Дaнилo Mapић и Вeљko Бojић
2001. у Covini, California
СЛИКАРСТВО ВЕЉКА БОЈИЋА
Сликар Вељко Бојић је живио у хаотичним временима, али је како у писању тако и
на платнима, покушавао да овјековјечи природу човјека са његовим врлинама и
манама, како их је видио.
Његове фигуре нису осакаћене тиме што им је дата друга форма, оне су елегантним
линијама само прољепшане преласком у свијет апстракције.
Увијек у неком окриљу класике, фигуре нису лутке него жива бића са поруком, јер
Бојић никада не напушта фигуративно сликарство, упркос потребе да неке форме
прикаже на апстрактан начин.
Бојић није апстрактни сликар који је све упростио, поливањем боја преко платна и
замагљује стварност, јер ма колико да су му фигуре у спиралној форми оне имају
неке своје духовности и зраче тајни флуид. Он и кад слика, чини се да пише своја
епска дјела са много страница, јер мисли да му се није дало да тај роман напише
па га је насликао или неку пјесму или неку драму. У тим случајевима, у тим
случајевима, наративна страна његових дјела је веома изражена.
Који пут није важно колико је нека слика вриједна и да ли стварно има тај свој
унутрашњи свијет који је вреднује, колико нам даје утисака да је то насликао
један пјесник и романописац са јаком маштом и дубоком интуицијом за вјечно и
лијепо.
Он је у овом свијету усамљен, али насљеђе, као што је већ речено, никад није
далеко од њега. Он је изградио један оригиналан стил и и начин емитовања порука.
Бојић воли да исказује своје политичко опредјељење, јер је увјерен да није на
одмет сликару да каже како се осјећа.
Још као студент првих година студија, скицирао је фигуру (на насловној страници
књиге "Орфеј у паклу"), у облику спирале са три лица која се губе у свемиру, да
би тек много година касније, студирајући историју умјетности на колеџу, открио
да је Да Винчи узео спиралу као симбол живота. Каже: "Био сам тада поносан на
свој младалачки сан и посвуда сликам руке и ноге у облику спирале. Руке су као
завртањ који буши тајне." На овој слици дама силази низ спиралне степенице и све
је то виђено оком вјечности.
Бојић никад није прилазио платну са великим претензијама, прије је безазлен него
наметљив, много се устручавао, јер бескрајно уважава умјетност и плаши се да јој
не науди својом љубављу за обликовање, или каквим недостојним реквизитима.
Уопште узевши, неке слике које налазимо по музејима он не би потписао и признао
за своје, и он се не устручава да то каже. Поред сваке надреалистичке слике он
се труди да наслика нешто сасвим реално, препознатљиво и добро.
Умјетник мора имати велику душу, став је Вељка Бојића, и он не може да слика
једну слику, ако их нема барем још пет-шест у глави, и тада га једна гура да
почне другу, трећу и тако редом, враћајући се првој као да је рано одведен са
неке пријатне партије и наставља да се забавља. Пријатељима се жали што му Бог
није дао бољи слух, али колико је Црногорцу довољно за његове гусле он има, само
то није довољно за најапстрактнију умјетност – музику, и он осјећа помањкање,
али куда би окренуо када би све то имао.
Са Бојићем је врло угодно ћаскати о умјетности, јер његови коментари су
оргинални и непоновљиви, он не воли умјетнике који су све скркљали на платно и
ни динамитом се не могу разбити. Кубисти су бетонирали а не сликали, па шта –
ништа, рећи ће умјетник. Браљуе и Демајо су најбољи. А Пицассо је, по Бојићевим
сликарским визијама – лакрдијаш. Кад је Бојић једном отишао на сликарску изложбу
мртве природе у Лос Анђелосу, гдје је било изложено педесетак слика од више
сликара, он је видио само грозне копије Цезанна. Ни једним потезом кичице нису
се одвајали од њега, зато су ту висили, а сви други сликари одбијени од
организатора изложбе, тврди Бојић и пита коме је потребна та вулгарна имитација.
Читав Лас Вегас је имитација, каже Бојић и додаје да су једино Грци били
оригинални, због тога им се Бојић даноноћно враћа.
Све што је Бојић ставио на платно само је један окрајак из његове бујне маште,
која је згаснула над пустињским пијеском, јер није имао слободног времена ни
финансијске равнотеже да многе слике реализује.
Бојић показује јасне склоности према монументалности кад слика снажне фигуре,
колосалне стубове античког доба, или само неки скромнији реквизит који има
велико значење.
При одвајању једног облика од другог Бојић се служи троугловима, којима
наглашава ствараоце његових дјела (Бог, Свети Дух и Умјетник-Бојић), што на први
мах може изгледати и препотентно од умјетника, али он то брани истинитошћу.
Божје воље не може створити један човјек, све оно што је он створио, и у оним
одабраним формама ријечи и слике.
Једно вријеме у умјетности није било: шта је вриједно већ шта прихваташ за
вриједно. "Ово је моје, рече човјек који је оградио први комад земље, и нађоше
се ти људи који му повјероваше" (Ж.Ж. Русо), и тако почне приватно власништво, и
тако је почела и нека сликарска школа разасипањем боја око себе и млаћењем
магарећег репа умоченог у боје по чистом канвасу. Но, то је далеко од племените
замисли да се створи дјело које ће вјечно трајати. Тако размишља Бојић. Наука би
најрађе данас подигла споменик мајмуну и рекла да је то наш прави предак.
Ухватили су се за Африку као извор живота, а зар неки Луси није могла да се роди
и у Индији, каже Бојић и додаје да је он Индо-европска група и не жели да га
унижавају манијаци.
Бојићева дјела одишу маштом пјесника, због тога и доста слика носе наслове из
књига његове поезије. Стварао их је упоредо, и само он зна колико је патио у
временима која су по њега била немилосрдна.
Уважени Бећковић је примјетио колико Бојић познаје "изме" у поезији и неоспорно
је да их познаје и у сликарству. У књижевности зна да узноси Магични реализам
над неким другим правцима, а у књижевности мисли да је надреалиста, али он мисли
да је битно само оно како се умјетник осјећа.
Вељко Бојић свакако није усамљени умјетник који мрзи деканденцију свога времена,
која је који пут неподношљива са поп и шламом, јер он ни код других не воли
слабости и муцања, али „данас човјек не смије ни мокрити уз грм, ако није
политички коректно“, како он воли да каже. Он се служи умјетничком слободом да
ожитвори идеју, а не да пркоси.
*
Кад се и овлаш баце погледи на серију Бојићевих слика мотивисаних српском
митологијом, а њих је на десетине, и међу којима се снагом доживљаја издвајају
оне са косовским митом, препознају се рељефи горштачких лица, избразданих:
сушама, глађу, свакаквим трпњама и прије свега незаобилазним јунаштвима, али
увијек узвишеним моралом: светосављем, Косовом и чистоћом и бистроћом динарског
брда. Ликови цара Лазара и војводе Милоша Обилића, на Бојићевим платнима, су
ореоли народних светиља, народне маштовитости, епичности, вјеровања,
саможртвовања и – неуништивости.
Вељко Бојић у себи њедри увијек набујалу матицу епске маште, којој повремено
дозвољава да се распојаса и источи кроз сликарски колорит, лирски запис или
богату црногорску народну ношњу, коју, који пут, и он обуче и као истински
горштачки витез бане међу своје земљаке пред цркву Светог Сава у Лос Ангелесу,
на који начин међу напаћени изгнанички амбијент унесе старокрајске ведрине и
племенске увјерљивости, па и није чудо да га зову – Војвода. Снажне боје на
Бојићевим сликама, са епским мотивима, већ на први поглед сугеришу и његову
снажну физичку фигуру, оштар кист и меку и рањиву горштачку душу. У сликама ове
орјентације код Бојића је све реално и као на валима морских плима у снажним и
многоструким покретима.
*
У свим временским фазама Бојићевог сликарског стваралаштва, а било их је више,
јер је Бојић склон прављењу пауза у умјетничком стваралаштву, еротика је тема
која га није напуштала. Тек кад се овај стваралац упозна као пјесник, посебно
кад се прочита његова књига: "Азбука љубави", у којој сваким азбучним словом
започиње барем по једна Бојићева љубавница, и по једна пјесма намјењена њој, тек
онда се може у цјелости разумјети колоритна интерпретација тјелесне узбуђености,
гдје се мимоходе еротика као унутрашња жеља и пожуда и спајају и стапају у
отопини љубавног гријеха, блуда, којему здушно и скупно хрлимо али му,
истовремено, и не дозвољавамо да се објелодани. Због тога су омекшале усне тек у
покрету вруће омаме, дате црвеним бојама, прикривене и запете дрхте у очекивању
додира, пусе, како је то Бојић назвао објашњавајући једну од тих својих слика.
*
Бојић је веома образован интелектуалац, што се лако уочава већ у првом додиру са
његовим умјетничким дјелима, у којима посебно мјесто заузимају мудрост филозофа
старих Грка и правичности из учења Исуса Христа, који, свако из својих праваца,
вуку нити ка вишим моралним начинима схватања и живљења. На десетинама његових
слика ређају се универзалне вриједности дате симболима, ознакама и појмовима,
Хомер, Делфијска пророчица, Крст, Храм, маслина, Свети
Сава…
Постанак и Смак свијета су непрестана ауторова истраживања, смрт га заокупља као
дио живота, а настанак живота као непресушно врело инспирације, из чега је
настало више визија датих на већим платнима, гдје доминирају Космос и у њему ред
и неред, обиље библијских мотива, Дарвин и риба са плаветнилом мора, као могућим
изворима људског поријекла, у којима се појављује аутор, чак који пут и ликом,
који се уображено представља као од Бога послатим послеником, умјетником,
пјесником и сликаром, који је дошао у име виших сила да преуреди и уреди мајку
земљу. Због тога је Бојићева сликарска галерија вјечито станиште: немогућег и
могуће реалног, јаве, сна и полусна, митског и епског, тјелесног и духовног,
врло могућег у космичкој неухватљивости. Настале из ових визија, већина
Бојићевих слика смјештене су на рубовима апстрактности и реалности, али увијек
обликоване на његов оргиналан, индивидуалан начин, и стога непоновљив начин.
*
Жена, цвијет и бијела птица су симболи Бојићеве умјетности, прије свега
сликарског и пјесничког израза, који су присутни у готово свим његовим бољим
издањима, у којима ова три симбола мијењају мјеста и тиме појачавају ритам
доживљаја.
Често се у сликама овога аутора појављују и троуглови, у већини по три на окупу,
што је симбол Бојићевог става, оригиналног става о себи, кад каже да је његове
слике створио Бог, Свети Дух и он – Бојић. На једном мјесту, уз једну његову
слику, Бојић каже: "Кад је Бог послао Сина на земљу да је уреди, знао је да неће
све ићи како треба, па је створио мене као
пјесника…"
*
Свако дуже Бојићево прозно дјело, многе пјесме, већина драма и слика, мотивисани
су и третирају једну његову рану понесену из дјетињства, која га није престала
бољети ни у вријеме одрастања, а посебно се бол враћа у годинама старења, рана
страдања више чланова његове уже породице од партизана и посебно комуниста.
Антикомунизам је у њему заклијао у дјетињству, дозријевао током снажења његовог
тијела и ума, и потпуно се формирао са физичком зрелошћу. Био је то терет који
га је пратио кроз школовање, каснији рад и стваралаштво, што је је у многоме
одузимало и расипало његову енергију, али је истовремено било и инспирација за
многа његова дјела. Критичари су посебно из тога миљеа издвојили роман "Орловска
гнијезда" и највеће Бојићево платно: "Пасје гробље", у којима је аутор осликао
све нијансе комунистичке рушилачке орјентације, које је било погубно по српске
националисте окупљене око покрета ђенерала Драже Михаиловића.
*
Вељко Бојић својим сликама прати простор и вријеме, политичку свакодневицу и
научна достигнућа, револуције и ратове, политичке блефове и популарну културу,
умјетност и пропадање цивилизације под називом глобализам, и отуда су читаве
галерије ликова: Регана и Картера, Стаљина и Путина, Пољака Лех Валенце и папе
Павла Јована Другог… дама из модних часописа, и све то прати ангажован амерички
и српски умјетник, српским и прекоокеанским очима, гдје се у посљедње вријеме
све снажније осјећа критички однос према свјетској политици тексашанина
илустрованог тексашким биком и једним стопалом који притиска и гњечи читав
свијет склоњен у једну рупу, до симбола најмоћнијег америчког предсједника
приказаног симболом тексашког шешира. Све ове слике показују непресушну ауторову
снагу духа, осјећајности и умјетничке одговорности, као и сликарске зрелости.
*
Ако би тражили утицај који је био значајнији у Бојићевом сликарству неминовно би
дошли до византиског и српског црквеног живописања, какви су пантократор, фреске
из времена Немањића до разних византијских презбитера. Због тога су његове боје
доминантне, свјетлост изражена, ликови замишљени и контраст готово увијек
изражен. Међутим, тематски гледано, поред епичног Бојића, код којега се ови
утицаји виде чак и на савременим темама, он се не зауставља ни на једној теми,
јер он је интелектуалац планетарног опредјељења, њега изазивају све теме
друштвеног и природног живота, и он их слика са једнаким жаром. Отуда код њега
радови равноправно распредају дневне проблеме из градских периферија, као и
цивилизацијске из космичких недостижности.
*
Вељко Бојић је немиран умјетник, не зауставља се ни на једној теми ни на једном
стилу и ни на једном времену. Он има унутрашњег богатства и идеја за десет
академских сликара, и неуморан је у доказивању тих идеја, које пројектује без
застоја, без даха, стално неким од умјетничких изражаја: сликом, пјесмом,
поемом, драмом, причом, есејом или романом, или оно што код њега особито волим –
усменим казивањем. Вељко Бојић је видио много свијета и много умјетника, али сви
они могу стати у његову унутрашњу визију свијета и да им опет не буде тијесно, и
могло би се рећи да је он сликао управо свијет у себи, који је динамичан и
драматичан, звјездан и приземан, гласан као црквена звона и обојен као ускршња
јаја, али сваки пут је његова потка ненатруњена космичка идеја, јер идеја је оно
што умјетника Бојића води кроз умјетнички, али и приватни живот.
Бојић се често враћа својим корјенима, а нису то корјени простог свијета, он
схвата да су му корјени у старогрчким мудрацима и филозофима, новозавјетним
испосницима и, дакако, косовским и црногорским јунацима, пређима подизаним на
чојству, десници и тежини ријечи, он је потомак и војнички поражених српских
националиста у Другом рату, поражених и у најновијем рату, јер их је издао
Велики свијет, и због тога се темама и идејама често враћа тим и таквим
корјенима, самобитности и умјетности Византије и средњевјековне Србије, којима
даје огромну предност кад их пореди са модерним свијетом, прије свега оним
којега симболизује Америка, њена политика, армија и поп култура, које приказује
у својим пародијама.
e-mail зa aутopa:
ДAHИЛA MAPИЋ
