaje komuniciranje, dijalog. Do ovog koraka radio je bio monolosko sredstvo informisanja pa slusalac, hteo ili ne, mora slusati i cutati. I on mora kodirati poruku i preko nekog sredstva vam je uputiti. Najcesce to cini u kontakt emisijama ali neretko i pismima ili na neki drugi nacin. Radio kojem je stalo do slusalaca ce se potruditi da dekodira odnosno da shvati sta to slusalac kaze. Radio koji obrati paznju na svoje slusaoce i uvazi savete, predloge, kritike, sugestije… ima sanse. Problem nastaje onog trenutka kada sve strukture radija poveruju da su stigli na tron i da ce imati vrhunsku slusanost bez obzira na to sta i kako emituju. I radio podleze dijalektici, neophodne su promene, kretanje programa. Nastaju nove radios tanice u sredini u kojoj mi radimo, love nase greske ili emituju program blizi slusaocima a dok se mi probudimo, ostanemo bez slusalaca! I planeta Zemlja bi propala kada bi se zaustavila.

4. Struktura radio programa

Program radio stanica bi u principu trebao biti sastavljen iz tri dela koji, u zavisnosti od koncepcije radija i programske politike, mogu biti u razlicitim odnosima.

Ovo ne obuhvata specijalizovane radio stanice koje se bave iskljucivo pojedinim delovima. Drzavne radio stanice su imale, i uglavnom jos uvek imaju, tri posebna programa kojima dominira svaki od navedenih delova. To ne znaci da radio stanice trebaju imati po 33,33 % svakog od ovih programa ali na nasim prostorima jos uvek nisu zazivele specijalizovane radios tanice koje emituju samo vesti ili samo odredjenu muziku. U vecem broju stanica tokom dana se emituje muzika i reklame. Cesto urednici o takvoj stanici govore kao o “muzickoj” radio stanici. Da li je to bas tako ili je nazvana “muzickom” zato sto ne postoji adekvatniji naziv? Najslikovitiji primer je MTV, muzicka televizija za koju su mnogi culi ako je nisu gledali. Tacno je da je najveci procenat muzickih spotova u odnosu na ostali program ali na toj televiziji mozete videti muzicke vesti, izvestaje sa koncerata, turneja grupa ili iz izdavackih kuca, mozete videti razgovore i intervjue sa muzicarima ili osobama ciji je posao u vezi sa muzikom, reportaze, nagradne igre… Dakle, na toj televiziji, koja jeste muzicka, mozete cuti i videti sve novinarske zanrove ALI iz oblasti muzike. Slusalac ne zeli dzuboks, radio to nije. Zbog toga je potreba za drugim vidovima programa konstantna. To govori o potrebi razradjivanja programske sheme.

5. Programska shema

“Srce programa” je programska shema, u njoj se nalazi sve ono sto program jeste. Medjutim, delovi programa su odredjeni ne samo programskom koncepcijom nego i ciljnom grupom tj. slusaocima kojima zelimo prilagoditi program. Podela na jutarnji, prepodnevni, popodnevni, vecernji, nocni i ponocni program je odredjen ne samo delovima dana nego i slusaocima (shema u fusnoti na strani 7). Specificnosti delova dana nam mogu pomoci da organizujemo programsku shemu pa je npr. “pijacni barometar” beskorisno emitovati u popodnevnom programu ili servisne informacije u nocnom. Sa druge strane, top lista nije preporucljiva u jutarnjem programu… Jutaaarnji program je uglavnominformativnog karaktera. Svakako da nas zanima da li ce biti struje tokom dana kao i to kakvo ce vreme biti. Ako putujemo, zanima nas kakvo je stanje na putevima i da li su autobusi krenuli (ili trebaju krenuti) na vreme.

Ukolikoje nasa stanica opstinska znaci da treba zadovoljiti interese slusalaca iz opstine. Bez obzira da li je rec o izboru tema ili informacijama, opstinska radio stanica treba biti prva koja ce dopreti do slusalaca. Mnoge opstinske radio stanice pretenduju da budu nesto vise od toga pa emituju obilje informacija iz citave drzave (reemitovanjem drzavne radio stanice) zapostavljajuci informacije iz svoje neposredne okoline. Zanimljiv je slucaj lokalnih svedskih novina, Ostra Smoland koje izlaze u Kalmaru i koje pokrivaju samo tu oblast. Na cetrdeset strana oni u potpunosti obradjuju svoju oblast. Imaju samo dve strane koje se bave svedskom i svetom! Svakoga dana novinari su u obavezi da pronadju temu o kojoj ce pisati. Pri tome treba znati da Kalmar nije veci od Doboja ili Mostara! Najcesca odbrana radio novinara je “ovde se nista ne dogadja”. Da li je to tacno? Nece se ni dogoditi ako o tome nema ko da izvesti. Ako se u jednoj ulici nesto dogadja o tome ce znati stanovnici te ulice ali drugi kraj grada ce to saznati tek nakon par dana ako uopste i sazna. Posao radio novinara je da prikuplja informacije i o dogadjaju izvestava citavu populaciju dokle se signal prostire. Nas posao nije da kreiramo dogadjaj nego da informisemo o dogadjaju! Zato je programska koncepcija uglavnom odredjena vrskom stanice. Postoje privatni radiji koji pokrivaju veci prostor i koji otimaju primat opstinskim radio stanicama i to samo zbog brzog manevrisanja i prilagodljivosti realnim potrebama. Ljudi bez ideje nisu za radio novinare jer vrlo cesto nisu na pravom mestu u pravo vreme ili ne reaguju na pravi nacin. Kreativnost je bitna karakteristika radio novinara a pri tome treba znati da su svi kreativni ljudi ujedno i inteligentni ali svi oni koji su inteligentni nisu i kreativni. To se jednostavnije moze reci primerom: svi clanovi Srpske Pravoslavne crkve jesu Srbi ali svi Srbi nisu clanovi Srpske pravoslavne crkve! Kreativni radio novinari trebaju pronaci svoje mesto u programskoj shemi da bi obogatili svojim vodjenjem program i tako ostvarili vecu slusanost (podrazumeva se da veca slusanost ujedno znaci i bolji marketing i u krajnjem, platu). Jedan od problema programske sheme je povezivanje emisija u celinu. Uzecemo kao primer prepodnevni program koji npr. traje od 8.30 do 12.00. Bez obzira na programsku koncepciju ovo je najozbiljniji deo programa. Nasi potencijalni slusaoci su uglavnom stariji, penzioneri, domacice ili zaposleni u kancelarijama. Mali je procenat skolske i studentske omladine koji u to vreme slusa radio. Pretpostavimo da imamo dovoljno mogucnosti za “Temu dana”, da imamo elokventne spikere u prepodnevnom programu i tehnicke mogucnosti za ostvarenje kontakt programa. Ovu emisiju bi smo emitovali od npr. 10.00 do 11.00 sati. Naravno, struktura emisije zavisi od gosta. Najefektnije je kada je gost u studiju kada on, nakon uvoda i izlaganja teme zbog koje smo ga pozvali, odgovara na pitanja slusalaca. Medjutim, ako je gost sprecen i ne moze doci to i dalje nije razlog da u tom satu emitujemo muziku. Ni jedan gost se ne poziva u studio par sati pred emisiju sto znaci da cemo biti informisani da li ce doci ili ne bar jedan dan ranije. Ako smo obavesteni da gost nije u mogucnosti da dodje, a veoma retko ce se dogoditi da nas on o tome informise, nastojacemo da snimimo razgovor s njim na njegovom radnom mestu. Takodje, imamo mogucnos telefonskog kontakta sa tom osobom za vreme emisije nakon cega otvaramo telefone za slusaoce. Ukoliko i mi pripremimo materijal u vezi sa temom koji izlazemo tokom emisije, dobijamo potpunu emisiju.

Kada je u pitanju povezanost emisija u programu potrebno je obratiti paznju na delove programa pre i posle centralnih emisija. Ako je “tema dana” centralna u jutarnjem programu trebalo bi pola sata ispred urediti emisiju koja ce mobilisati paznju jednog broja slusalaca, eventualno ih podstaci da telefoniraju i na taj nacin ostvare kontinuitet javljanja. Najjednostavnije bi bilo urediti “izbor za hit dana” ili “besplatne male oglase” . Nakon “teme dana” bi trebalo zadrzati paznju slusatelja nekom rubrikom u kojoj bi bilo dosta muzike. Obzirom da na nasim prostorima dnevna stampa dolazi relativno kasno i da je mala kupovna moc stanovnistva, ne bi bilo lose, u saradnji sa pojedinim listovima, citati nadnaslove ili sizee clanaka.

Na ovaj nacin smo obezbedili kontinuitet programa, bez rupa i oscilacija. Stabilan program jedino takav moze biti.

6. Uticaj radija

Velika opasnost, koja postoji od kada je ovaj medij stvoren, je tzv. telehipnoza koja postoji zahvaljujuci saznanju o vrednosti i mogucnosti jednodimenzionalnog auditivnog percipiranja. Kada su naucnici uspeli hipnotisati ljude pomocu auditivne komunikacije hipnotizera i pacijenta postalo je jasno da je tajna hipnoticke moci u strukturi ljudskog govora, ritmu, intenzitetu, melodicnosti i drugim vrednostima govora. O tome govori primer Hitlera za kojeg je McLuhan rekao da bi “ostao nemocan sapunski opsenar i pivnicki demagog da nije bilo radija”. Zahvaljujuci ovom mediju Hitler je uspeo fanatizovati citavu naciju i ostvariti,u ideoloskom i nacionalnom smislu, ono sto nije uspeo do tada ni jedan politicar, orator, naucnik. Zato radio mora koristiti sve da bi informisao slusaoce ali jedino profesionalizam i objektivnost (koja je osnovna pretpostavka profesionalizma) je jedina brana protiv zloupotrebe radija.

Radijski govornik mora na bezbroj stvaralackih nacina da animira slusaoce za prijem informacija ne zaboravljajuci da je radijski izraz najkracih od svih vrsta izraza. Zato radijski novinar mora sastavljati zanimljive kondenzovane informacije.