Pretpostavimo da smo voljenoj osobi za rodjendan poklonili divan poklon. Ali, kada smo primetili da se ona raduje samo upotrebnoj vrednosti poklona, jako smo se razocarali, jer kroz poklon ne prepoznaje najvredniji moguci dar koji moze da primi - dar prijateljstva.

Da li se i nama desava da prepoznajemo samo upotrebnu vrednost dara?!

Svi smo mi dobili jedan veliki dar u zivotu. A to je sam zivot: njegove prilike i mogucnosti.

Da li u tom daru prepoznajemo karakter Darodavca zivota ili zapazamo samo njegove "upotrebne" vrednosti, pa nam se zato zivot ponekad cini besmislenim i praznim?!

Svakako se radujemo zanosnom mirisu cveta i svim ostalim carima zivota sveta. Ali, vremenom nam sam prijatan miris cveta postaje dosadan, i mi nezadovoljni njime onda trazimo neke jace izvore zadovoljstva.

Zasto?

Zato sto ne umemo da uzivamo u zivotu.

Razmislimo da li u mirisu cveta prepoznajemo karakter, neznost i naklonost najveceg Darodavca, ili prijatnim mirisom samo pokusavamo da utolimo (ugusimo) prazninu svoje duse?

Da li nam je vazniji Darodavac od samog dara kojim nam On zapravo otkriva svoju paznju i ljubav?

Da li je ljubavno pismo koje nam je poslala voljena osoba izgubilo svoj znacaj kada smo ga procitali vise puta? Ili je smisao poruke pisma znacajan dokle god prema nama traje ljubav osobe koja nam je pismom svoju ljubav izrazila?

Ako nam je lepota rukopisa vaznija od sadrzaja i smisla same ljubavne poruke pisma, onda to znaci da imamo kameno srce, nesposobno da voli, i svakako ce nam citanje tog pisma vremenom postati dosadno, jer to i nije bila svrha pisma koje smo dobili.

Isto tako, ako uzivamo samo u upotrebnoj vrednosti zivota, onda nam je svest o Darodavcu zivota suvisna, a uskoro nam i uzitak samog mirisa cveta i drugih blagoslova stvorenog sveta nece biti dovoljan da zadovolji zedj nase dushe.

Osecanja srece, ma kako bila snazna ili uzvisena, ona nikada ne mogu da zadovolje zedj nase duse, vec mogu samo da nas privremeno opiju da zaboravimo na svoj unutrasnji problem, na svoju unutrasnju ispraznost. Miris hrane nema svrhu da zadovolji nasu potrebu za hranom, vec samo da ukaze na nju. Tako o dozivljaj lepog nema svrhu da zadovolji zedj nase duse, vec samo da ukaze na Onoga koji to jedino moze da ucini.

Razumnom coveku dar govori o Darodavcu, kao sto i osecanja lepog samo govore o Kreatoru lepote, a ne mogu da Ga zamene.

Bilo da covek negira postojanje Boga, bilo da je pobozan covek koji verujuci u evoluciju ne vidi delo Bozjeg karakter u stvorenom svetu, on moze da uziva samo u upotrebnoj vrednosti zivota. Vredi li imati sav svet, a dusi svojoj nauditi, ili biti okruzen svim poklonima sveta i zivota a biti sam, bez njihovog Darodavca?!

Prijatelj je vazniji od poklona kojim nam pokazuje svoje prijateljstvo. Tako je i karakter Darodavca zivota vazniji od samog Njegovog dara - zivota. Sveto Pismo kaze:

"Jer je dobrota Tvoja bolja od zivota.

Usta bi moja hvalila Tebe,
tako bih te blagosiljao za zivota svoga,
u ime Tvoje podigao bih ruke svoje." (Psalam 63,3-4)

Uzivanje u osecanju koje izaziva dar nikada ne moze da zameni ispunjenje duha koje predstavlja zajednica sa Darodavcem.

Lopov se moze radovati ukradenoj vrednosti ali se svakako plasi njenog vlasnika. I mi mozemo biti na mestu lopova koji je ukrao za sebe i unistio dragocenost koja mu je poverena na cuvanje i starateljstvo.

Pretpostavimo da nam je neko poverio na cuvanje i staranje malo dete. Ono je u sebi sadrzalo ogromne potencijale. Moglo je da postane veliki blagoslov za ovaj svet. Ali, svojim neodgovornim ponasanjem mi smo unizili njegove moci za dobro. Obesmislili smo njegov zivot. I ono nema atributa zbog kojih bi moglo biti ovekoveceno. Nismo li odgovorni za ono sto nam je povereno?

Bog nam je poverio na cuvanje i izgradnju nas zivot, sposobnosti i moci, vreme i mogucnosti, da ga svojim izborom ovekovecimo za vecnost ili unizimo do smrti. Nismo li odgovorni za sebe pred Onim koji je dao zivot nasim dusama? I naravno da zelimo da se sakrijemo od Njegovog lica. Imamo potrebu za Njegovim odobravanjem. Ali se bojimo susreta sa svojom (ne)odgovornoscu. Bojimo se da cemo biti proglaseni za sopstvene ubice. Zato pokusavamo da Ga zaboravimo, a kada to ne uspevamo, onda se trudimo da Ga unistimo.

Ponekad smo se borili protiv Onoga za koga smo istovremeno tvrdili da ne postoji. Lakse nam je da verujemo u majku prirodu nego u Boga Oca, zato sto je majka priroda bezlicna i mi pred njom neodgovorni.

Pretpostavimo da smo ranije pomenutoj osobi za rodjendan dali poklon koji svojim izgledom otkriva nase licne kvalitete i stav naklonosti prema njoj. Ali, ovoga puta nismo zeleli da osobu primoramo da se oseca duznom na prijateljstvo sa nama, vec smo odlucili da ispostujemo njenu slobodnu volju. Zato smo poklon oprezno spustili u dvoriste njenog stana i dozvolili da, ukoliko to ona hoce, na osnovu dara ona sama razumno zakljuci ko je njen darodavac.

Zatim, nama draga osoba, odusevljeno uzima poklon govoreci: "O kako sam divnu stvar pronasla!"

I potom postaje slavna zbog svog velicanstvenog otkrica pred vratima svoga stana. Pretpostavimo kako ona dalje objasnjava kako je taj poklon cudo prirode, kako je nastao nekakvim velikim praskom (BIG-BENGOM) tj. velikom eksplozijom u njenom dvoristu. Ne bi li nase srce bilo slomljeno takvom bezobzirnoscu i slepilom?!

Isto tako, zahvalnost za lepotu stvorenog skloni smo da sa Stvoritelja prebacimo na onoga koji je samo primecuje.

Kada covek dodje do nekog velikog naucnog otkrica, na primer, nekog novog nebeskog tela ili zakona u prirodi, tada on postaje slavan kao da je on stvorio nebesko telo ili kao da je on stvorio zakon u fizici.

Nije li tada rec o svojevrsnom "plagijatu"?

Setimo se biblijskog dogadjaja kada "Adam dade ime svakom zivincetu i svakoj ptici nebeskoj i svakoj zveri poljskoj" (1.Mojsijeva 2,19). Adam nije postao veliki i slavan pronalazac, iako je prvi covek koji je na Zemlji "pronasao" vrt prepun raznih zivotinjskih vrsta. Otkuda ta potreba coveka da sebe ucini slavnim za pojave koje je Neko drugi stvorio, a on samo primetio?

Ljudi podsvesno osecaju da nekom pripada slava i hvala za postojanje predivnih sazvezdja, za besprekorno funkcionisanje fizickih zakona, itd. Medjutim, ljudi se plase da izraze slavu i hvalu Onome koji je nje stvarno dostojan, jer ih to spoznanje moralno obavezuje. Zato su skloni da slavu i hvalu pridaju smrtnom coveku, koji je jedva sposoban da primeti savrsenstvo sveta koji ga okruzuje, a kamo li da ga sam stvori. Takvo izopacenje je opisano u Bibliji:

"Jer kad poznase Boga, ne proslavise ga kao Boga niti mu zahvalise, nego zaludese u svojim mislima, i potamnu nerazumno srce njihovo. Kad se gradjahu mudri poludese, i pretvorise slavu vecnoga Boga u oblicje smrtnoga coveka i ptica i cetvoronoznih zivotinja i gadova. I vecma postovase i posluzise tvar nego Tvorca, koji je blagosloven vavek." (Rimljanima 1,21-23.25)